Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих.
Грех врши свој посао, грех увек хоће да убије Бога; и твој и мој грех и свачији грех само то жели. То му је крајња мета. Да ли смо свесни тога? И ђаво помоћу греха увек потисне из тебе нешто Божије, нешто Бесмртно. Сваки пут убије у теби мало Божанскога. Тако један грех, тако други, тако трећи... Ако се не кајемо, ако се не исповедамо, грех нарасте као Јудин грех, и убије Бога у твојој души. Али, Христос је као Богочовек данас победио грех за све нас.
Гледајући Онога који је висио на крсту, разбојник је као у огледалу видео свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је схватио да царство пониженог и срамној смрти препуштеног Исуса из Назарета "није од овога свијета". Али управо то царство разбојник је сада и тражио. Затварала су се за њим врата земнога живота, отварала се вечност. Свео је рачуне са земаљским животом, сада је мислио на живот вечни.
Докле год вас људи повређују, Христос ће вас пратити, све док вам људи осујећују снове, Богородица ће бити у свој ширини вашег срца, и у Њеном наручју биће места за све нас, и за издајнике и издане…
Рече Господ: Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јов. 6, 54). Прошло је пуна два миленијума какоје Господ поставио трпезу и, ево, она још увек стоји пред нама постављена. Нити се икада дизала нити ће се дићи до скончања времена и историје. Ту је и чега да јој се приђе и благује.
Најстрашнији суд је, кажу свети, суд сопствене савести. Спознаја да смо се огрешили о љубав Божију тако што смо се одрекли самога Господа. О томе нам ништа тако јасно не указује као јеванђелско сведочанство о одрицању апостола Петра од Господа.
Људи су желели моћног краља, али Исус је дошао као смирени слуга. Тражили су да виде Његову силу, али Он је само нудио спасење кроз љубав. Желели су славу, али Он је понудио Себе. И ми понекад тражимо величину на погрешним местима: у спољашњости, а не у срцу. Истинска моћ лежи у смирености, љубави и жртви.
Верујте да вас Спаситељ увек посматра и види вас све са свим вашим мислима, жалостима, уздасима, у свим вашим околностима, као на длану. Молите се пред иконом Спаситеља, као да сте пред Њим Самим. Човекољубац је присутан са њом благодаћу Својом; и очима, на њој насликаним, тачно гледа на вас. Запамтите да су очи Његове очи Божије, уши Његове уши Бога свуда присутног.
Ове, последње Велике недеље Васкршњег поста (Страсне седмице), у којој се сећамо успомене на издају, хватање (хапшење) и страдање Господа Исуса Христа, у нашим храмовима обележавају се: Велика Среда – Велики Четвртак (Велико Бденије) – Велики Петак – Велика Субота и Васкрс (Васкрсење Господа Исуса Христа)
У својој верској разводњености и хладноћи, ми људи охладнелих срца и осушених умова, тешко примамо и мања чуда него што је чудесно подизање из мртвих, трудећи се да свему дамо наше људско објашњење. Свеколика стварност која нас окружује, и она која је у нама самима, сведочи да је чудесно и показује Чудотворца, само што ми то не видимо.
Данашњи човек има велику потребу за духовним миром, за духовношћу у овој ери немира, растрзаности, многобрижја потрошачке културе и лута у потрази за одговорима и спокојем, а праве духовности, чини се, као да је све мање и мање. Ми, православни хришћани, немамо потребе да лутамо и да тежимо неким туђим духовностима, када све поседујемо у своме дворишту, у своме дому, у својој Цркви и вери. Многи верници, људи уопште, и нису свесни тог духовног блага похрањеног нам у духовним ризницама и богатству наше Свете Цркве.
У свету све гласније одјекују мржња, насиље и неистина. А шта се дешава око нас? Гази се света љубав, гази се Јеванђеље Христово, а људи све чешће постају странци једни другима. Шта да радимо, како да живимо? Хоћемо ли и ми постати вукови у свету који све мање познаје љубав? Наравно да не. Љубав Христова мора се сачувати у срцима Његовог малог стада, а све неправде и страхоте које свакодневно гледамо треба да нас још више подстакну да чувамо љубав према Христу и према човеку.
Одувек је на Христове следбенике свако насртао. Ни данас није ништа боље ни другачије, као што се ни сутра ништа набоље променити неће. Милиони и милиони нехришћана, многобројна племена незнабожачка, живе своје животе и нико их не дира и не узнемирава. На нас, крштене и окађене, насрће свака секта, да нас они „уразуме“ и да нас „спасу“.
Магија се заснива на идеји да човек може да манипулише натприродним силама и бићима како би постигао жељене резултате. То укључује ритуале и разноразне чини, са циљем да се контролише судбина или утиче на друге људе. Православна вера нам открива тајну да је Извор свега постојања непоткупљива Љубав, Коју не можемо да контролишемо и Која је ушла у наш свет у личности Човека, у свему сличног нама, осим у греху - Господ наш Исус Христос.
Радујте се својој вери и не бојте се да то покажете. Упркос мрачном олујном свету, упркос нашим греховима, имамо добар разлог да будемо срећни: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство." (Лука 12:32)
Зло је извртање и замена истинског садржаја лажју. Са правом се може говорити о томе да је зло активна сила демона. Њихов се пад не састоји само у духовној грешки и неправилном избору пута, већ и у свесном супротстављању вољи Божијој, која је највише добро. Због тога, ако је са једне стране зло недостатак добра, оно је с друге стране реална сила која је усмерена против добра и која се са њим бори.
Царство Небеско је лепше и јаче од свега. Када озбиљно мислимо о Царству Небескоме – нисмо фантазери ни маштари, него разумни људи. И ако хоћемо да доспемо у Царство Небеско, ако засадимо у своју душу и најмање зрно горушичино, кад оно проклија у нама, живот ће нам се већ овде, на земљи, променити тако да нећемо моћи саме себе да препознамо.
Шта је Косово? Косово није ништа друго него глава Лазарева. А шта је Србија и српски народ? То је тијело Лазарево. Може ли тијело живјети без главе? Може ли српски народ и земља Србија живјети без Косова? Косово је глава српског народа. Србија и српски народ је тијело без главе, попут Лазара и његове главе. И сваки онај који би хтио да поново главу Лазареву - Косово и Метохију одсијече, да откине од народа српскога, тај врши исти онај злочин који је извршио тиранин Мурат султан на Косову 1389. године...
Осећај богонапуштености често проистиче из наше претеране вере у сопствене снаге и наше тежње ка савршенству. Парадоксално, свест о сопственој несавршености је у ствари благослов. Зато је понос опасан симптом који нас удаљује од Бога. Уместо да тежимо савршенству сопственим снагама, требало би да се ослонимо на Божју помоћ, што је једини истински пут ка духовном испуњењу.
Многи људи се плаше Страшног суда. Али за вернике, Христов повратак представља дуго очекивано време спасења и радости. У то их и Сам Христос уверава: „А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше.“ За оне који на овом свету већ живе са Христом, ово је тренутак када ће „Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више...“