Две заповести о којима, по речима Спаситељевим, висе Закон и пророци јесу заповест о љубави према Богу и ближњем. Али, како знати да имамо љубави према Богу? Један од најзначајнијих показатеља јесте непрестано удаљавање од зла. Али, не само то; него и испуњавањем јеванђелских заповести достижемо љубав Божију. Самим тим, ми пребивамо у љубави према Богу, остаје у љубави Божијој.
Срце је човеково станиште Бога живога и једино га Бог може утешити и учинити радосним. Срце у којем Бог не живи испуњено је горчином и очајањем. Такво срце тражи и жели многе ствари, али га ништа не задовољава јер сва животна задовољства немају моћ да испуне празнину људског срца.
Једно од најопаснијих осећања која могу обузети душу човека јесте осећање страха. Страх везује све силе у човеку и чини да оне замиру. Из страха, који истовремено означава и уплашеност за егзистенцију, човек је кадар да учини много тога лошег. Но, нису ни сви страхови из истог извора и не воде истом циљу.
Кроз сву историје Цркве било је многи оних који су користили чуда на начин који најблаже речено, ствара конфузију. Неретко су ове интерпретације чуда и будућих догађаја коришћене за стицање финансијске користи преко штампања књига или наступима у телевизијским програмима. Најкоришћенија тема ових злоупотреба је Други Христов долазак.
Човек греши “по инерцији”, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је “мало притиснуо” и он му се препустио. То је свети апостол Павле лепо препознао и изразио речима да добро које желимо не чинимо, већ зло које не желимо – њега чинимо! Уз то скоро увек иде и питање – шта нам је то требало?!
Сваки човек, а следствено и свако дете, има неки главни недостатак, једну главну страст. Главна страст обично бива један од седам грехова, такозваних смртних грехова. Та главна страст је као филистејски јунак Голијат иза којег чека огромна војска других, ситних страсти. Победимо ли, уз помоћ Божију, Голијата у себи, сва ће се његова војска разбежати.
Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини.
Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини.
Наше неприхватање других људи је веома слично осуђивању. Ми из неких својих унутрашњих разлога не прихватамо човека, а неприхватање тражи неко оправдање, и нама је лакше да своју злобу објаснимо лошим поступцима других (у чему нам демони врло радо помажу) него нашим унутрашњим разлозима. Зато, ако победимо неприхватање, онда ћемо у многим, а можда и у свим случајевима, победити осуђивање.
“Исклати се браћа међу собом, а крвници јаки и опаки затријеће сјеме у одиву…” Ови стихови великог Његоша суочавају нас са историјском темом братоубиства и братомржње, јер, од тренутка када Каин убија брата свога Авеља, не престаје шкргут зуба брата на брата који то и престају да буду. Шта је разлог овоме? Да ли борба за љубав Очеву и првенство или ту има још нечега?
У поређењу са католицизмом светитељ Игњатије (Брјанчанинов) протестантизам оцењује као још већи пад. Док је код католика тајна Покајања промењена, код протестаната је потпуно одбачена. Док су католици из Литургије искључили призивање Светог Духа, „протестанти су потпуно одбацили Литругију“. У католицизму још увек присуствује аскеза, премда у њој има прелести, а у протестантизму је потпуно изгубљен аскетски живот, у њему су бездушност и хладни рационализам.
Свако време носи своје бреме – сведочи стара народна мудрост. Ова се истина може применити и када је у питању грех, јер, свака епоха у историјском трајању људског рода осим греха као универзалног и општег места, доноси и неке особене видове одступања од Бога.
Христове речи су вечне. Увек исте и увек другачије, према времену у коме их слушамо и тумачимо. А значења у Христовим речима има много. Као што у Њему има места за све нас.
Иако већ више од 20 година Православна црква у бившим комунистичким земљама живи слободна, све мање младих људи долази у њене храмове. Чак и деца из православних породица све више напуштају Цркву. Одлазак младих је само показатељ кризе у којој се налази духовни живот у свим Православним црквама, а главни узрок одласка младих из Цркве је то што у њој не налазе Христа.
Човек је саздан као боголико биће и као храм Божији. Истински храм Божији и Престо (Жртвеник) у чулном свету може да буде једино човечија природа. Са друге стране, у светом храму Божијем верници примају Утешитељев дар који их освештава и преображава у благословену грађу од које се подиже Црква. „Јер Црква – по речима светог Јована Златоуста – није ништа друго до храм саздан од наших душа”.
Једна од најдивних пројава људског духа и његов израз јесте – музика. Неки Оци су говорили да је Бог певао док је стварао свет, а међу свим уметностима, умећима и вештинама које је човек испољио као дар Божији, музика је прва. Данас је музика престала да буде уметност и постала је још један од опијата модерног друштва. Некад је служила да те растрезни, освести, или да осмисли хаос којим си окружен, док данашња чини све супротно. Опија унедоглед понављаним ритмом и крајње једноставном мелодијом, текстови немају никакву друштвено ангажовану, ни зрелу поруку, ни било какву лирску дубину. Ипак, добра музика се слушала вековима и слушаће се и даље. Лошу музику ће прегазити време. И све лоше песме биће заборављене...
Стручна, али и нестручна јавност не ретко заподева расправе о томе када човек постаје “душа жива”, да ли то бива тренутком зачетка, оплодне јајне ћелије или касније. Ово је животно важно јер заговорници абортуса сматрају и заговарају став да човек све док се не роди – није човек већ плод, те да његов живот започиње тек са рођењем. Црква има супротан став а њега у новије време потврђује и сама наука.
Данас само Српска Црква успешно прелази све наметнуте државне границе, како балканске тако и оне ван Европе. Само је она у стању да сачува идентитет Срба у САД, Канади, Немачкој, Британији или Француској. Својом скоро непромењеном вером, култом и предањем, она наша данашња, збуњена поколења непосредно спаја са поколењима Светог Саве, цара Душана, Светог кнеза Лазара, Ивана Црнојевића, владике Петра II Петровића Његоша или Карађорђа.
Читајући свето Откривење у јеванђелским текстовима, апостолским посланицама или Откровењу светог Јована Богослова, наилазимо на упозорења од којих су нека написана тако да не можемо до краја разумети и протумачити њихов смисао и чињеничност. Ипак, посматрајући свет око нас очигледно је поклапање између онога што је у Светом Писму записано и онога што нас окружује. Примера има довољно, чак и у хришћанском свету.
Исус Христос је цивилизацијска вододелница. У односу на Њега људи се деле на оне који га прихватају и оне који га одричу. Но, ни сви који га прихватају немају исти став о Њему. За једне Он је Бог у људском телу, за друге он је само историјска личност. Ми у нашој Цркви учимо да је он истинити Бог и истинити Човек, дакле, истинити Богочовек. Ипак, да се подробније упознамо са Њим не бисмо ли стекли увид у то ко је Он.