Излог побожности
Сви смо у цркви са осмехом и побожним изгледом... Али то често личи на излог! На претварање! Лажни осмеси, а изнутра кључа казан. Чим уђемо у кућу, осмех нестаје, креће наша борба да "спасемо" децу, мужа. Kреће гунђање, покушаји контроле. Само наша промена може утицати на ближње - када постанемо они који носе љубав и радост, а другима остављају слободу и простор.
Невидљиви фронт: Зашто губимо битке у својој глави?
Свет никад није био гласнији, а људи никад уморнији. Што више ратујемо коментарима по друштвеним мрежама, то у нама остаје мање мира. Постајемо робови навике да до дубоко у ноћ скролујемо туђе „савршене АИ животе”, док нам стварност неповратно измиче кроз прсте. Свака спољашња победа је пораз ако је срце изгубило мир, јер истинска слобода почиње тек тамо где човек престане да исправља свет и одлучи да победи себе.
Између тебе и Бога
Добро које се чини често пролази незапажено, а радост која засија из душе може пробудити љубомору у другима. Али постоји место где све ово добија смисао – тамо где се добро и љубав не мере очима људи, већ Оним Који види сваки подвиг, сваки бол и сваку сузу. Тамо се открива тихи мир који ослобађа и даје снагу да се настави волети и давати, без обзира на свет око себе.
Воља Божија
Често се каже да је „све Божја воља“ - укључујући болест, рат и слично. Да ли је онда потребно лечити се или, на пример, бранити своју земљу, јер би то значило деловати против воље Божије?
Опрости родитељима
Сукоб са родитељима личи на подсецање корена дрвета. Мали сукоб са родитељима - подсецање дела корена и, као последица, сушење дела грана. Велики сукоб - одсецање целог корена и потпуно сушење дрвета. ... Поштуј оца свога и матер своју - прва је заповест, са обећањем да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
Човек који је додирнуо небо: Тајна која траје два миленијума
У тишини једног манастира на Цетињу чува се десна рука која је пре два миленијума дотакла само Небо. То није само реликвија која је преживела падове империја, султанове ризнице и тајне сефове обавештајних служби, већ последњи физички траг човека који је имао храбрости да истину плати главом. На данашњи Сабор Светог Јована Крститеља, та шака стоји као неми сведок да постоје ствари које ниједан мач не може да ућутка и ниједан заборав да избрише.
Бог се јави! Ваистину се јави!
Када осетиш неке муке у својој кући, у фамилији својој, ти Светом Водицом покропи кућу, помоли се, клекни, падни пред Господом, завапи. Пролиј коју сузу, Србине брате, пред Господом за сва чудеса која непрекидно чини теби православном хришћанину. И ти, ти ћеш осетити силу Божју, ако мало вере имаш, ако мало покајања имаш, осетићеш како Господ преко Анђела Својих и Светитеља Својих и невидљивим Божанским силама Својим, са свих страна хита теби у помоћ да те избави од свакога греха и од сваке смрти и дарује Живот Вечни.
Крстовданско знамење: Проплакале иконе Христа Спаситеља и Св. Пантелејмона
Док је у храму одјекивала молитва „Свети Боже“, икона Христа у олтару почела је да мироточи – тихо, без најаве, у најсветијем тренутку Литургије. Капљице светог мира на лику Спаситеља и Светог Пантелејмона, појављујући се баш на велики празник Крстовдан, носе неку дубљу поруку од саме вести о чуду. Ретки догађаји овакве врсте у Православљу увек носе тежину опомене, али и нежност присуства, као знак да небо није остало немо.
Корени Богојављења: Од Јордана до данас
Празник Богојављења обележава се као дан када су се небеса отворила и свету се открила тајна Свете Тројице. Крштење Исуса Христа у реци Јордану представља прекретницу у историји спасења и темељ Православне вере. Кроз обичаје попут Великог водоосвећења, овај празник наставља да живи у срцима верника. Шта нас то Богојављење учи о суштини наше вере и каква је његова порука за данашње време?
Овим побеђуј!
Данас празнујемо зимски Крстовдан. Крст је знамење наше вере, симбол страдања, љубави и жртве Распетог Спаситеља нашег. Крст је симбол победе. Силом Крста мученици хришћански побеђивали су искушења и страдања. На свим нашим храмовима сијају се крстови непобедиве Цркве Христове. Крст обележава гробове хришћана, који су умрли са вером и надом у живот вечни. Крстом изражавамо своју веру у Бога и наду у помоћ Божију.
Између исцељења и крста: Где је Бог када боли?
Док једни дочекују чудо као знак Божје милости, други остају заробљени у тишини и болу. Неке молитве добијају одговор, а друге као да заустави невидљива рука – и тај сурови контраст поставља питање које вековима изазива веру: зашто Бог неке чудесно исцели, а друге остави у очајању? Одговор се не крије у видљивим резултатима, већ у дубини душе, где се понекад дешава тихо чудо које очи не могу да виде.
Нико као ми
Нигде Бог није излио више своје доброте колико над нама, грешним Србима. Од Нијагаре до Ванкувера; уздуж и попреко Америке, кроз читаву огромну Русију и још које куда по свијету... Нигде, успут, ни воћку да нађеш. А у земљи Србиновој, на све стране воће и поврће црна земља стење под теретом. Свуда преобиље. На све ово преобиље дарова Божијих, како се Срби захваљују? Ево како: бацају се тешким камењем псовки на Бога дародавца.
Пут ка Господу
Молитва нам је свагда при руци и више од свега прибавља благодат Духа Светога, зато што је оруђе за њено стицање. Двери молитве отворене су свима - и богатом и сиромаху, и угледном и неугледном, и моћном и слабом, и здравом и болесном, и праведнику и грешнику.
Беседа на Нову Годину и Обрезање Господње
У овом свечаном дану, када се сећамо обрезања Господњег и славимо Светог Василија Великог, суочавамо се са једним болним питањем: колико је Христос заиста присутан у нашим животима? Да ли Га се сећамо чешће од свега осталог, или је Његово име постало удаљено и заборављено?
Обожење: Пут ка Богу или храна за его?
Има људи који одлично знају теологију, цитирају Оце, говоре о обожењу – и управо због тога постају горди, хладни, безобзирни. Њихово знање о Богу их не приближава Њему, него их учвршћује у уверењу да су изнад других. Обожење схваћено као циљ може постати најопаснија духовна замка: оно што би требало да убије его, постаје његова круна. А онај ко заиста иде тим путем никада неће рећи „једва чекам да постанем бог" – јер ће знати да је и оно што већ прима превише за њега.
Моћ коју нам Христос даје
У модерном свету, лако је бити преплављен стресом, анксиозношћу и осећајем беспомоћности. Тежина живота понекад може да буде неподношљива и да се чини као да смо заробљени у бескрајној ноћи. Падамо у депресију и у очају се повлачимо, напуштени и од оних који су нам најмилији. Али, ипак, не остајемо сами. Христос нам нуди ослобођење од свих терета и позива нас: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." (Мт. 11:28)
Зашто да опраштамо онима који не заслужују опроштај
Неко вас је дубоко повредио. И тај бол носите као камен у грудима. Мислите да вас то чини јаким, а заправо вас чини заробљеним. Опроштај није капитулација. Опроштај је препуштање коначног суда Праведном Судији. Када Апостол Павле каже: „Не освећујте се сами, него оставите место гневу Божијем", он не поручује да зло не заслужује казну, него да људска освета траје тренутак, док је Божија правда – вечна. Опроштај је једини пут до слободе. Не зато што је лако, већ зато што заслужујете мир.
Између две звезде
Божић није идилична прича за децу коју прослављамо једном годишње, већ први ударац у темеље света који је погрешно разумео шта се те ноћи догодило на небу. Витлејемска звезда није била украс, већ најава доласка Цара Који је први пут ушао као жртва, а други пут се враћа као Суд Који пали лаж и чисти стварност. Између те две звезде одвија се драма човечанства – време милости које неумитно истиче и небо које се спрема да проговори, али овај пут без – симбола.
Беседа на Св. Првомученика Стефана
Свети Првомученик Стефан, који се смрти радовао више него ли ми некој радости, нека нас он води и руководи идењем за Богочовеком Христом, Који је постао Богочовек ради нас људи, да и ми победимо све што је смртно, победимо у себи сваки грех, сваку духовну смрт, победимо у себи сваког нечистог духа и узживимо још на земљи Еванђељем Господа Христа, божанским животом који се продужава у ономе свету, еда бисмо и ми заједно са Првомучеником Светим Стефаном, Апостолом и Архиђаконом, славили Господа Христа кроза сву вечност, кроза све вечности на ономе свету, поздрављајући на небу један другога као што се поздрављају сада људи на земљи: „Христос се роди! Ваистину се роди“!
Размишљања о рождеству Христовом
Спаситељ се рађа у слами и тиме хоће да покаже силнима и богатима овога света, који се величају над ближњим силом и богатством, да он неће правити разлике у рођењу људи, да ће пред Њим бити сви једнаки: они из палата и они из пећина.