О смрти није лако размишљати а још мање писати, али дође вријеме и за једно и за друго. Пред чињеницом нојевског забијања главе у песак појединих људи, када је смрт у питању, свештеник не сме и сам да се поведе њиховим примјером па да и сам, забивши главу у пијесак, не опомиње их на ту неизбежну чињеницу живота. У свештеничкој пракси има много примера мојих да су људи неприпремљени отишли Богу на суд и истину.
Срце чисто саздај у мени Боже и дух прав обнови у утроби мојој, кличе псалмопевац Давид у чувеном покајном псалму. Тиме нас стално опомиње на потребу очишћења срца. Но, чистоте срца нема без благодати Божије али ни без наше воље и труда. Без тога је свака наша духовна делатност површна и суштински нас чини духовно беживотнима.
Господ и Бог наш Исус Христос, Духом Светим, свакога од нас је благословио неким талентом. Нема онога ко се родио без талента. Господ даје свакоме понешто. Али, Господ, Промислом Својим, дарује таленте да ми у њима саучествујемо и да, дјелећи једни са другима, умножавамо те таленте, и да их оправдавамо пред Оним Ко нам их је дао.
Будимо захвални на оном што имамо, умјесто да жудимо за оним што немамо. Врло често ћемо у животу срести праве сиротане, дјецу којој, нажалост, родитељи сем новца ништа друго нијесу умјели дати и оставити у насљеђе.
Христос, оваплоћени Бог, дошао је у свет без помпе, части, а са овога света отишао је до краја понижен, омаловажен, повређен, прогнан, обесправљен и исмејан. Зар ико ко крене за Њим мисли да ће у животу проћи другачије него што је Он? Једина ће разлика бити што понижења, страдања и муке неће бити онаква и онолика колика су била Његова, него у мери дариваној свакоме од Његових лично.
Није мало примера светих или, у крајњем случају, од Бога одабраних људи којима је Господ открио дан њихове кoнчине. Али, то су ванредно ретки примери. Човеку није дато да зна тренутак свога краја и то не из хира Оца небеског, већ, из крајње практичних разлога.
Злословље је грех од кога је, вероватно, најтеже уздржати се. А и ми се не трудимо посебно на том плану: тамо смо некога осудили, ту смо нешто невероватно сазнали и испричали другима, оговарали власт... Међутим, злословље је озбиљан грех и ако се оно укорени, то може имати веома штетне последице. Зашто је опасно злословље за онога који злослови?
Постоје теме које су актуелне периодично: о празницима, годишњицама, које се тичу сећања на одређене догађаје из црквене или националне историје. Али, постоје и оне чија је актуелност ванвремена те стога увек и свевремена. То су теме које се односе на догађаје који, кад год да су се збили у прошлости, и не баве се спољашњим околностима догађаја већ оним што их је изнутра покретало и покреће.
Људи знају понекад да буду јако непромишљени, чак досадни када говоре о својим гресима. Често запиткују да ли је нешто грех и тако свештенике стављају у ситуацију да се осећају да су адвокати а не духовници. То неразумевање природе и суштине греха прилично отежава и пастирима да усмеравају људе на прави пут.
Да ли је бављење спортом корисно за децу? Наравно да јесте. Међутим, ако је то бављење праћено дуготрајним и тешким тренинзима, ако дете од малих ногу наступа на великим такмичењима, онда се појављује опасност по здравље детета – и физичко, и психичко, и духовно.
Велики грех има у себи нешто тајанствено, нешто заразно, нешто што понекад прелази, особито на потомство, као наследна заразна болест. То је од памтивека свеопште народно искуство. Страшно је кад се на некога спусти тешка рука те тајанствене и неумитне Правде Божије. Не може се живети против закона Божијег, па да се очекује срећа, спокојство и задовољство. На дну грешникове и најслађе чаше налази се увек горчина и отров.
Добитник Нобелове награде, проф. др. медицине Алексис Карел, назива молитву најмоћнијим обликом енергије. По њему, то је снага једнако стварна као и сила теже. Након њега је чувени амерички научник др. Х. Ј. Стовел, у једном чудесном открићу, измерио моћ молитве. Ево резултата.
Талас феминизације који већ више од једног века запљускује свест и савест цивилизације није срачунат само и једино на урушавање Богом благословеног устројства човечанства, већ директно удара на темељ тог устројства – жену. Нажалост, хришћански свет је први постао жртва лажне слободе заборавивши на истинско достојанство и слободу коју жени даје једино васкрсли Христос.
Главно правило културног понашања јесте да се избегава да се други људи осећају увређено. То искључује свако подсмевање или исмевање било у присуству било у одсуству дате особе. Кaко у затвореном кругу смејање другима који нису присутни, не наноси увреду и штету и не стварају се непријатељски односи, оно се сматра друштвено прихватљивим. А, да ли је то добро?
Брига за здравље све више постаје опсесија данашњег човека. Нема тог аспекта живота који се не промишља и на који се не гледа кроз призму тога: како ће се то одразити на телесно здравље. Било да је у питању исхрана, загађење, телесне вежбе и активности… све са циљем да би се достигло савршено здравље и продужио живот. А, само је једно потребно!
Недавно је на светлост дана изишла до сада непозната и необјављивана беседа светог владике Николаја из 1938. године. Пронађена је, према писању студеничког архимандрита Тихона, међу папирима и фотографијама које су биле у ташни покојног оца Јулијана, блаженопочившег игумана студеничке Лавре.
Кипарска православна црква саопштила је о чудесним исцјељењима која су се догодила током боравка моштију Светог Луке Кримског на Кипру.
Несумњиво је да самосвест самог свештенства представља кључни услов формирање јеванђелског разумевања духовног живота народа. Зато је потребно да га сам свештеник поседује. Такође, само свештенство треба да схвата своје место у Цркви. И ако расуђујемо по јеванђелски, место свештеника уопште није централно или главно тако да се узвишује над осталим народом. Треба да буде сасвим супротно томе.
Ни према чему човек није толико толерантан као према такозваним малим греховима, малим пороцима на које, не само да је навикао, већ на њих гледа са одређеном симпатијом. Чак и на друштвеном нивоу они имају предност над људима који воде рачуна о свом понашању сматрајући да је Бог нетолерантан према свему ономе што излази из Његове воље.
Веома често се у дневним листовима и часописима појављују текстови који на уверљив начин говоре о сусрету са свештеницима. Неретко ти текстови садрже и ауторова виђења сусрета са свештеником и коментаре који се односи на свештениково понашање. Неки од тих текстова могу да послуже као добар повод за покретање разматрања пастирске проблематике у Цркви.