Христе мој...
Христе мој, нећу више да тумачим него да живим. Да живим Твоје присуство у сваком облику и начину живота. Да Tе видим у свему што ме гледа, да те чујем у свему што ми неко говори, да те дотакнем у сваком додиру живота, да окусим Твоје дарове у свему што једем и пијем.
Фанатизам и духовни раст
Не будимо фанатични ни у чему. Не присиљавамо своје дете, супругу (супруга) ни на шта. Помолимо се за њих и волимо их. Будимо благи. Дајмо им време да сами нађу свој ритам, свој тренутак да промене живот. И свако ће сам наћи одговор у свом срцу.
Чисто срце
Не постоји ништа веће од чистог срца јер такво срце постаје престо Божији. Да ли постоји нешто славније од престола Божијег? Наравно да не. Тако говори Господ за оне који имају чисто срце: „Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ“ (2. Кор. 6:16).
Ко је наш?
Ако човек жели да говори са ближњим о Христу, прво што мора да има на уму јесте да говори не оно што он мисли да је Христос, Црква, спасење, већ оно што нам о томе говори Света Православна Црква. Догмати Цркве су прва и најважнија ствар коју сваки православни хришћанин и мисионар мора да зна и да се држи.
Навика
Велика је моћ навике. Поједини људи и читави народи навикавају се да живе на одређени начин, по одређеним обичајима. Врло им је тешко да се промене, да преломе нешто у свом животу, чак и ако овај живот води у погибељ.
Грешне душе - мртве душе
Сетимо се једне беседе преподобнога аве Јустина Ћелијског из давних шездесетих година прошлога века у којој је људе лишене вере називао живим лешевима, ходајућим живим лешевима. Уистину, човек без Христа у свом срцу и јесте човек мртвог срца, живи мртвац. А откуд то мртвило у срцу човечијем што га чини живим ходајућим лешом?
Мошти светих
Према учењу Православне Цркве, тело је нужно за наше спасење. За нас, верујуће, процес обожења душе јесте уједно и процес обожења тела, јер се ми с телом спасавамо. Наше тело узима све оно од чега живи душа, узима и грех, и добро, ругобу и светост. Црква је установила поштовање светих моштију, прво, зато што су оне сасуди пуни благодати, и, друго, зато што су оне залог тога да ће свети пребивати с нама не само душом, већ и телом.
И биће глади и поморa
Где год да крочимо у овом богатом развијеном свету, сусрешћемо се са хипермаркетима, мегамаркетима, луксузним ресторанима и шоповима који врве богатством. Обиље и разноликост хране уверава нас да живимо у времену сигурности у којем чак ни помисао о глади и немаштини не може наћи себи места. А, да ли је то реална слика света и, особито, пада ли нам на памет да у будућности може и да не остане тако?
Што год вам рече – учините
Мајка Божија зна шта треба људи да чине да би изазвали смернога Сина Њеног на чудотворну делатност: „Што год вам рече – учините.“ Ова реченица упућена слугама на свадби у Кани Галилејској, постала вечно начело у људском обраћању Богочовеку за помоћ, посредовањем Пресвете Богородице. То је знамење за сва времена и за сва чудеса Исусова у свим временима. Богoмајка посредује, а Он чудотвори.
Архимандрит Андреј (Конанос): О малим делима
Волим када идем у цркву у недељу ујутру и видим људе на улици, који упркос хладноћи, чекају аутобус да се довезу до храма. Кажем им: то што радиш је твој подвиг: устајеш из топлог кревета, упркос томе што си уморан и желиш да спаваш. Касно си легао, али упркос томе идеш у цркву. Твој труд и твој подвиг нису узалудни. Моли се Христу и чућеш: „Опет ти опраштам. Волим те и поправићу те и све твоје грехе ћу заборавити. Довољно ми је да видим да се трудиш. Бар мало...
Религиозно писмени, а губимо доброту
Много тога се радикално изменило у нашем односу према хришћанским вредностима и, уопште, хришћанском погледу на свет и начину постојања. Међутим, оно што се уочава јесте да се све то одиграва на површини ума, али не и и у дубинама срца. Дакле, неупоредиво више знамо, а неупоредиво мање деламо.
Хришћанска аскеза
Побеђивање себе, потчињавање свог ега, приближавање Христу, односно, живот за оног другог заправо је истинска хришћанска аскеза. Телесна аскеза, дакле, није суштина хришћанског поста. Његова суштина је управо – љубав. Љубав је несебично исхођење из самога себе, целодневна несебична делатност за ближњег.
Вера и поверење
Након што се Петар три пута одрекао Христа и покајао, Христос га није упитао: „Да ли ти је жао због онога што си учинио?", него: „Да ли Ме волиш?“ Да ли и ми умемо овако да поступамо? Да ли умемо да поверујемо у то да човек који је према нама рђаво поступио има право да каже: „Да, волим те! Нисам имао довољно храбрости, нисам имао довољно дубине, нисам имао довољно снаге духа, али те ипак волим“. Кад бисмо могли једни према другима тако да се односимо, све би било могуће међу људима, све реформе, и за човечанство би наступио нови живот.
Време се убрзава
Сви знамо да ће на крају Господ скратити време. И време данас лети брже, много брже него раније. Да ли сте то приметили? Немамо времена да прочитамо књигу, да размислимо о нечем свом, не остаје нам времена чак ни за то да будемо мало с децом и са својом сапутницом на раскршћима овог живота. Да се време заиста убрзало говоре научници, али и атонски подвижници наших дана. Дани теку као сати, недеље као дани, месеци као недеље, а године као месеци. И монаси са Атоса, током ноћне молитве, приметили су једну необичност. Раније су током ноћи имали времена да потпуно испуне целокупно молитвено правило, а пре јутарње службе имали су и времена за одмор. Сада, са истим бројем молитава, пре јутра не могу да их заврше.
Радуј се, Испуњење Творчевог Домостроја!
Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса. У Старом Завету храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније.
Фудбал и Срби
Српски народ, иако малобројан, важи за светску спортску силу, како у појединачним тако и у колективним спортовима. Деценијама доминирамо у кошарци, ватерполу, одбојци… али, када је фудбал у питању, ту већ деценијама таворимо. И никако да забележимо неки озбиљнији резултат. Много је разлога нашем неуспеху, али, можда се неки налазе и у духовној сфери…
Због чега треба да опраштамо увреде
Требало би да опраштамо увреде из три разлога: ако не опростимо, онда ни Господ нама неће опростити; потом ако будемо сурова срца, Господ неће примити наше молитве; и на крају узајамно опраштање је потребно, јер доноси неизрециву духовну радост.
Време без савести
Уместо Вараве, јеврејски народ је осудио Христа. И ми данас такође радије бирамо барабе за узоре, уместо љубави бирамо суровост и безверје. У својим умовима постали смо “цареви”, а у ствари ништа више од “бараба”. Зато молимо Господа да не дозволи да Његов лик љубави ишчезне из нас, да нам да сијамо светлошћу Његовом и сведочимо Истину Христове љубави целом свету.
У срцу је извор живота и смрти
Савремено човечанство је оболело од тешке болести, која се условно може назвати „хронични замор душе“. Пројаве ове несреће су разноврсне, али је у свима њима један заједнички симптом: човек је несрећан, уморан од живота, живи по инерцији, чини му се да лута по мртвој месечевој долини, не знајући куда ни зашто. Који је узрок ове болести која прелази у епидемију и прети да уништи нашу планету?
Љубав и (не)поверење
Ограничени природним односима са људима који подразумевају породичне, пријатељске, кумовске везе и блискости, склони смо да подразумевамо да љубав можемо давати само њима. Они који са нама нису у таквим везама, остају ван домашаја наше љубави. Гледајући на ово са становишта хришћанске духовности, поставља се питање: може ли се волети човек а да му се притом не верује?