Кад год се помене реч безбожник, обично пред нас изрони лик човека нечасног, лажљивог, насилног, грешног у оном свима видљивом облику. Међутим, да ли је баш увек тако? Покушајте да замислите човека који ни мрава згазио није, а који је ипак себе одвео далеко од спасења. Како је то могуће?
Треба стално да идемо на Литургију. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава и на Литургији.
Пред нама су три приче које нам је пренео отац Димитрије Торошин, протојереј Успенске цркве у селу Озерскоје у Калушкој области. Оне говоре о томе којим путем крене живот људи који следе вољу Божију, ма како им она чудно изгледала, а како бива са људима који по сваку цену раде све на своју руку.
Срећна породица је она гдје гори свијећа пред иконом Пресвете Богородице. Мислим да је најсрећнији тренутак за супружнике када се заједно моле ујутру, захваљујући се за прошлу ноћ и тражећи благослов за дан који је започео. Срећна породица је спремна да радосно подијели са својим пријатељима у вјери оно што им је Бог послао.
Замислите колико се милиона пута посведневно очита ова молитва Господња од стране хришћана у целоме свету. А тешко да их има много којима и на ум пада да се у тој, по изгледу тако простој и краткој молитви од непуних 70 речи, садржи цела једна друштвена наука.
Разумљиво је да монаси и монахиње у манастирима имају могућности за непрестану молитву, користећи се у молитви и бројаницама. Али, како је обичном Хришћанину, који је у радном односу и који живи међу себи сличнима могуће да практикује непрестану молитву?
Данас прослављамо два најбогатија сиромаха. Нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету, све су оставили ради Господа Христа. Али, каква богатства деле свим људима свих времена! Иако просјаци и сиромаси, они обогаћују свет непропадљивим богатством. Гле, место смрти они дају људима бесмртност, место пролазног живота обогаћују свет вечним животом, место пролазних земаљских царстава обогаћују свет небеским вечним Царством Божијим. Они, пуки сиромаси…
Ове дирљиве приче из житија Светог Пајсија Светогорца подстичу нас да живимо са саосећањем, поштовањем и љубављу према свим живим бићима. Оне нам показују да можемо пронаћи Бога и добро у сваком Божијем створењу, чак и у онима који нам се чине непријатним. Старац Пајсије је био истински светац који је живео свој живот у складу са својим учењима, и његов пример требало би да буде инспирација свима нама.
Када мислимо на светитеље, иако инспирисани њиховим јунаштвом, чини нам се да никако не можемо бити као они. И зато је понекад корисно сетити се да су и Свети апостоли Павле и Петар су показали ону врсту људске крхкости коју сви ми показујемо. Апостол Павле је прво био прогонитељ хришћана, а Петар се три пута одрекао Христа. И обојица су постали Првоапостоли Цркве Христове. И зато, оно што можемо да научимо од њих је да се "сила Божија у слабости усавршава".
Свети апостол Павле вели да понекад својим посланицама нуди благу храну, млеко; онда када види да би јака храна могла бити тешка и несварљива почетницима у вери. На другој страни, хришћане из јеврејства укорава што не напредују у вери него су ослабили и успорили свој ход ка спасењу. Међутим, знао је, као Галатима, рецимо, да пише да се окане законичког формализма и да истински пригрле веру у Христа Господа.
Многе ствари у животу узимамо “здраво за готово” и не ценимо их довољно. Тако на пример, љубав родитеља схватамо тек када остаримо или и сами имамо децу. Када умру постајемо свесни колико су нас волели, били нам подршка и одрицали се свега да би нам пружили најбоље што су могли. Па чак и лагали ако су мислили да је потребно!
Према управо завршеној студији, истраживачи у Хоспису и Центру за палијативно збрињавање у Бафалу (САД), након деценије проучавања неизлечивих пацијената, закључили су у свом опширном истраживању да их неколико месеци пре смрти преминули рођаци посећују у сну. Како Православна црква објашњава овакве догађаје?
Тихвинска икона је симбол непобедивости вере Православне, подсећање да се победе не добијају само оружјем. Она је звезда која сија не само у Русији, него у целом православном свету. Са њом су повезана многа чуда, али и пророчанства о будућим временима.
Онострана посмртна искуства одувек су привлачила пажњу људи, како оних који верују у такву могућност, тако и оних који у то не само да сумњају већ је категорички одбијају. Ипак. Много је сведочанстава о сусретима људи са вечношћу и њиховом боравку у “оном свету”. Ево једног таквог сведочанства.
Православна црква данас прославља Петрa и Февронију, супружнике које ни смрт није могла да раздвоји. Људи су веровали да је лоше сахранити монаха и монахињу заједно. Њихова тела су положена у различите цркве, али су се чудом сутрадан нашла заједно у истом сандуку. И поред поновних покушаја да их раздвоје, тела светих нађена су да заједно леже у истом сандуку. Коначно, сахрањени су заједно, као што су и желели. На њиховом гробу су се догодила многа исцељења, као потврда њихове љубави и моћи вере и сматрају се заштитницима брака и породице, молећи се Богу за мир и благостање свих супружника.
Данас Црква Христова слави спомен на рођење највећег између рођених од жена, Светог Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Човека у чијој је личности Господ сабрао и Пророка и Анђела и Монаха и Апостола, човека послатог у свет као Претходника и обзнањивача доласка Сина Божијег, Господа Исуса Христа.
Главна и одлучна животна битка очекује нас тек у часу смрти. Ко у том моменту подлегне, тај више не устаје. Та ће се борба одиграти само једном, а неће мимоићи никога. Неопходно је да се човек за њу припреми како не би чинио погрешке и претрпео губитак који се више не може надокнадити.
Јулија је имала дубоку веру у Бога, која јој је дала снагу да се носи са болешћу. Веровала је да је све у Божјим рукама и да иза сваке патње постоји неки смисао. Прича о Јулији је снажан пример како живети живот са храброшћу, оптимизмом и вером. Њена вера нас инспирише да живимо живот без страха, испуњен љубављу и да у чак и у најтежим тренуцима, имамо искрено поверење у Божији промисао.
Кад се човек захвали Богу макар и за мало, онда долази благослов Божији толико богат, да ђаво не може да га поднесе и одлази. „Слава Богу“ никада не би требало да нестане са ваших усана. Кад ме боли, имам „Хвала ти Боже“ као таблету против бола. „Слава Богу“ је изнад „Господе Исусе Христе, помилуј ме“.
Бог нас чује чим му се обратимо. Али Он не размишља као ми. Ви мислите да ваш глас није одмах стигао до Њега. Напротив, чак и пре него што сте завапили, Он је знао да ћете тражити Његову помоћ. Међутим, будући да не видите ван онога што је очито и не знате како Бог управља светом, желите да се ваш захтев испуни попут муње. Али то није оно шта Господ жели. Он тражи ваше стрпљење.