Земљотреси тресу Свету Гору већ месец и по дана, а тло подрхтава и на десетине пута дневно. У понедељак, у поподневним часовима, догодила су се два земљотреса јачине 4,1 и 4,2, која су се посебно осетила, а праћена су са неколико слабијих. Многи грчки медији сматрају да је ово позив за буђење за оне који су то желели да истерају монахе манастира Есфигмен.
Многе хришћанске деноминације и секте користе Библију да докажу исправност свог учења. Како схватити које је тумачење тачно? Кроз историју, од 1. до 21. века, једино Православна Црква носи непромењено сведочанство о Христу, израженом у Светом писму. "Ја сам с вама у све дане до свршетка века" - рекао је Христос првим члановима Цркве коју је Он основао. Ове речи се не могу приписати ниједној од секташких група које су настале много година касније. Постоји само једна заједница у којој ове речи још увек живе и увек ће живети - а то је Православна Црква.
Преподобни Порфирије Кавсокаливит: Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, у ствари, још горе. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Постаните свети, па нећете имати никакав проблем са својом децом.
Јавно исповедање вере у Христа Богочовека носило је велике ризике кроз сву историју Цркве Христове. Особито у нехришћанском окружењу које је обично било екстремно непријатељски настројено према Хришћанима. Али, како данас објаснити стид, зазор и прикривање своје припадности Цркви? Шта је то са нама хришћанима па се стидимо да Христа јавно признамо пред људима?
Вама говорим, православним српским родитељима: благодарите Богу који вам је дао децу. Јер вам је он дао најбољи дар који може дати онима који су се венчали. Не будите међу проклетима који одбијају тај дар Божији, него будите међу благословеним који примају тај дар са благодарношћу Богу.
У данашњем човеку постоји дубок јаз између две реалности: хладноће савременог света, обележеног индивидуализмом и себичношћу, и топлине Божије љубави, која нас позива на служење и жртвовање. Због тога заборављамо на упутства Богом просветљеног апостола Павла: „Носите бремена једни другима (Гал. 6, 2).” И „кад год покријемо грех нашег брата, Бог ће покрити наш; кад год кажемо људима о кривици нашег брата, Бог ће учинити исто и за нашу“ (авва Пимен).
Хришћанину је веома тешко да одржи висину свога духовног идеала, јер је он обавезан да воли своје непријатеље, да носи свој крст, да се херојски супротстави искушењима света, што није дужан да чини ни верујући Јеврејин, ни муслиман, нити атеиста. Хришћанство усмерава наш живот линијом највећег самопрегора, јер живот хришћанина и није ништа друго до самораспеће.
Икона је јављање Царства Христовог, јављање преображене, обожене твари, самог преображеног човечанства, које је својом личношћу јавио Христос. Због тога су најдревније иконе Цркве биле иконе Спаситеља, Који је сишао са неба и Који се очовечио ради нашега искупљења. У будућем веку верни ће угледати Бога лицем у лице, а икона је само почетак тог созерцавања.
Умемо ли да ослушнемо глас тих и благ са Хорива, или нас заглушује све јача вика савремених валових пророка? (а може и овако - шта је теже: литијум, јаловина, душа, или олимпијски ударац у боксу у полутешкој категорији?)
У једном селу на грчком острву Лерос, пре око 30 година, догодило се чудо, које нам је испричао свештеник Христофер, који је преминуо 2010. године, а кога су мештани из поштовања звали "отац Христос". Чувши његову причу, немогуће је не сагнути главу пред безграничном љубављу Господа нашег Исуса Христа према нама грешницима.
Миомирис чак и најмириснијег тамјана не можемо осетити у храму док је он у кутији. Тек када га поставимо на ужарени угаљ и када се тамјан истопи, тада мирис испуњава наш храм. Али, ако је угaљ хладан, ништа се неће догодити. Ово је пример и, уједно, суштина духовног живота: ако желимо божанског мириса, морамо се и сами разгорети и проћи кроз искуство бола.
Речи да је муж – глава породице, многе савремене жене данас примају са (под)смехом. Жене стичу образовање, запослене су као и мушкарци, често зарађују и више. Постоје у свету и тенденције разарања породице које су повезане са омаловажавањем улоге мушкарца и фаворизовањем жена. Данас у породичним односима није све баш тако једноставно, нарочито не - као што је то некада било у патријархално време. На питања одговара свештеник Андреј Јевстигњејев.
Ми хришћани не смемо бити ван догађања, него да пратимо догађања, да нас људи који нису уцрковљени не би доживљавали као другачије, чудне, да их не одбијамо него привлачимо Цркви, али опет да пазимо и будемо расудљиви, да не гледамо баш свакојаке ствари…
Питање зашто нас Бог воли - лично и понаособ - је уобичајено. Окружени условном љубављу ограниченог човечанства, не можемо лако да то схватимо. Знамо своје грехе. Знамо да је Бог савршен и безгрешан. И знамо да ми нисмо. Зашто би Бог, који је бесконачан и свет, волео нас, који смо ограничени и грешни? Па ипак, велика истина Јеванђеља је да Он то чини! Свето писмо нас увек изнова подсећа на Божју љубав према нама.
Ради свој посао пажљиво и марљиво, постојано и без журбе, као Божије дело, и твоје ће мисли бити у Њему. Управљај по својој савести са свом ревношћу и пажњом. Избегавај многобрижност која срцу не дозвољава да нађе мир јер многобрижљивост је болест палог човека, који покушава да сам уобличи своју судбину. Не бацај се неумерено на посао, будући да је добро и корисно само оно што се чини са мером и по реду.
Заопкуљен материјалним светом и животом у њему, човек свим силама покушава да у таквом свету обрете богатство себи. И не слути да је добитак у - давању потребитима…
Духовни пут је испуњен радостима и изазовима. Међутим, постоје и опасности које вребају на том путу, а једна од највећих је прелест. Ђаво, као лукав заводник, може да се прикаже у најприхватљивијем облику, нудећи лажну радост и искуства која имитирају праву духовност. Како разликовати истинско духовно искуство од преваре и како препознати Божји додир од демонских замки?
Љубав према себи се још назива и: самоприхватање (прихватање себе). Што се боље човек односи према себи, то се боље односи према другим људима. Што више човек прихвата самога себе, то лакше прихвата и друге људе и лакше му је да се усредсреди на њих. Међутим, шта нас то чини људима који не воле себе?
Данас Црква слави светог Пророка Илију, најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божијој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо (2. Цap. 2,11)
Колико људи тврди да су верници, а немају никакав осећај за Лепоту и Доброту! У њиховим душама је грех и гнев, и потпуно су равнодушни према Истини. А у вери, најважнија је љубав према Богу, а ови кротки, безазлени и ненаметљиви воле Бога јер воле Лепоту, Доброту и Истину – а све су то атрибути Божанства.