Требало би да опраштамо увреде из три разлога: ако не опростимо, онда ни Господ нама неће опростити; потом ако будемо сурова срца, Господ неће примити наше молитве; и на крају узајамно опраштање је потребно, јер доноси неизрециву духовну радост.
Уместо Вараве, јеврејски народ је осудио Христа. И ми данас такође радије бирамо барабе за узоре, уместо љубави бирамо суровост и безверје. У својим умовима постали смо “цареви”, а у ствари ништа више од “бараба”. Зато молимо Господа да не дозволи да Његов лик љубави ишчезне из нас, да нам да сијамо светлошћу Његовом и сведочимо Истину Христове љубави целом свету.
Савремено човечанство је оболело од тешке болести, која се условно може назвати „хронични замор душе“. Пројаве ове несреће су разноврсне, али је у свима њима један заједнички симптом: човек је несрећан, уморан од живота, живи по инерцији, чини му се да лута по мртвој месечевој долини, не знајући куда ни зашто. Који је узрок ове болести која прелази у епидемију и прети да уништи нашу планету?
Ограничени природним односима са људима који подразумевају породичне, пријатељске, кумовске везе и блискости, склони смо да подразумевамо да љубав можемо давати само њима. Они који са нама нису у таквим везама, остају ван домашаја наше љубави. Гледајући на ово са становишта хришћанске духовности, поставља се питање: може ли се волети човек а да му се притом не верује?
Ако је Бог знао да ће човек пасти, зашто га је уопште и стварао? Да би био слободан, да би био по Његовом лику! Бог никада не нарушава слободу човека. Бог управо зато и воли, јер је слободан, па стога исто очекује и од човека. Јер само слободан може да воли.
„Господ наш није имао обичај да говори преувеличано. Ничије речи у свету нису одмереније од Његових. Па када Он каже, да ми без Њега не можемо чинити ништа, онда то тако треба буквално разумети и примити. Он говори овде о добру а не о злу; никакво добро ми не можемо чинити без Христа, мимо Христа и насупрот Христа. Он је власник, давалац и надахнитељ сваког добра.“ (Вл. Николај)
Колико је само мужева погинуло на бојном пољу или било однето болешћу, колико је деце погинуло и колико је суза материнских проливено! И, свакој мајци говори Господ: “Не плачи! Веруј! Не тражи сина свога, не тражи мужа свога, љубав своју, негде у прошлости! У прошлости је само - прошлост, али љубав не умире, љубав је јача од смрти, љубав нас сједињује и на земљи и у вечности”.
Свуда у свету видимо осиромашење љубави, што је велика несрећа и ужасна чињеница стања друштва у данашње време. Код већине људи видимо недостатак емпатије, свађе, несугласице, најсуровије туче и убиства, па и ратове који грме по целом свету. У срцу човека, у породици, у друштву, па у Цркви Божијој, нема правог ни чврстог мира. Разлог за ово је што у људима више нема вере - те виталне топлине, без које све бледи, хлади се, леди до - самог ужаса.
И данас има и честитих жена које ходе жртвеним стазама Марте и Марије. То нимало није лако, нарочито у овом времену, када све има своју цену. Све је изложено продаји па, на жалост, и људско тело. Знамо да жени никада није било лако, а поготову данас, носити и проносити људско достојанство.
Радозналост је један од значајних показатеља живости људскога духа и покретач људских делатности. Много тога може бити предмет људске радозналости, поготово како изгледају невидљиве ствари. Скоро да нема хришћанина коме, макар једном није у душу наишло питање: како је ликом изгледао Исус Христос. Ово питање није спречавао чак ни изображени лик Христов на иконама.
Кад бисмо само знали колико нас Бог воли и колико смо Му важни баш овакви какви смо. Зато наше самопоштовање мора бити засновано на ономе шта Бог мисли о нама, на Његовој љубави према нама, на чињеници да смо Његова деца, на чињеници да брине о нама и да води рачуна о најмањој ситници у нашем животу.
Онај који се моли да не падне у искушење, не треба ништа друго да моли до да не буде заведен световним прелестима. Јер ко то избегне, тај ће избећи вражји мамац; његову прикривену удицу неће загристи, неће је прогутати и тако неће пасти у власт лукавога.
„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. На први поглед ово је једноставна молитва. Међутим, духовни оци налажу својој духовној деци да буду врло опрезна у њеном упражњавању. Под којим условима је мирјанима могуће користити Исусову молитву?
Кажу свети Оци да ће Отац небески многе грехе опростити човеку али један никако. Тај грех је – немање радости. Ипак, радости се не може научити уколико је човек не осећа. Зато, у трагању за радошћу помажите се Светим Писмом. У њему има толико места која откривају човеку свет духовне радости, какву вам не може пружити ни једно место на читавој планети.
Када задовољење природне потребе човека почне да прераста у једини циљ и смисао тада можемо говорити о страсти. Страст је нека врста обоготворавања одређене потребе и служење њој. Пошто је човек не само тело већ и “душа жива” ово двоје је сједињено у човековом бићу. Стога и страсти, као злоупотреба потребе, узрастају сједињене на штету човековог спасења.
Хришћанство тврди да је вера Божији дар. Нико, каже Христос, не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла. Али због чега онда тај дар није дат свима? Због чега изгледа као да Бог једне бира и привлачи себи, док за друге остаје затворен? Ово је заиста једно мучно питање о које се често на овај или онај начин спотичу бранитељи и тумачи хришћанске вере и учења.
Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, духовни син Светог Пајсија Светогорца нас, поучава какав наш лични став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије?
Сви ми за себе кажемо: „ми смо верујући“. Ти који говориш тако, погледај мало боље себе и реци, да ли у теби постоји елемент живе љубави према Богу? Љубав увек налази свој израз у испуњавању воље Вољенога. На питање, да ли имамо љубав према Богу – одговара наш начин живота.
Када би се свети Павле сада поново јавио на Западу, зачудио би се и заплакао кад би видео како се разврат, под именом љубави шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће – у његово време и непознате – начине и путеве. Слепи код очију, на западу не виде оно што православни виде сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божија. Не виде руку Божију која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна правда Божија и Суд.
Бог је прописао опширан рецепт против рата. Тај рецепт налази се записан у Старом и Новом завету, но људи га, на жалост, нису примили. Напротив, одбацили су га. Ко је онда крив за рат? Свакако Бог није. Када људи замене Божји закон својим законом, и Божју вољу својом вољом, и Божји разум својим разумом, онда мора доћи до рата.