Острошки човекољубац
У сазвежђу чудотвораца и целебника Цркве православне, неугаслим сјајем сија лик светог чудотворца из рода српскога, Василија Острошког. И дан данас к њему притичу непрегледне реке људи. Сваки од њих у потрази за разрешењем своје боли, муке и несреће. Премноги су од свеца Божијега отишли непостиђени, многи од њих забележивши своју животну причу.
Речи су огледало срца
Реч открива човека више него што човек жели да покаже. Она не само што описује друге, већ разобличава онога ко је изговара. Кроз реч се срце прелива, и све што је у нама - и светлост и тама - излази напоље. Ако реч може и да лечи и да рани, да оправда или осуди, није ли време да се запитамо шта наше речи сведоче о нама?
Живот на земљи – туга или благослов?
Живот на земљи није ни казна ни случајност, него дар који је исткан од радости, туге и наде. Ниједна радост овде није савршена, али ниједна туга није без смисла. Смрт не представља пораз, већ прелаз – не увек лак, али отворен за свакога ко је у срцу пожелео вечност. Љубав која је овде започета не мора се угасити, ако је уткана у заједницу са Богом. Шта значи живети тако да ни радост ни губитак не буду крај, већ пут ка ономе што не пролази?
Више од обичаја: значај молитве пре оброка
Размишљате ли икада о путу који храна пређе до вашег стола? О томе ко ју је припремао и са каквим мислима? Руски духовник, Свети Серафим Вирицки, имао је снажне речи о овоме, повезујући наш однос према храни, молитву и нашем здрављу. Упозоравао је: "Колико често се разболимо зато што се не молимо за време оброка. Раније се све радило са молитвом на уснама, а сада се храна често припрема и уз богохулне речи..." Његове поуке откривају зашто је молитва пре јела много више од обичаја.
Свето Причешће: Кључ за живот у Христу
У срцу хришћанске вере лежи тајна Евхаристија, позната и као Свето Причешће. Овај свети чин, установљен од стране Самог Господа Исуса Христа на Тајној Вечери, представља Његово живо и нераскидиво јединство са верницима. Христове речи, "Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6:53), одјекују кроз векове, подсећајући нас на Његову бескрајну љубав и жртву за спасење човечанства. Кроз примање Тела и Крви Христове, хришћани се сједињују са Њим, примајући духовну храну и опроштај грехова, као залог за живот вечни.
Зашто је важно да научимо да опростимо себи?
Многе су ситуације у којима човек и поред исповести, проводи године прогоњен сенком прошлости, осећајући кајање због почињеног греха, плачући ноћима и себе доводећи до очаја. Ако не научимо себи да опростимо на хришћански начин, како ћемо моћи истински да опростимо другима? Јер ниједан грех није кобан док у души гори искра покајања и наде у бескрајну милост Божију.
Стара и нова чуда Светог великомученика Георгија
Којим све епитетима Православна Црква не велича светог великомученика Георгија? „Највећи од великих мученика“, „свуда познат по чудима“, „жури у помоћ“ итд. Ова узвишена имена сведоче о безбројним чудима која су се дешавала и дешавају широм хришћанског света захваљујући заступништву светог Георгија. У наставку нудимо малу колекцију таквих чуда која су се десила у релативно недавној прошлости у различитим деловима света.
Одагнај тугу, Бог је са тобом!
Одагнај тугу! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио. Цела Творевина је знак присуства Божијег међу нама. Сунце које даје наду у светлост дана је Христос. Месец који даје наду у тами ноћи јесте Мајка Божија. И све звезде су само путеви Анђела и Светих, моћне и бројне војске која се моли за тебе.
Жене уз Христа: неизоставни део Јеванђеља
Трећа недеља по Пасхи посвећена је женама мироносицама - тихим, али непоколебивим сведоцима Васкрсења. Јеванђелске странице откривају не само пут страдања и славе Христове, већ и пут ових жена: храбар, болан, испуњен вером и надом. Од првих корака за Месијом, до тренутка када затичу празан гроб, оне стоје као живи сведоци Божје милости - не само гледајући, већ учествујући. Њихова прича је позив и нама: да волимо више него што се плашимо, да служимо уместо да ћутимо, и да верујемо чак и онда када је најтеже.
„Трн“ у оку времена: Црква стоји и кад све друго пада
Кроз историју, Црква је увек била на удару – не зато што је слаба, већ зато што не ћути. Не зато што мрзи, већ зато што не пристаје да се истина мења по мери људске слабости. И данас, када се све релативизује, она и даље сведочи нешто што надраста време: Истину која не зависи од тренутног мишљења, већ позива на покајање, преображај и љубав која боли јер лечи. Није ли природно да свет који бежи од крста – напада оне који га носе?
Реч љубав је најдужа молитва
Владика Николај: Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.
Матрона и епископ: сусрет са руском светитељком
Данас Православна црква прославља Свету блажену Матрону Московску. Поводом празника, подсећамо на потресно сведочанство Епископа Стефана (Никитима) о његовом сусрету са овом великом светитељком. Епископ Стефан је забележио како га је Света Матрона својом молитвом избавила из комунистичког логора. Описујући сусрет са њом након ослобођења, још док је био лекар, посведочио је: „Седећи крај ње, схватио сам да преда мном не лежи обична болесна жена, него велики Господњи угодник. Слушајући је, био сам задивљен мудрошћу њеног расуђивања и њене духовне прозорљивости.“
Чуда свете Матроне из нашег времена
Светa Матронa Московскa једнa je од највољенијих светитељки у Русији данас. Њене мошти се чувају у Покровском манастиру у Москви, гдје вјерници непрестано хрле, тражећи њено заступништво. Овдје преносимо збирку прича о помоћи блажене Матроне која је стигла на адресу уредништва сајта Pravoslavie.ru.
„Бог у души“ није Спаситељ
Често људи који за себе кажу да су верујући и да су православци, своје одсуство жеље да иду у храм на богослужење објашњавају тиме да имају бога у души и да им нису потребни било какви посредници између њих и бога, као ни неки „обреди“. Овако гледање на хришћанску веру нужно нас наводи на питање: да ли човек може бити хришћанин ван Цркве и њених тајни, а пре свега Евхаристије и шта је заправо вера у „бога у души“ и какве духовне опасности крије?
Да ли заиста знате шта и кога славите 1. маја?
Колико год неки неправославни догађај, празник или слично, био замаскиран и уоквирен у овоземаљски сладуњави, „хуманистички“, или какав други оквир, у његовој суштини је само једно – вековна борба зла против добра, борба за људске душе између ђаволског адског накота и Небеских Сила. Тако је и нашем Православном Србском народу подметнуто празновање ових сатанистичких празника под маском „празника рада - 1. маја“. Празновање овог дана се толико усадило у свест народа, да огромна већина Православних Срба, чак и целе породице, 1. маја одлазе у природу, пале ватре, роштиљају и празнују „празник рада“, не знајући шта и кога заиста славе.
Kога љуби Господ онога и грди
Колико човека муче и тиште његове муке, толико му боде очи виђење да грешници и безбожници у добру проводе своје дане. Свети пророк Јеремија вапије Богу: „Зашто је пут безбожнички срећан, зашто живе у миру сви који чине невјеру“? Међутим, апостол Павле објашњава: „Сине мој, не занемаруј карање Господње нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара“? (Јевр. 12, 5-7)
Замка гордости: зашто је опаснија него што мислимо?
Постоји унутрашње стање које многи сматрају кореном већине зала, не само површном маном попут сујете. Оно заслепљује, спречавајући јасно виђење себе и других, и чини да све меримо само у односу на себе. Често скривено, изазива завист, гнев и унутрашњи немир, онемогућавајући истинску повезаност и мир. Шта заиста спречава јасан поглед и пут ка унутрашњој слободи?
Побусани понедељак: 11 питања о односу живих и упокојених
Молитва светитељима дубоко је укорењена у хришћанској традицији. Међутим, у раним хришћанским заједницама сви верници су се сматрали светима, па су се молитве упућивале не само светитељима, већ и свим преминулим хришћанима. У катакомбама првих векова сачувани су натписи којима су живи призивали помоћ својих упокојених. Где је граница између молитве и недопустиве "комуникације" са покојницима?
Додирнути веру: Између опипљивог и недокучивог
У свету који нас често тера да тражимо доказе за све, вера остаје нешто што не можемо увек измерити или доказати. Она није слепо прихватање, већ храбар корак у непознато, осећај који превазилази оно што можемо видети и доживети. Вера је више од разума; она је поверење у нешто што је невидљиво, али дубоко стварно. И, можда, баш у том невербалном додиру са истином, почиње да расте оно што нас чини људима. Како поверовати у Истину која се осећа срцем, а не доказује материјалним, у свету који захтева доказе за све?
Љуби Бога и ближњега свога
У светлости Васкршње радости Светле седмице, сетимо се Христових речи које превазилазе све границе: „Чули сте да је речено: Љуби ближњег свога, а мрзи непријатеља. Али ја вам кажем: волите своје непријатеље, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас злобно користе и прогоне; да будете синови Оца свог који је на небесима, јер Он даје да своје сунце излази и на зле и на добре, и даје кишу на праведне и на неправедне.” Како ова узвишена заповест љубави према свима прожима наше разумевање Васкршње победе и наше свакодневне односе?