Данас Црква прославља Светог Јована Шангајског, једног од највећих сведока Христове љубави у наше време – човека чије срце није знало за границе милосрђа, а чије молитве и после смрти доносе исцељење. Његов живот је био непрекидна служба Богу и људима, а јављања након упокојења показују да је још увек са нама, нарочито са најрањивијима – децом. У њему се јасно открива истина да је Бог диван у светима Својим и да не оставља ниједну душу без одговора. Чудо које је посведочено у наше дане сведочи управо о томе – да су и најмањи важни Богу, и да Његови светитељи не престају да нас обгрћу својом светлошћу.
Када имаш искушења, тада имаш и награду. Тада показујеш да волиш Христа, а не онда када је присутна благодат. Нађи у себи снагу говорећи: „Зашто се жалостиш, душо моја, и зашто тугујеш? Ништа зло се није догодило. Христос се мало удаљио, али ће поново доћи. Мало ће оклевати, желећи да те научи трпљењу и смирењу. Како ћеш научити уметност над уметностима и науку над наукама, ако преслатки Исус понекад не умањи своју благодат?
Када се помене реч суд, у уму се често јавља слика строгог, непоколебљивог Судије који бележи сваки погрешан корак и припрема казну. Али да ли је то слика коју нуди Јеванђеље? Да ли Христос долази као Онај који прети, или као Онај који спасава?
Уставши од сна, улазимо у нови дан који пре никада није постојао. И, пре него што ступимо у тај дан непромишљено, случајно, морамо да застанемо и да постанемо свесни, да примимо у своју свест, што је могуће дубље, то да је јучерашњи дан прошао, утихнуо, и да се сада налазимо пред апсолутном новином новог дана, и да нас у тај дан Бог шаље као веснике Њега самог.
Старац Исихије је био стари подвижник у једном нашем манастиру, нећемо рећи којем, кога сам ја случајно срео током студирања на Православном Богословском Факултету, обилазећи манастире. Често сам одлазио код њега и остале су ми у сећању неке његове приче, поуке, разговори са њим, а највише једна интересантна прича о смрти.
Данас је Видовдан! Какву нам благовест, какво Јеванђеље јавља данашњи велики, свети и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног светитеља Божјег Светог Цара Лазара. Он на тањиру носи главу своју. Куда Свети Кнеже? – У Небеско Царство. Дошао је дан када немањићка Србија полаже свој страшан испит, дан – када Свето Јеванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје српске голготе.
Поробљена Стара Србија са својом вјерношћу Истини која ослобађа и памћењу које уводи у Божју Књигу живота, остаје и остаће јемац ослобођења и исцјељења и саме „слободне“ а обезглављене Србије и од свих оних слобода неразумности њених вођа, које јој бивају не на корист, него на пропаст.
Сви наши грехови су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања, како очигледних, тако и скривених, на први поглед безначајних, а заправо изузетно опасних за душу. Они оптерећују савест, тако да човек временом почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа десити нешто лоше, постаје раздражљив, осећа необјашњив немир. Једини истински лек за такво стање јесте покајање и света Тајна исповести.
Не очајавај када падаш, него устани и реци: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.
Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Зато, воли и ти ближњега истом љубављу…
У данашњем свету у ком се губе све моралне вредности, технологија прети да преузме контролу и над самим стварањем човека – што више није фантастика, већ реалност чије остварење може да се догоди већ за неколико година. Вештачка репродукција и генетско моделовање изазивају дубока питања о суштини људскости, слободе и духовности. Последице оваквих промена могу бити неповратне, а границе које се не смеју прећи постале су све мање јасне.
Данас, када Црква прославља икону Пресвете Богородице „Достојно јест“, подсећамо се на Њено чудесно појављивање у једном малом руском селу, где је некада само једна жена била верница. Та икона постала је место сабрања, утехе и надахнућа за многе изгубљене и обремењене душе. Њена присутност покренула је препород - духовни, морални и животни. Сведочења која су уследила сведоче не само о чудима, већ и о дубоком одговору људских срца на благодат која је сишла.
Колико нас разуме Христове речи: „Благо вама када вас мрзе и када вас изопштавају и грде и називају нечасним“? Ево срца Јеванђеља, суштине Христове истине. Те речи садрже тајну Цркве, тајну Царства Небеског, тајну Самог Христа. „Блажени сиромаси, блажени гладни, блажени они који тугују“. Христос нам је, пре свега, Својим животом показао и Своје сиромаштво. Немајући ништа од Своје славе, наг на Крсту, напуштен и издан од свих, Он добровољно предаје Свој дух у руке Оца Небеског. Нема ничег чудеснијег од Његове оданости Свом Оцу. То је оно што и ми морамо чинити сваког тренутка свог живота – предати се вољи Очевој, а то је воља блаженства. Господ жели наше вечно блаженство.
Један голуб. Једна шара. Једна реченица мале девојчице. И понекад, довољно је толико – да се небо отвори у срцу. У свету који пролази крај чуда не осврћући се, понекад је потребно само једно искрено дечије око да примети знак. Јер не говори Бог увек кроз гром и стуб огња – понекад проговори кроз једно перо, једну боју, један тренутак. Ово је прича о том тренутку. О лепоти која није случајна. О Присуству које не виче, већ шапуће – сваком ко уме да се заустави и чује.
Благодарност није само врлина, већ кључ духовног живота. Она је начин на који човек чува везу са Богом, чак и онда када ништа око њега не изгледа добро. У сваком незадовољству крије се искушење, али и могућност да се срце отвори за Божије присуство. Када човек за све благосиља Господа, чак и за оно што не разуме, његова душа постаје трон за Јединога.
У данашњем свету, где зло постаје свакодневна преокупација, духовна радозналост се лако претвара у опасну опседнутост мрачним силама. Истраживање зла не води ка добру, већ ка помрачењу ума и губитку вере. Човек је створен да гледа ка светлости, а не да се храни мраком. Само трагање за добром открива Божију вољу и доноси мир души.
Нису све сузе узалудне. Постоји туга која рађа радост, као што постоји страдање које води спасењу. Онај који воли Бога, чак и кад Га не види, не сумња да пут боли може водити до вечне светлости. Надом, као сидром душе, верни остају чврсти усред животних бурa, гледајући иза суза у лице обећаног Царства.
Ни у чему се човек не вара толико као у љубави. Зато, хајде да видимо који су знаци љубави према Богу, како не бисмо имали само лажни сан о љубави, уместо саме љубави.
Што ти је поверено, то и нека остане у теби, то и ти предај другима. Добио си злато, злато и предај. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата на изглед, дај га у природи... Зато нека вера годинама јача, временом се шири, са вековима уздиже, али ипак остаје неразрушива и неповређена, цела и савршена, без и најмање промене, без икаквог губитка у свом садржају, без икакве измене у својим одредбама...
Замислите кућу у коју сваки дан власници довлаче све што могу. Неопходне и непотребне ствари и свакакво смеће. Све је мање простора - све више смећа. Дакле, пост је чишћење у таквој кући. Збогом неразумљивим типовима са ТВ-а, интернета и свих места одакле их доводимо у кућу наше душе. Смеће, сујета, осуде и празне приче - у смеће. Чистимо и сређујемо да бисмо направили места за најдрагоценијег и најважнијег Госта у нашем дому – Господа Исуса Христа. Само Њему је овде место.