Огромна већина људи под убиством подразумева лишавање живота другога човека. Сводећи убиство на овај “догађај” људи и не помишљају да убиство има много својих лица и обличја. Оно најстрашније јесте - убиство своје душе, - тј. невјеровање у Бога.
Не само због тога што је настала као пра уметност већ и зато што је примњива свим садржајима и тренуцима човековог живота, музика отвара и најшири простор за промишљање о њеном карактеру и употребној вредности.
Човечанству је требало да потроши колосалне интелектуалне напоре да би дошло до недостижног, задивљујућег закључка о „рођењу“ света из ничега, што за хришћане није никаква новост. Дуго до појављивања научног метода познања природе, истина о стварању света ex nihilo била је изложена у Библији, само што данас, сагласно савременим научним теоријама, ове библијске речи, некако се боље смештају у главу модерног човека.
Требало би знати да је од свих служби које се творе у Цркви најкориснија и најмоћнија Света Литургија. Света Литургија је Жртва за спасење цијелог свијета. Сада ћу вам казивати о значају 40 Светих Литургија.
“Боље је да се младићи такмиче на спортским теренима него да се међусобно убијају на бојним пољима.” Ово је била једна од главних мисли Пјера де Кубертена који је обновио Олимпијске игре. Заиста, може ли се шта рећи о акумулацији енергије рата и покушају да се она усмери тако да иде мирним током.
Вера у Бога претпоставља култивисање свега доброг, што потиче од Бога и што се у Њему остварује. А вера у било шта, чак и ако је то веома добро (нација, наука, породица) без довођења ове вере у везу с Јединим Бесмртним, неумољиво се претвара у један од облика служења идолима.
Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успјешно игра током свог живота, већ однос који значи остварење како ње саме тако и новог бића, које кроз њу од тренутка рођења почиње да поима свијет око себе и стиче прве представе о постојању другог.
Где год да се окренемо око себе видећемо људе у разговору: за воланом аутомобила, преко пешачког прелаза, на спортској приредби, на школском часу, на литургији чак… Видимо човека самог а, заправо, у друштву! У друштву а, заправо, самог?
Затворен у царству чула, пригњечен борбом за опстанак, преварен лажним идеалима непостојеће стварности, човек све више савија главу ка земљи тражећи на њој и у њој оно што није могуће наћи. Исцрпљеном илузијом, полако му понестаје снаге за поглед на Небо.
Неретко ћемо, нажалост, наићи и на такве хришћане који своју ревност, марљивост и заинтересованост за спасење желе да пренесу и на оне мање заинтересоване за духовни живот. Међутим, то не чине на благ и богоугодни начин, већ осуђујући људе који нису по њиховој мери.
Желимо ли миран и безметежан живот, онда је потребно да увек изнова преиспитујемо свој избор. Ако је он учињен са добрим намерама онда нећемо имати никакве трзајеве савести и то ће бити путоказ да смо на правом и добром путу.
Питања која се тичу света и човека, њиховог узајамног односа, а посебно смисла човековога постојања на земљи никада нису губила своју актуалност. Кроз целокупну историју људске цивилизације свет, и човек у њему, били су предмет широког истраживања, како научног тако и општељудског интересовања.
Природну потребу човекову за безметежним и мирним животом, изгледа, није могуће остварити. Изгледа као да под капом небеском нема већег несклада него што је несклад између човекове жеље за миром и немира који је очигледан на сваком кораку. И не само у односу међу људима, него и када је у питању природа која нас окружује, у коју смо зароњени. Откуд немир у природи, откуд стихије и разарања? Чега су оне сигнали и шта нам поручују?
Људски живот, ма на ком нивоу да га посматрамо и разумемо, трагичан је у свим својим појавама. Чак је и љубав пуна оштрих противречности и судбоносних криза. Тако је на сваку земаљску појаву, од самог почетка, утиснут печат распадања. Почетна представа са којом млад човек креће у живот и свет претвара се, на крају, у своју супротност. Трагизам живота који тражи да буде надвладан. Али чиме?
Жене далеко брже него мушкарци прихватају учење нашег Господа; у њихово срце вера се укорењује далеко лакше. Зато је трећа недеља по Васкрсу посвећена је успомени на жене мироносице, које су окруживале Исуса Христа за време Његовог земаљског живота и нису оставиле свог Учитеља ни после смрти.
Скоро да нема народа који у свом постојању није био дариван личношћу која би собом пројавила све оне особине кроз које би се и народ којем припада показао достојним и поштованим међу осталим народима. Наш народ је таквога задобио у личности светога Саве. Ипак, постоји бојазан да смо у овоме тренутку далеко, не само историјски, него, још и више духовно и интелектуално, од тога да можемо да у пуноћи двоумимо сву грандиозност личности највећег међу највећима, првог српског просветитеља и учитеља.
Данашње време обликује човека индивидуалца особинама које га чине таквим: саможивог, надменог, самовољног, себичног... Тако моделован човек тешко да може творити заједницу, а и ако се нађе у њој, она или служи да њоме оствари неки свој интерес или као пуки амбијент за егзистенцију. Дијагноза је увек - дијалог!
Млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима.
Без молитве ни преко прага – кажу свети оци. Без молитве не приступај ни јелу ни делу; нит’ где полази, нит’ где долази. У овим изрекама састоји се згуснуто искуство хришћанског живота чији је темељни принцип – молитва Богу у свакој прилици и на свакоме месту како би наш живот и активности биле покривене Божијим благословом.
Ако желимо вечни живот потребно је да испуњавамо заповести Божије и да избегавамо осуђивање других. Друге ћемо најбоље поучити делима, а не речима и примедбама. Суд припада Богу. А ми смо грешни као и сви људи. Дужни смо, дакле, да исправљамо своје грешке, и да се молимо за све људе.