Духовна дијагноза коју је владика Николај некада поставио Европи данас се са застрашујућом прецизношћу огледа и на нашим улицама и у домовима. Иза фасаде модерног напретка крије се хладан мрак: човек човеку није брат, већ вук под маском напретка. Србија и Европа носе исте симптоме: немир, огорчење, губитак поверења. У том хаосу једино светлост духовног живота може поново отворити пут ка миру и људскости.
Један обичан сусрет и један човек кога бисмо најрадије заобишли понекад постану мерило читавог нашег живота. Разлика између спасења и губитка лежи у томе да ли у човеку преко пута видимо неког „небитног“ – или Христа поред кога пролазимо као да Га не познајемо. И тек кад све утихне, постаје јасно: они „небитни“ били су наши једини важни сусрети.
Никада човек није имао више речи о животу, а мање одговора на питање како да живи. Никада није било више приче о срећи, а више туге у људима. Зато речи Владике Николаја и данас делују узнемирујуће живо – јер не милују заблуде, већ разоткривају стање душе. Његов празник није само сећање на светитеља, већ тренутак када истина поново проговори о човеку.
Вест која је потресла читав православни свет: упокојио се Католикос-патријарх целе Грузије Илија II, један од најзначајнијих духовних вођа нашег времена. Његов одлазак означава крај епохе обележене обновом вере, страдањем и духовним уздизањем једног народа. За собом је оставио Цркву укрепљену, а народ дубље укорењен у вери. Вечан му спомен.
Глас Цркве, издавачка кућа и истоимeни часопис епархије шабачко-ваљевске (сада шабачке), прва се још 1987. године одлучила да светог Владику Никлаја узме за своју крсну славу. Говорећи о светитељском чудотворству Светог Владике Николаја, владика Амфилохије је са дирљивом искреношћу посведочио о једном чудесном догађају на гробу Светог Владике Николаја у Америци, из свог властитог искуства.
Сви знамо за круг од седам дана који се стално изнова понавља. Ипак, постоји и Осми дан – онај који не долази после недеље, већ стоји изван времена и никада не залази. То је невидљива пукотина у нашој свакодневици која нас подсећа да човек није створен за кавез пролазности, већ за бескрај. У том дану свака искрена љубав и свака жртва постају трагови који никада не нестају.
Често се дешава да тихи и болесни људи, који као да су заборављени од света, носе у себи највеће духовно благо. Спољашњи сјај, здравље и лагодан живот могу заварати око, али права истина о човеку често остаје скривена све до самог краја. Понекад је потребан само један тренутак суочавања са вечношћу да би се схватило зашто су трпљење и мирнија душа вреднији од свих пролазних задовољстава.
Понекад нам се учини да су наши животи мали и безначајни. Дан нам пролази у послу, бригама и малим обавезама које нико не види. Али Бог не мери ствари као људи – и за нас незнатне је умро Христос. Он је и у тим малим стварима: тамо где мајка подиже дете, где човек поштено зарађује хлеб, где се ближњем каже добра реч. Зато нам и каже: будимо верни у малом.
Хришћанство каже да је вера дар Божији. Али ако је то заиста дар, зашто га не прихватају сви? Да ли Бог једне призива Себи, а друге заобилази, остављајући их у тами неверја? То је питање које већ вековима збуњује многе који размишљају о хришћанској вери.
Крст није знак пораза, већ највеће љубави која се икада догодила у историји света. На њему се открива Бог Који не стоји далеко од човека, него силази, страда и узима на Себе терет читавог света. Ту љубав не чине речи и симболи, већ жртва која побеђује мржњу и смрт. Зато Крст остаје најдубљи знак наде, победе живота и љубави која не пролази.
О. Рафаило (Бољевић): срце испуњено мржњом не може да чује Бога. Свако непраштање – било ближњем, било непријатељу – као да полива душу бензином и окружује је огњеним стрелицама нечастивог. Али срце које свима, свакоме и за све прашта, постаје место где Бог станује и где се Дух Свети излива, доносећи мир, слободу и истински живот. Праштање није само реч – то је сила која оживљава душу и повезује са Оцем и Христом.
Као хришћани, верујемо да је Бог стваран. Такође верујемо да постоје мрачне и демонске силе које се противе Богу. Али неки људи живе свој живот као да Сатана не постоји и да нас не окружују никакве силе таме. Да ли је стварно тако?! Погледајмо мало дубље у ову често занемарену тему.
Први који је ушао у Рај био је разбојник, грешник без наде и части, а први који је доживео дубоку трагедију био је апостол који је ходао са Христом. Тек на Голготи сваког човека открива се да сила љубави може променити све – и најтежи пад претворити у повратак у Живот. Чак и у последњем тренутку, срце које се обраћа Богу може открити светлост коју човек сам никада не би нашао. На један уздах разбојника и један тренутак очаја гледа се вечност.
У молитви „Оче наш“ крије се дубока тајна у речима: „не уведи нас у искушење“. Искушење ретко долази као нешто ружно – најчешће се појављује као примамљив мамац који обећава радост, а доноси немир. Душа остаје мирна само онда када не загризе ту скривену удицу света. Где нема тог мамца, тамо лукави губи власт над човеком.
Историја чесне главе Светог Јована није само хроника проналаска моштију, већ жива повест о непобедивости истине коју ни земља ни заборав не могу ућуткати. Путовање ове светиње кроз векове сведочи да њену снагу не чувају моћни владари, већ тиха побожност обичних људи и страхопоштовање једног скромног занатлије. Између страха који је гонио крвнике и светлости која је обасјавала скривена обретења, исписана је поука да је Божји промисао увек буднији од сваке људске неправде.
“Господ долази! Цела васиона дрхти пред Њим. Ближи се крај овог материјалног света. Људи мисле да су то приче за малу децу и да ће овај свет трајати вечно. Не, ускоро ће овоме доћи крај! И ви ћете бити сведоци тога!“ О животу и кончини старца Гаврила, његовим поукама и чудима, говори Зураб Георгијевич Варази, лекар-хирург, председник Одељења за социјална питања Грузијске патријаршије, који је био и лични лекар старца Гаврила.
Као што је време почело своје постојање Христом, тако ће га и завршити Њиме: последњи дан биће у исто време и дан другог доласка Христовог. Кроз све данe и све ноћи сви људи, а са њима и за њима и сва твар, хитају последњем дану, у који ће се свршити тајна овога света и историје људске...
Човек може цео живот да испуњава правила и не чини ништа лоше, а да му душа остане празна и сува. Истински преображај не долази из страха од грешке или суве дужности, већ из срца које воли искрено и без рачунице. Када однос са Богом и људима престане да буде „списак обавеза“ и постане жива веза, сваки терет постаје лак, а унутрашњи мир коначно могућ.
Понекад се у животу ''сложе коцкице'', све је у реду и све иде нестварно добро, а онда изненада налети велико искушење, мука или проблем. Од овог дуализма састављен је сваки човечији живот, а Бог је тај који њим савршено управља. Међутим, човек се тешко мири с тим да живот са собом носи и тешкоћу и патњу и тугу, те, да су оне корисне исто колико и радости.
Туга понекад тихо уђе у срце и почне да шапуће да је све бесмислено. Човек тада верује да је сам, да га нико не разуме и да у његовом животу нема ничег доброг. Али тај мрак није истина, већ замка која полако заробљава душу. Свети оци су ту замку препознали давно и оставили пут како се из ње излази.