Господ не тражи од нас педантно држање поста, формално читање канона и механичко набрајање грехова на исповести, него дух скрушен и срце смирено. Ако у периоду припреме за свето Причешће нисмо постигли такво духовно стање, узалудан је наш труд.
Ниво духовности у црквеном животу је толико слаб у данашњем времену да је Божја воља да се од мирјанина не тражи ништа до добровољно послушање духовнику. Ићи даље од овога није само опасно, већ доводи у питање и промисао Божију.
Које су границе издржљивости људске душе? Митрополит Лимасолски Атанасије открива детаље о томе како исповест верника утиче на свештенике, који исповедају чак и грехе убиства: Христос преузима наш терет, јер је Он "јагње Божије". Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос. Ми смо стални сведоци тога. Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи. Да није тако, не би то могли да издржимо.
Многи се варају верујући да постоји спасење ван Христа. Они желе славу без патње, благостање без жртве и не желе да им смета крст и Онај Који је за њих на њему умро. Али, апостол нас упозорава да нас ни многобројна добра дела не могу спасити: „Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији; Не од дјела, да се не би ко хвалисао. “
Видимо како се зло разгранало и на све стране разбуктало. Нечастиви је утростручио напор да свуда и на сваком месту дубоко утисне свој печат зла и безакоња. Да ли нас је Господ заборавио? Знамо, а и апостолско слово нас опомиње: с ким је рука Божија с њим је и благослов Божији. Ако се рука Божија одмакне од појединца, или од народа, настаје назадовање и страдање. Зато, одговор нам је у нашој вери да је Господ Створитељ и Сведржитељ.
Да ли смрт представља потпуни крај односа између мужа и жене, ако су се заиста волели? Чак и на небу, зар не би били поново заједно? Према Светом Јовану Златоустом - једном од најпоштованијих светитеља у Православној Цркви - нема чега да се плашите. Када је љубав између мужа и жене истинита и трајна, чак ни смрт је не може зауставити.
Понекад, у последњим речима умирућих верника, можемо додирнути тајну која је била садржај њиховог земаљског живота, али и ону која им је откривена на граници између овог и других светова. Али клеветници Бога и вере умиру јадно. Нешто им се открива на овој ивици живота, пред саму смрт виде демоне окупљене крај кревета, осете смрад или врелину паклених провалија...
Хришћанство тврди да је вера Божији дар. Нико, каже Христос, не може доћи Мени ако га не привуче Отац који Ме је послао. Али због чега онда тај дар није дат свима? Због чега изгледа као да Бог једне бира и привлачи Себи, док за друге остаје затворен?
У животу никада не знате ко је ко и ко вам може помоћи. Ако не можете помоћи, немојте ни одмоћи и немојте никада омаловажавати било кога, па ни онога који спава на улици. Мени се живот променио када ми је једног таквог Сам Бог послао.
Да ли извлачимо праве поуке из нашег страдања? Да ли је икада могуће пребродити тешкоће без вере? Страдање се допушта да би они који страдају били пажљивији и посвећенији Богу, каже Свети Јован Златоусти. Зато, да ни не покушавамо да се изборимо са проблемима уколико претходно не затражимо помоћ од Бога.
Изнад свега имајмо дела Љубави, јер по томе знамо да имамо Христа, односно благодат Његовог Светог Духа, јер ако то немамо онда су нам бадава сви постови! Не спасава пост, него Христос, а Христос је Љубав.
Да бисмо разумели у какву то област душа улази након смрти, морамо имати целовит поглед на људску природу. Морамо знати каква је била човекова природа пре пада, затим какве су промене наступиле после пада, као и какве су човекове способности за ступање у везу са духовним бићима. Можда је најкраћи а најјаснији православни одговор на ова питања дат je у књизи епископa Игњатија Брјанчанинова у којoj је посветио једно поглавље разматрањ у о „чулном опажању духова“ тј. анђелских и демонских јављања људима.
Човеков живот иде једним од два пута, све док не пређе преко тачке после које нема повратка. Немогуће нам је и замислити да би светитељи на крају свог живота изненада одлучили да постану блудници или разбојници, јер су дошли у стање у коме је повратак греху немогућ. Печат Антихриста, међутим, искључује свако покајање. Корак по корак, почевши од малог помирења са грехом, прихватајући "прихватљиве" компромисе са савешћу, човек постепено извлачи из себе, не само подобије Божије, које није успео да стекне, већ и сам лик Божији, долазећи до стања после ког више нема повратка. А видљиви печат звери је само симбол који потврђује умртвљеност његовог духа.
Кад год се помене реч безбожник, обично пред нас изрони лик човека нечасног, лажљивог, насилног, грешног у оном свима видљивом облику. Међутим, да ли је баш увек тако? Покушајте да замислите човека који ни мрава згазио није, а који је ипак себе одвео далеко од спасења. Како је то могуће?
Треба стално да идемо на Литургију. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава и на Литургији.
Пред нама су три приче које нам је пренео отац Димитрије Торошин, протојереј Успенске цркве у селу Озерскоје у Калушкој области. Оне говоре о томе којим путем крене живот људи који следе вољу Божију, ма како им она чудно изгледала, а како бива са људима који по сваку цену раде све на своју руку.
Замислите колико се милиона пута посведневно очита ова молитва Господња од стране хришћана у целоме свету. А тешко да их има много којима и на ум пада да се у тој, по изгледу тако простој и краткој молитви од непуних 70 речи, садржи цела једна друштвена наука.
Разумљиво је да монаси и монахиње у манастирима имају могућности за непрестану молитву, користећи се у молитви и бројаницама. Али, како је обичном Хришћанину, који је у радном односу и који живи међу себи сличнима могуће да практикује непрестану молитву?
Када мислимо на светитеље, иако инспирисани њиховим јунаштвом, чини нам се да никако не можемо бити као они. И зато је понекад корисно сетити се да су и Свети апостоли Павле и Петар су показали ону врсту људске крхкости коју сви ми показујемо. Апостол Павле је прво био прогонитељ хришћана, а Петар се три пута одрекао Христа. И обојица су постали Првоапостоли Цркве Христове. И зато, оно што можемо да научимо од њих је да се "сила Божија у слабости усавршава".
Свети апостол Павле вели да понекад својим посланицама нуди благу храну, млеко; онда када види да би јака храна могла бити тешка и несварљива почетницима у вери. На другој страни, хришћане из јеврејства укорава што не напредују у вери него су ослабили и успорили свој ход ка спасењу. Међутим, знао је, као Галатима, рецимо, да пише да се окане законичког формализма и да истински пригрле веру у Христа Господа.