Да би се Тајна Вечера продужавала до краја историје, потребни су елементи за сваку Тајну Причешћа - хлеб и вино, па и храм. А, да бисмо имали хлеб и вино, неопходни су земљорадници, млинари, пекари, виноградари. На подизању храма раде многи таленти. У зидању и одржавању Божијега храма учествују све часне људске професије, и ту човеков рад добија врхунско просвећење - благослов Божији.
Ако хоћемо да живимо као победници, потребно је бити веома селективан према томе чему ћете посветити време и пажњу. Морамо знати које мисли треба да игноришемо, које коментаре и, уз све поштовање сваког, морамо знати и које људе је потребно избегавати.
Скоро да нема духовне теме о којој се кроз историју Цркве није више говорило него што је то молитва. Већ сама чињеница да је о њој изречено и написано толико речи, сведочи да молитва и јесте суштина и смисао хришћанског начина постојања. Осим тога, молитва не сведочи само и једино о односу човека према Богу; она још и више сведочи о односу Бога према свом најљубљенијем бићу – човеку.
Покајање је обнова крштења. Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је извор смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је самосудна мисао и брига о себи без бриге о спољним стварима. Покајање је кћер наде, и порицање безнадежности.
Жалосна је чињеница да огромна већина у нашем народу, који себе сматра православним хришћанима, у светој Тајни Крштења не види никакво тајинство вере и суштински нови почетак живота. Остаје се у домену некаквих обичаја који имају сасвим другачији смисао, а пречесто и пагански.
Иако смо већ два миленијума крштени и тиме, како се каже у стихири на крштењу „у Христа обучени“, нажалост, још увек нисмо у стању да одолимо старим паганским навикама. Ово је особито видљиво приликом сахрана упокојених. Зато, свака опомена, ма колико пута поновљена, има увек додатну снагу подсећања и призив на достојанствено хришћанско понашање.
Неки кажу: „Никоме нисам згрешио“. Али, Бог вас неће питати да ли сте некоме нанели неправду, већ када су вама нанели неправду, како сте узвратили. Пре него што било шта учините, погледајте како је Христос поступио. И пре него што реагујете на нешто што су вам учинили, погледајте како је Христос реаговао.
Човек толико често заборавља своје достојанство, бива ситничав, постаје недостојан и самог себе, а да не говоримо о његовом божанском призвању. А, Бог га не оставља. Целокупна историја човечанства говори о томе како човек осећа тајну Божију и како у овој тајни, кроз њу, у дубинама ове тајне, налази самог себе, налази своју величину, налази образ или одраз оног човека какав треба да постане на крају.
Као што сваки власник може располагати својим власништвом по сопственом нахођењу, тако и Господ, Творац и Власник свега видљивог и невидљивог чини. Но, никако безусловно и без смисла. Према заслугама народа Он даје једном народу земљу или је од њега одузима. Зашто Господ узима земљу од једних и даје је другима? Само за један разлог: због греха народа чија је земља била. Зар ово није довољно да се, као народ, замислимо над нашим Косовом и Метохијом.
Љубав је Огањ. Свако ко воли то зна. Бог је Љубав, дакле Бог је Огањ. И у дан Последњег Суда сви ће се састати са Огњем Божијим. И у чијим срцима пламти љубав према Богу, они ће се обрадовати. Ако је у њима лед мржње према Богу, тим људима ће бити страшно, зато што у њих продире Огањ Љубави и Истине Божије, коју су они целог живота мрзели. За једне огањ је рај, за друге је пакао.
Архимандрит Андреј (Конанос): „Ако би ми били Божији, истински такви као што је Бог, ми бисмо придобијали људе, мењали бисмо њихове животе! А сада, чим нас спазе, прелазе на другу страну улице, осећају према нама унутрашњу одбојност”.
Добро које људи чине једни другима, најчешће је мотивисано сопственом коришћу. Тако је то у палом свету. Али, хришћански начин постојања надилази овај свет и требало би да покретач добра код хришћанина буде сасвим другачији. Добро треба чинити не да би се угодило себи или другима, него пре свих – Богу. Не да би те људи видели и хвалили. Деси ли се то, примио си плату своју, од Бога нема шта да очекујеш.
Сваки православни хришћанин неизоставно мора знати суштину живота ако жели да буде спасен. А то је покајање. Господ нам је обећао да ће нам опростити ако се покајемо данас и одмах. Али, Господ нам није обећао да ћемо доживети сутрашњи дан!
Ако осећате да се ваш породични живот не развија онако како бисте желели, онда се запитајте ко је крив за ово? Застаните и размислите, да ли сте данас изговорили ту чудесну реч која садржи благослов Оца нашег Небеског?
Свакодневно читање Светог Писма требало би да је насушна потреба сваког верника. Такав труд Бог награђује. Један православни мислилац овако говори: сети се да ће Свето Еванђеље решити твоју вечну судбину. По њему ће нам се судити и према томе како смо се овде на земљи односили према њему, добићемо у својину или вечно блаженство, или вечне казне“.
У Јеванђељу које се чита на данашњи дан, Христос на упозорава: „Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш.“ Други Долазак Христов зове се Дан Господњи. Када ће се он догодити велика је мистерија. „Нико не зна, само Мој Отац“, каже Христос. Неизвесност времена Христовог доласка је животворни мирис за оне који бдију и зато се моле још пажљивије. А за немарне, то је мирис смрти и то их чини још немарнијим.
Од ове љубави веће нема да ко положи живот свој за ближњег свог, говори Христос. То смо ми! Зато вас свет мрзи, каже Господ, јер да сте од овога света, свет би своје волео; али пошто нисте од овога света, него вас Ја изабрах, зато вас свет мрзи. Али, омрзнуше прво Господа, а онда и свакога ко иде за Њим. А, цео наш народ, без обзира шта се дешава у појединим тренуцима историје, ипак је непрестано Христов.
Амерички научници тврде да након клиничке смрти, свест особе наставља да функционише. У запањујућем извештају Клиничког центра Универзитета у Њујорку (NYU) каже се да су пацијенти током клиничке смрти потпуно свесни, често посматрајући докторе како раде на спасавању њихових живота, али су потпуно спокојни, без страха или узнемирености.
У свету скоро да не постоји чешће помињана реч од речи - “мир”. Ова реч изговара се у политичким говорима, дипломатској преписци, на међународним конференцијама, међусобним сусретима државника, али и у свакодневном животу међу тзв. обичним људима. Али, мира нема па нема. Где је мир и, заправо, који је то мир који нам је истински потребан?
Не бојмо се туге, болести, патње, било каквих искушења – све су то посете Божије, на нашу корист. Пре смрти ћемо захваљивати Господу, не за радости и срећу, већ за тугу и патњу, а што их је више било у нашим животима, лакше ћемо одлазити са овог свете, лакше ће се наша душа узнети ка Богу...