Ја верујем у Бога
Хришћанство тврди да је вера Божији дар. Нико, каже Христос, не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла. Али због чега онда тај дар није дат свима? Због чега изгледа као да Бог једне бира и привлачи себи, док за друге остаје затворен? Ово је заиста једно мучно питање о које се често на овај или онај начин спотичу бранитељи и тумачи хришћанске вере и учења.
Добра реч и злога чини добрим
Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, духовни син Светог Пајсија Светогорца нас, поучава какав наш лични став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије?
Љуби Господа свим срцем својим
Сви ми за себе кажемо: „ми смо верујући“. Ти који говориш тако, погледај мало боље себе и реци, да ли у теби постоји елемент живе љубави према Богу? Љубав увек налази свој израз у испуњавању воље Вољенога. На питање, да ли имамо љубав према Богу – одговара наш начин живота.
Кад је Бог „одсутан“....
Због чега нам се чини да молимо у празно небо откуда нема одговора, да је Бог некако далек и „одсутан“, да не чује наше молитве?! Пре свега, веома је важно имати у виду да је молитва сусрет, да је то однос, и то дубоки однос, на који се не можемо принудити насилно ни ми ни Бог... Ако би било могуће дозвати механички Бога на сусрет, такорећи принудити Га на сусрет само зато што смо управо ми тај моменат одредили за сусрет са Њим, то не би био сусрет, ни однос.
Проповед без корена
Када би се свети Павле сада поново јавио на Западу, зачудио би се и заплакао кад би видео како се разврат, под именом љубави шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће – у његово време и непознате – начине и путеве. Слепи код очију, на западу не виде оно што православни виде сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божија. Не виде руку Божију која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна правда Божија и Суд.
Зашто Господ не спречи рат
Бог је прописао опширан рецепт против рата. Тај рецепт налази се записан у Старом и Новом завету, но људи га, на жалост, нису примили. Напротив, одбацили су га. Ко је онда крив за рат? Свакако Бог није. Када људи замене Божји закон својим законом, и Божју вољу својом вољом, и Божји разум својим разумом, онда мора доћи до рата.
Нека васкрсне Бог - молитва коју треба да знате напамет
“Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, који прогониш ђаволе силом распетог на теби Господа нашег Исуса Христа, који је сишао у пакао и сатро силу ђаволску, и који нам је даровао Тебе, Крст Свој часни, за прогнање сваког противника.” Ни ђаволи, ни демони, ни било који зли духови не могу да издрже крсни знак. Све зло се распада у прах, топи се као свећа, нестаје попут фатаморгане снагом Часног Крста...
O освети и Осветнику
Не свети се; не враћај зло за зло; јер веће је јунаштво отрпети него осветити се. Зато чекај Господа. Твој небески Родитељ је непрестано крај тебе и у своје време видећеш и ти и твој злотвор да Господ све види и памти.
Врлине Родољубља – Владика Николај
Кад је наш народ рекао: правда држи земљу и градове, као да је рекао: Царство Небеско држи царство земаљско. Правда је једна сила од многих сила Царства Небеснога. Друга сила јесте вера, трећа љубав, четврта истина, пета милост, шеста мудрост, седма чистота, и тако скоро без броја и без краја. Размислите коју од ових сила имате, а коју немате. Пожурите да их све задобијете и тако ћете, наоружани силом небеском, најбоље потврдити и своје родољубље и свој назив православних хришћана.
Свети владика Николај о Ноћи вештица
У данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је празник „Halloween“ обична, безазлена забава. Али за оне „који имају ухо да чују“, ево шта о њему каже свети наш владика Николај Жички. На крају, једино је Бог судија свим нашим делима, а својим делима служимо или Господу или сотони, јер нико не може два господара служити.
Снага љубави
Ми смо Хришћани онолико колико у срцу имамо љубави. Онај ко у себи има љубав разликује се од других по томе што је његово срце као драги камен који зрачи невидљивом светлошћу. Ову светлост он сам не може да види, али је други људи осећају срцем. Зато су заповести о љубави према Богу и људима крила која човека подижу увис.
Портрет душе
Почнимо са духовним сликањем! Сликар је Христос, а Његова четкица ‐ Дух Свети. Припремимо душу за тај живопис, тако да она, као чисто и ново платно, буде у стању да прими на себе све ‐ и најтананије линије, и најнежније боје и сенке. Када Господ опази душу очишћену покајањем, онда Он почиње мало помало, сходно њеној чистоти, да Духом Светим обнавља на њој црте Свога образа, сенке и боје Свога подобија.
Нека Христос буде наше срце и наш живот
Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, таква сила се шири свуда, попут таласа и делује на све оно на шта на том путу наиђе.
О молитви - Патријарх српски Павле
Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, Божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечитог непријатеља нашег - ђавола.
Право на грех
За све постоји почетак, па тако и за грех. Довољно је учинити први корак, а затим, све креће као на тобогану – све брже и брже. Понекад потпуно свесно грешимо „мало“, „умерено“, „пријатно“, а онда се срозавамо у оно што је безгранично страшно. Али, Господ нас је створио као слободне и зато имамо права да радимо шта год пожелимо, укључујући и да грешимо. И ево шта је чудно! – управо ово право најчешће користимо.
Раб Божији
У Светом Писму и у литургијским текстовима хришћанин се назива рабом (слугом) Божјим. Слуга припада свом господару, зависи само од њега и не може истовремено да припада двојици господара. Да ли смо, међутим, увек искрени када себе називамо слугама Божијим?
Oпрости нам као што и ми опраштамо...
Две заповести које Христос предаје човеку, вертикала и хоризонтала постојања свакога од нас, јесу – љубав према Богу и ближњем. У тој заповести је и Суд свакоме човеку јер меру те љубави имамо опипљиву само у мери у којој опраштамо. Управо је то мера Божијег опраштања нама.
Да ли је смех заиста грех?
Многи православни верници имају став да је Богу угодан само покајни плач због грехова које су учинили, док су смех и забава зло. Они сматрају да су „људи који се смеју неозбиљни, не кају се за своје грехе, да ће ако се сада смеју, онда плакати касније“. Да ли је то заиста тако?
Из искушења у спасење
Веома су сложени односи међу људима и крећу се у најширем пречнику од љубави и спремности да се живот да за ближњег, па до убилачке мржње. А свему томе је корен у помислима које покрећемо према другима, али и у њиховом односу према нама. Хришћански одговор је да треба увек и на сваком месту да видимо Бога.
Јеванђеље које мучи
„Шта је теби до мене, Исусе сине Бога вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме“ (Мк. 5: 7) – клицао је Господу Гадаринац кога је обузела нечиста сила. Тај јецај данас добија све више на снази. Хришћанство је за свет, кога дух антихриста све више прожима, постало трн у оку. Ипак, реч Божија и даље греје и пече, смирује али и разгневљује. Свет остаје подељен и нека нам Бог да милости да будемо на правој страни.