Стање вере и верника у наше време јасно илуструје да није мали број оних који не могу да превазиђу религијски фанатизам и ослободе се национализма. Ништа мањи број није ни оних који не могу да се ослободе потребе поређења са другима у жељи да себе истакну као узоре које треба следовати.
Постоји једна кованица, једно опште место, које спомињемо кад год и са ким год да се сретнемо и започнемо разговор о суштинским проблемима живота; то је - да живимо у времену кризе. Свеопште кризе. Ипак, утисак је да се све те појединачне кризе имају свој корен у кризи породице. Свака криза је испит. Криза у породичном животу је провера чврстине тога какве односе смо успели да изградимо у породици.
Бомбанг Дви Бјаторо је Индонежанин, васпитан у правоверној муслиманској породици. Његов деда је био имам и често је понављао да је опасно да се дружи с хришћанима. Догодило се, међутим, да је Бомбанг постао хришћанин. Ево како сам оснивач православне мисије у Индонезији, архимандрит Данило (Бомбанг Дви Бјаторо) приповеда о историји свог преобраћања.
На Валааму у Русији замироточила Казањска икона Мајке Божије
Вреди ли толики труд и бриге утрошити на стварање и неговање лепоте, која пролази, а за многе и недостижна? Шта се тиме добија? Осим што разбуктава страсти, та махнитост за лепотом заводи многе и многе друге умове, квари срца и шкоди душама.
Умеће читања нам је од Бога дато. Али, то умеће је само средство док циљ бирамо сами. За човека хришћанина циљ овог умећа јесте - Свето Писмо и ако га не читамо нама овладава непријатељ страшнији од свих - незнање и равнодушност према служењу Богу. А где ови непријатељи завладају хади се срце и замире живот.
Постоји време смеха и време плача. Треба још да научимо да не плачемо онда кад треба да се веселимо и да се не смејемо кад је време за плакање. Опасно је грешити у овим стварима. И кад се грешници веселе – светима није до смеха. А кад се свеци буду радовали и веселили, тада ће грешници да чупају косу и да се посипају пепелом.
У ери политизације друштвеног живота у којем политика има одлучујућу реч и којем је политички процес једини начин да се могу исказати ставови, врло је значајно питање односа и места Цркве у оваквом окружењу. Поготову је занимљив однос свештеника према политичком животу.
Тема новца је тешка тема. Иако он више није само метал, већ чешће папир, а понекад и нешто виртуелно, што уз помоћ картице делује у свету, његова тежина се није смањила.
У текстовима Светога Писма, као и у богослужбеним текстовима наше свете Цркве, човечанство се назива још и виноград “који насади десница” Господња. Ако смо ми виноград који је засађен десницом Вишњег, онда Он од нас очекује плодове. Зато је мудрост у томе да схватимо за шта нас Бог позива и који су то плодови које од нас очекује.
Од много страхова са којима се сусрећемо свакодневно, страх од смрти свакако оставља најјачи утисак на човека. Отуда, неретко, и наше интересовање и питање: када ће се то десити? Међутим, постоји још једно питање на које је одговор сложенији: како искористити време за које знамо колико нам још преостаје до смрти?
Штрајкови и побуне просветних радника неки виде као остварење демократских права док их други доживљавају као велику срамоту и понижавање узвишене учитељске слубе. Док први у учитељима и просветним радницима виде само професионалне преносиоце знања, други у њима виде људе који осим знања на младе генерације преносе и основне вредности живота.
Концепт људских права и слобода постао је, како ствари стоје на глобалном плану, коцепт поробљавања човека и разарања свих Богом устројених моралних начела живљења. Фронтални напад на све што је у човеку и људском друштву природно има за циљ разарање самог човечанства. Један од најочигледнијих примера, али и средство, јесте хомосексуализација цивилизације.
Колико смо пута стисли зубе видевши владику или свештеника у скупоценом аутомобилу? Колико смо пута за раскош у цркви помислили да је сувишан и непотребан? Иако нам се учини да су нам та осећања од састрадавања са сиромашнима, размислимо да ли им корен није у нечем другом. Колико, у том тренутку, наше мисли личе на мисли Јудине?
Савремена мисао изнедрила је темељну критику европског просветитељства и науке, доказујући идеолошку условљеност тзв. научног знања. То је дало прилику хришћанским богословима новијих поколења да изнова и неометано посведоче божанско откровење о тајни живота. Надлежност теолошког приступа више није спорна.
У Тбилисију мироточи фотографија светог старца Гаврила (Ургебадзе)
Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима.
Деца на богослужењима – „биљке у саксији“ или словесни хришћани...
Недавно објављено писмо групе руских режисера и глумаца које су упутили властима са предлогом да се дозволе псовке у филмовима, изазвало нарочиту реакцију православне јавности, будући да његови аутори сматрају себе верујућим људима. Познати православни песник и публициста, јеромонах Роман (Матјушин) написао је одговор филмским и позоришним посленицима.
Из иконе Светог архангела Михаила, насликане на специјално исушеном јавору који не може да садржи смоле, почеле да излазе капљице благоуханог уља!