Данас празнујемо други Ускрс. О првом Ускрсу васкрсао је Христос. А данас је други Ускрс, ускрс Пресвете Богомајке, Која је са телом узнесена на Небо.
Зашто ми толико волимо и поштујемо Богородицу? Она је почетак победе живота над смрћу, зора новог стварања. Она је дала Своје тело плоти Својег Божанског Сина. У њој су се Бог и човек сјединили. Зар је после тога могао Бог оставити Њено пречисто тело, где се Божанско сјединило са људским?
У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. И читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће тако разрешити своје ужасне противречности. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста?
Никада не мисли да ћеш живети много година, јер то не зависи од тебе, него од Промисла Божијег. Само Онај, који одређује времена и лета, зна када је корисно за душу нашу да напустимо овај живот. Не тражи пролазна блага, јер она нестају и губе се као дим.
То је радост хришћана, када насликамо Христу црвено и плаво одело, јер наше иконе су теологија у боји. Црвено значи да је Бог, а плаво да је и човек. И многи се буне што ми поштујемо иконе: али одговор је једноставан: ако ви заиста Њега волите, зар не бисте ви волели да знате како је Он изгледао. Он није био неки фантом.
Да ли је неопходно редовно похађати црквене службе? Ово је питање које мучи многе вернике, посебно оне који се суочавају са захтевима модерног живота. Између посла, породице и других обавеза, често се поставља питање: имам ли времена за цркву? Протојереј Игор Жирин наводи који су разлози због којих верник оправдано може да пропусти недељно богослужење.
Многи од нас православних хришћана постављају питање: због чега бисмо се молили ако Бог већ зна све наше потребе? Зар се не чини то сувишним и непотребним?
У време када се верници канонске Украјинске Православне Цркве суочавају са невиђеним прогоном, речи молитве 'Оче наш' добијају посебно значење. Ова једноставна, а опет дубока молитва, коју је сам Христос дао својим ученицима, постаје ослонац и утеха у време страдања.
Истина је да човек на располагању има небројено повода, узрока и разлога да буде несрећан, уморан, сломљен... да ропће и јада се на своју „судбину„. Једноставно, такве су околности живота. Међутим, то је недвосмислени израз наше неблагодарности и раслабљености, побуна против крста који нам је дат да се на њему спашавамо! Заблагодаримо за све и – биће нам, макар, лакше.
Бог и Свети чују нашу молитву као што људи чују један другога када разговарају међу собом - чују чак несравњено боље и савршеније; ми чујемо речи другога, али не знамо шта му је у срцу и у мислима. Дешава се да људи једно говоре, а сасвим друго имају на срцу. A Бог и Свети виде шта је код нас и у мислима и на срцу, сам Бог својим свезнањем, а Свети благодаћу Светога Духа у Којем они вечито бораве.
Мистерија Свете Тројице представља једну од најдубљих истина хришћанске вере. Отац, Син и Свети Дух су три различите особе, али су истовремено један Бог. Ово је истина која се не може у потпуности обухватити људским разумом, већ се прихвата на основу Светог Писма и Светог Предања. Иако представља једно од најважнијих хришћанских учења, католици су је изменили по свом нахођењу, стварајући веру која је потпуно другачија од изворног, православног Хришћанства.
Сведоци смо да је јавни простор, особито интернет, пун информација о (не)делима свештенослужитеља. Непрестано се шири атмосфера да је Црква препуна безаконих свештеника чији је једини циља и задатак да униште веру у народу. Скоро да и нема оних супротних примера. То недвосмислено показује настојање да се Црква уруши и искомпромитује, али, на другој страни, да би и сами свештенослужитељи требало да буду много буднији и одговорнији.
Мудрост, али не ова светска већ духовна мудрост, свакако спада у најзначајнији квалитет једног хришћанина. На мудрост нас позива и сами Господ Христос. Али, како до ње доћи? Нека свако коме недостаје премудрости, иште у Бога који даје свакоме без разлике и не кори никога – по речи светог апостола Јакова.
Онај који поседује смирење, подражава Самом Христу. Такав човек никада не губи стрпљење, никога не осуђује, нити се преузноси. Никада не жели власт, избегава људску славу. Без обзира на oколности, никада се не свађа и увек саслуша туђе савете. Без роптања трпи сва понижења. Како доћи до таквог стања?
Протојереј Василије Томић: Реч Божија поставља љубав као врховно мерило у руководству. Да се нико својом влашћу не издваја изван и изнад Цркве; да не узурпира господарство на њиви Божијој, на којој треба да је слуга и сарадник. Зато, прва лекција сваке школе понашања у Цркви била би наука о смирењу.
Молитва је природно човеково служење, јер за време молитве он дела у складу са првосазданим Адамом. Потпуно је природно да се човек обраћа Богу и да буде у заједници са Њим. Ипак, после пада, човеков ум се одвојио од Бога и окренуо чулним стварима, па су му зато сада потребни посебни услови за молитву. Неопходно је посебно духовно делање.
Људи су сложени, али нису сложени зато што се састоје од тела и душе и због тога што имају пуно органа, већ зато што имају пуно потреба. Али, Бог је једноставан. Он није једноставан на начин како неки филозофи сматрају да је Он чиста енергија. Бог је једноставан јер Њему ништа није потребно, односно Он све има и није му потребно да ишта стиче.
Наш однос са Богом је жив. Волимо се и свађамо, налазимо Га и губимо, пушта нас да одемо и поново нас окупља. Али свакако је увек са нама, нарочито када то не осећамо.
Почео је Госпојински пост. О најуобичајенијим грешкама, и о томе како их избећи, говори старешина Петропавловског храма у Саратову, игуман Нектарије (Морозов).
Пост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства, од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног нивоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но, нас занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.