Не само за Господа Христа, већ и за све Хришћане - живот на земљи је незалазан Велики петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Ако си Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Једино на тај начин наћи ћеш се на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда када нас распињу, Христовом молитвом молиш за мучитеље своје: "Оче, опрости им јер не знају шта раде."
"У чему је трагедија Христовог страдања на крсту, ако је знао је да ће поново устати?" Често се питају људи. Иза оваквог питања стоји разумљиво људско резоновање: "Ако је Христос Бог, никада није ни престао бити Бог, чак ни када је патио на Голготи. Знао је да ће се ове патње ускоро завршити, да ће се поново уздићи на Небо с којег је сишао у наш свет, и све ће опет бити као некада.“ Да видимо шта није у реду са оваквим размишљањем.
Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Зато, воли и ти ближњега истом љубављу…
Постоји лажно мишљење, које је, нажалост, данас веома распрострањено, да је довољно имати Православље које је ограничено на изградњу цркве и формалне „православне“ активности, као што је молитва у одређено време или осењивање крсним знаком; у свему осталом, тако се каже, може се бити као било ко други, без проблема учествовати у животу и култури нашег времена, све док не чинимо грех. Онај ко је схватио колико је Православље дубоко и колико је велико залагање које се тражи од озбиљног православног хришћанина, а такође и какве тоталитарне захтеве савремени свет поставља пред нас, лако ће видети колико је ово мишљење погрешно.
Технолошка цивилизације отела је човеку природу. Она ју је протерала у паркове и некакве забране и показује је данашњим људима као музејски експонат. Човек осећа своју органску повезаност са земљом, биљкама, живим бићима, планинским потоцима, столетњим дрвећем и њему су истински туђе те монструозне громаде саграђене од стакла и бетона. Зато је цивилизација заиста унесрећила човека.
Какво место у животу хришћанина заузима напрсни крст? Зашто га носимо око врата? Зашто правимо знак крста? Ова питања су важна у делу нашег спасења јер, за разлику од већине људи којима је крст само симбол хришћанства и ништа више, за праве вернике крст је много више од симбола. Крст је стварност искупљења и оруђе спасења људског рода од греха и смрти, које је остварио Господ Исус Христос својом смрћу на Крсту.
Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих.
Сваки родитељ – хришћанин кад тад се суочио са ситуацијом када му је дете рекло да више не верује у Бога. Понекад су деца веома млада, други пут су већ у зрелим годинама. Али питање које се у том тренутку намеће увек је исто: „Шта да им кажем?“ Иако је ово, наравно, сложена тема, доносимо десет најважнијих ствари које можете рећи детету било ког узраста када каже да више не верује у Бога.
Сведоци смо да у свакој парохији постоје расправе, сукоб мишљења, који се односи Свету Тајну Причешћа, која је центар живота једног хришћанина и кроз коју црпемо сву духовну снагу и сједињујемо се са Богом. Расправљамо да ли смо достојни и да ли треба да прилазимо Светој Чаши чешће или ређе, питамо се шта је услов, да ли нам је на спасење или на осуду...
Замислите се, колико смо далекo од речи Христових: „Љубите непријатеље своје“. Непријатеље? Како је могуће волети непријатеље, ако смо толико зли, да понекад немамо довољно љубави ни за своје ближње. Како могу да волим свог непријатеља?
Свети Николај Велимировић лично је доживео страхоте рата. Заједно са Патријархом српским Гаврилом, 1944. био је заточен у логору Дахау. Ужас који је доживео навео га је на дубока размишљања о природи, узроцима и логици рата. Главни резултати овог рада сабрани су у књизи под насловом Рат и Библија.
Ако те снађе невоља, помисли: "Господ види моје срце, и ако Му буде угодно, биће добро и мени и другима". Тако ће ти у души увек владати мир. А ако неко ропће: "Не треба тако, није добро што је овако", никада неће имати мира у души, без обзира колико се молио и постио.
Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце – Богочовек Христос. У ствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа.
Како се показује да Христос јесте Бог? У томе да је Христос основао Цркву. Из овога ћемо показати силу и доказати божанство Христово. Видећемо да је немогуће да буде дело човека ширење хришћанства по целој васељени у тако кратком времену.
Као хришћани одлично знате да од вашег понашања и начина живљења на земљи, зависи где ћете провести вечност. Једног дана ће ваше срце престати да куца и то ће бити крај живота вашег тела. Ипак, то неће бити крај вас самих. Зато, потребно је да се припремамо за вечност са Богом.
Ми се не боримо против крви и меса, него против поглавара, против власти, против владара таме овога света, против духовне злобе на висинама. Погледај око себе. Свет је потпуно супротстављен Христу. Зато је време је за побуну! Против наше воље! Против наших страсти! Против целог света, окрећући се само и потпуно Христу.
Фјодор Михајлович Достојевски – не само да је један од најпознатијих и најчитанијих писаца на свијету, већ је и православни мислилац који наставља да утиче на своје читаоце и упознаје их са дубоким хришћанским концептима. Поводом 200. годишњице рођења писца, доносимо интервју са Оскаром Маурисијом Лопезом Касиљасом, који је дипломирао на Филозофском факултету Мексичког универзитета Васко де Кирога, а који је након што је открио Достојевског, постао истраживач његовог рада и православни хришћанин.
Нити је било нити ће бити тренутка у историји када човек неће постављати питање које поставља од почетка: Зашто Бог допушта да невини страдају? Да ли у томе има смисла? Како се може спојити вера у свејаког Бога који воли и таква вапијућа неправедност? Примера невиног страдања има на претек. Један од њих је и страдање светог архиђакона Стефана. А колико је таквих незабележених и само Господу познатих страдања?
Веома је важно запамтити да се Господ смирио и постао као један од нас, да је пошао на велике муке нас ради Сам будући безгрешан, да је душу Своју положио за нас - све то је Он учинио управо зато што ни наша добра дела, ни наша знања о Богу, нити уопште било шта друго није могло нити може да нас спаси.
Безброј брига брине човек у овоме свету. Од колевке до гроба брига за бригом, мука за муком, и живот тече. Завршава се на земљи. Шта, крај? Зар је то крај, зар је човек створен само за то да из једне бриге иде у другу, као кроз тунел, и тако непрекидно: тунел до тунела, брига до бриге, мука до муке, гроб до гроба и – смрт! Зар је зато Бог створио човека? Не! Бог је створио човека као најозбиљније биће, као свето биће.