Древна кућа из 19. века у Самари (тада Кјубишеву) у којој се у зиму 1956. године „окаменила“ девојка по имену Зоја зато што је оскрнавила икону светог Николе Чудотворца, биће претворена у музејски комплекс. У руској Википедији ова прича назива се „православном легендом, народном причом, црквеним предањем“. Но, за колико легенди знамо тачну поштанску адресу места радње, конкретне чињенице и стварне животописе главних јунака? Реч је о најпознатијем чуду, упркос огромном заташкавању, које се догодило у СССР-у у време војујућег атеизма.
Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота; смисла односа према другима; смисла и значаја пријатељства; смисла сопствене одговорности… Хиљаде људи сматрају да промене долазе само споља, али ми хришћани би требало да докажемо да у стварности све долази изнутра – из живота сагласног са вером.
Деца немају потребе да посте као одрасли хришћани. Она још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен. Како ће деца постити зависи само од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не би огрешили ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
Време поста је и време искушења. Зато би било добро да пре почетка борбе станемо пред огледало и погледамо противника. Није шала, зар не!? Опасан је онај кога видимо. Толико пута нас је преварио. Али добро се загледајмо. Дубоко. Још дубље… Још! Све док у огледалу не препознамо замрљани лик Господњи. Да Господњи! Лик који смо заборавили. Запустили. Одбацили. И сад је време за чишћење.
Многи се људи питају зашто невини људи страдају свуда по свету? Толико је жртава непотребних ратова, срушених авиона, саобраћајних несрећа или умирања по болницама у неиздрживим мукама... Ако постоји Божији план, Божије управљање светом и судбином свега постојећег, како је онда могуће да Бог који је Љубав допушта страдање? Ево одговора на оваква и слична питања.
Немојмо улудо траћити своје године, своје месеце, дане, недеље, сате, минуте, секунде и тренутке. Јер, ако до момента физичке смрти човек не стекне мир с Богом, више нигде га неће стећи. Али, овде, док смо живи, постоји инструмент за наше поправљање, овде ће молитва бити услишена, Бог ће видети сузе, а тамо ће бити само испитивање и само суд...
Размислите шта нам је приказује икона Последњег суда: Законодавац – Бог, Судија – Бог, Искупитељ наш – Бог у Христу, Заштитник наш – Бог... Какво је то правосуђе? То је нешто потпуно другачије од онога што сматрамо уобичајеним суђењем. Не можемо да знамо какав ће бити тај суд, али знамо да никаква неправда неће ући у Царство Божије. Чиме се она може искупити?
Наш Бог је Господар чак и квантне механике, и створио је све ствари ни из чега. Физичке баријере или географске удаљености за њега нису препрека. У Њему и кроз Њега, сви смо тренутно повезани, па тако и наше молитве у истом тренутку допиру до било ког места у универзуму, где Он сматра да треба да се чују.
Живимо у времену агностика и скептицизма, у једном материјалистичком друштву, протканом сујетом и неискреношћу, где је вера у постојање Бога код многих пољуљана и где се увек траже докази, а доказа има на ,,гомили".
Зар нема тајанствене предности, изабраништва, које у току боравка на Земљи треба да схватимо и оправдамо, као знак Творчевог поверења, каже Св. Димитрије Ростовски за жену. Ниједан јеванђелиста није запамтио ни једну реч Спаситеља која би била увредљива за женски пол. У Јеванђељу Господ само храбри жене: „Не плачи!“, „Слободна си од недуга твог“, „Иди с миром и буди здрава од болести твоје“, „Не осуђујем те“...
Хришћанство – то је религија љубави. Бог Себе открива свету као Љубав. Хришћанство - то је жртвена љубав. Овде Бог утврђује принцип вечног постојања као љубави тиме што приноси Себе Самога на жртву. Та тајна - распеће Бога ради човека - доводила је у запрепашћење, страхопоштовање и трепет оне, пред којима се откривао бездан Божанске Љубави - бесконачан као само постојање.
Многи људи мисле да је врло тешко живети по вери и испуњавати вољу Божију, иако је то, у ствари, лако. Потребно је само обратити пажњу на ситнице и старати се да се уздржимо од зла у најмањим и најлакшим стварима. Ово је најправилнији и најједноставнији начин да се уђе у духовни свет и приближи Богу.
Ако се исправно схвата, онда се благослов који тражимо и примамо преко свештеника, прихвата у страхопоштовању јер нас преко свештеника благосиља сам Господ Исус Христос. Али у данашње време појам “благослова” толико се излизао од претеране употребе да је готово изгубио смисао. Питате: “Како то”?! Ево како…
Сви аспекти живота људи погођени су, како нас извештавају медији (а и сами то примећујемо у свакодневици) – кризама. У кризи је светска економија, политички, међудржавни и међунационални односи, свуда по свету отварају се нова ратна жаришта док се стара не смирују, огромна већина држава је у дужничкој, дакле, финансијској кризи и да не набрајамо. О чему се, заправо ради?
Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом! Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свог као самог себе. Ове две заповести, изговорене устима Христовим, темељ су свег закона Божијег и пророчке службе. То значи да се у овим двема заповестима налази темељ људског постојања и опстајања без којих ни хлеб насушни не би био од превелике користи.
Чуда Божија, особито исцељења, су пријемчива људима. У њима људи препознају своје потребе, а заслугу за њих приписују светитељима, па и свештеницима. Међутим, мало је оних који су у потпуности свесни да ни чуда ни исцељења не би било без јединог Светог, Чудотворца и Исцелитеља – Господа нашега Исуса Христа.
Неретко се дешава да чак и монаси помисле да је њихов начин живота спасавајући и да су они због тога изнад осталих хришћана. Но, Бог не види људе на тај начин. Оно штоје неопходно за спасење јесте живот у заједници, литургијски начин живота, и дубока свест да не постојимо ради себе.
Зар ће ђаво престати да гони оне који исповедају Православље? Његове слуге препредено делују: саботирају, праве неред како би изазвали сукобе. Чине да омладина буде развратна. Покушавају да униште мир на земљи, праве препреке свему што је добро и здраво. Ми никако не смемо да се бојимо. Бог има сву моћ.
Одувек је човека мучило одређивање границе између онога што Бог унапред зна и онога што Он унапред одређује да ће бити, као и где се налази наша слобода у тако постављеној стварности. Шта у нашим животима представља оно што је Бог поставио, а шта оно што смо сами узроковали по слободи коју нам је тај исти Бог и дао.
Рихард Вурмбрант је протестантски хришћанин пореклом из православне Румуније. Због своје вере провео је четрнаест година затвору. Његов мисионарски рад састоји се у помагању гоњеним Хришћанима у комунистичким земљама. Пред нама је неколико повести о неколико православних Хришћана са којима је, како сам каже, имао привилегију да дође у додир док је био на робији. Њихови примери и њихова дела били су неисцрпни извор охрабрења за њега током низа година.