За нас би било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи. Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства.
Она која је из мрака душевног страдања дошла до светлости најдубље верности, сведочи да је Христова љубав јача од сваке ране. Њен пут показује да се свети не рађају, него постају – кроз благодарност, истрајност и пријатељство с Богом. Не као велика, него као блага, постала је икона исцељења. Данас прослављана, она остаје лик тишине која лечи у свету немира и растрзаности.
У доба када се чини да су многе наде сахрањене и да је људско срце постало налик долини сувих костију, вера пророка Језекиља – кога данас прослављамо – открива могућност препорода. Бог и данас тражи онога ко ће чути Његово питање: „Хоће ли оживети ове кости?“ У борби између духовне смрти и живота, свети Језекиљ сведочи да реч Божија и данас може да оживи оно што је свет одавно отписао. Над прахом и рушевинама ниче нада – не као утопија, већ као плод послушности и поверења у живог Бога.
Светост не значи одсуство страха, већ верност у страху. Илија, пророк огња и грома, једном је побегао у пустињу, сломљен и малодушан. Али управо ту, у тишини, открио је Бога каквог до тада није познавао – не у стихији, већ у шапату. Истина о сили открива се тек када се покаже њена рањивост.
Учење Господа Исуса Христа је истинита светлост живота, залог савршеног живота, радостан и слободан. Спаситељ је дошао да пробуди духовне силе човека, да човек не би закопавао таланте у земљу, да не би био плашљиви и уплашени роб, већ да би са слободом сина радио на њиви и у винограду Оца свога небеског.
Код Бога је реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку реч наших молитава, само ако од срца долазе.
Морамо да схватимо: једино Бог може да призива и обраћа људе Себи, а све што ми можемо да учинимо је да унеколико помогнемо том процесу. Сви ми заједно треба да постанемо Христове руке, Његово лице, Његов дах. Својим присуством ми можемо или одгурнути људе од вере или им дати слободу. Међутим, свеједно – дело обраћења врши Сам Христос.
Апостол Павле беше узнесен у рај, а затим до трећега неба. По његовим речима, природа раја, небеско савршенство, изобиље благодатног блаженства, толико превазилазе сваку лепоту и красоту земаљску, да је свети Апостол, описујући га, употребио ове изразе: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе. А нама Бог откри духом својим.“ 1. Кор. 2; 9, 10.
Бог говори, али не увек како очекујемо. Поруке Архангела Гаврила носе радост и изазов, откривајући истину која може уздрмати живот. Управо у тренутку када се све чини неизвесним, одговор који мења све може стићи као тихи глас – који преображава све оно што смо знали. Ово је прича о сусрету са речју која се не заборавља.
Од када угледамо светлост дана, нашу душу опседају бриге и не допуштају нам да седимо на једном месту. Не можемо ни са ким да проговоримо како треба, чак ни да једемо на миру. Онда нас, преморене, ноћ обара, али нас у сну поново нападају сновиђењима пуна брига. Та се болест назива многобрижност. Она изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе.
Нагон за правдом дубоко је укорењен у човеку, али та правда увек тражи казну, а не промену. Божија милост не укида правду, она је преображава, претварајући казну у исцељење, а освету у загрљај. Истински изазов није у томе да разликујемо добро од зла, него да прихватимо да нас Бог воли и онда када смо зли. Управо ту почиње пад сваке људске логике и успон нечег вечног.
Замислите да време није оно што мислите. Бог постоји ван њега, али је вечност ушла у наш свет кроз Христа, мењајући све. У Литургији, границе између прошлости, садашњости и будућности се бришу, нудећи нам шансу да живимо сваки тренутак као прозор у вечну Божију Љубав.
Љубав је данас често сведена на емотикон или брзи гест, далеко од своје истинске, жртвене природе коју је Христос показао на Крсту. Она није осећај нити договор, већ дар и задатак, позив на преображај срца уместо освајања света. У свету који тргује емоцијама и мери заслуге, права љубав остаје као једино што заиста води у Царство Божије.
Благодат није осећање, нити пролазно надахнуће – она је стварно присуство Бога у човеку. Када се срце отвори смирењем, сила благодати не само да преобрази живот, него га води тамо где човек сам никада не би стигао. Није то помоћ „одозго“, него удисај Духа Светога у бићу које престаје да живи само за себе. Са благодаћу, немогуће постаје могуће, и све добија смисао.
Ноћ понекад постаје поприште борбе невидљиве, када се тело не миче, а свест вапи за помоћ. Парализа сна је искуство које спаја границе сна и јаве, разума и страха, али и место где се човек може дубље сусрести са сопственом унутрашњом немоћи и надом. Наука нуди објашњења, али срце тражи више – утеху, смисао и слободу. Управо у том простору, где се разум зауставља, а душа трепери, може се чути тиха реч охрабрења коју доноси духовно искуство Цркве.
Не очајавајте због било ког греха који сте починили ако се покајете се истински. Јер Небески Цар и даље проглашава Своју милост свуда. Врата милости још увек нису затворена. Благодат Божја је још увек отворена за све. Јеванђеље и Јагње Божје, Које је узело на себе грехе света, још увек се проповедају. Царство Божије се још увек објављује. Слава Богу за то!
Иако се у свету гордост и таштина понекад сматрају врлином, оне су у ствари најопасније страсти. Зашто се не каже да се Бог противи блудницима, или завидљивцима, или било коме другом, до гордима? Јер је гордост демонска карактеристика. Горд човек постаје сродан демону.
Сваки родитељ – хришћанин кад тад се суочио са ситуацијом када му је дете рекло да више не верује у Бога. Понекад су деца веома млада, други пут су већ у зрелим годинама. Али питање које се у том тренутку намеће увек је исто: „Шта да им кажем?“ Иако је ово, наравно, сложена тема, доносимо десет најважнијих ствари које можете рећи детету било ког узраста када каже да више не верује у Бога.
Сабор Светих дванаест апостола, познат као Павловдан, слави јединство Цркве у разноликости. Иако су апостоли Петар и Павле били два различита пута Христове проповеди, њихова љубав и посвећеност Богу превазишле су све разлике. Њихов загрљај на иконама, упркос међусобним размирицама, постао је симбол помирења и јединства, које надмашује људске слабости и разлике. У Цркви, као и у животу, разлике не значе раздвајање, већ прилику да се изгради дубља и чвршћа веза у Христу.
Милијарде људи су привели Господу свети првоврховни апостоли Петар и Павле својим Посланицама, чија је реч крсна и зато што је у њима слово љубави. Сваки од нас, ма ко он био, дужан је да буде причасником Тајни Христових, Крста и љубави. И само у мери и степену у коме смо овим тајнама причасни, спашавамо се сами и можемо друге приводити Господу.