ЧУДО ДОЖИВЉЕНО У ВОЈСЦИ
Савремени свет, по речима апостола који«у злу лежи», не односи се само на ово схватање. За једне је чудо нешто нереално, далеко, до чега се не може допрети. За друге је то обична, свакодневна реалност. За треће чудо је лаж, обмана, профанција тј. злоупотреба. Али постоји категорија људи за којих је чудо – дар Божији, плод вере, моћна рука Божија који показује на правилан пут у животу.
Ови људи су православни хришћани. И заиста, колико чуда Господ јавља нама који верујемо у Њега. Колико год да је необично, чуда за које чујемо, истовремено могу изазвати сасвим противречне осећаје, који се не мешају, него на несхватљив начим се допуњују узајамно.
Велико је чудо силазак благодатног огња на Гроб Господњи на велику суботу за Православни Васкрс...Оно истовремено приводи у свети трепет и изазива велику радост о Христу Васкрслом. Туринска плаштаница. Неми сведок Страдања и Васкрсења Спаситеља, с једне стране – говори о великој тајни смрти и у исто време, утврђује нас у вери у Живот. Мироточиве иконе истовремено могу представљати предзнамење Божије о некој невољи и у исто време источати токове исцелења.
Многа чуда се не могу научно објаснити, али ова необјашњивост укрепљује у вери мноштво људи. За верујућег човека нису потребни никакви научни докази те чињенице, да Бог постоји. Ако Он постоји, значи, вера наша није узалудна, него напротив, приноси обиље плодова.
И о једном таквом чуду, које се десило по вери и које је принело стварне плодове, хтео сам и да кажем читаоцима. Баш недавно сам разговарао са једним сада не тако младим човеком, бившим војником. Назваћу га Александар. И ево какву ми је причу свог живота испричао овај слуга Божији.
«Хтео бих, оче, да ти испричам једну причу. Стварну, из мога живота. Услед војне дужности нашао сам се у Авганистану. Служио сам као један од осморице војника, четири пилота и четворо из наше јединице. Полетели смо рано ујутро, јер нас је очекивао опасан пут, требали смо да летимо изнад територије, коју су контролисали душмани. Колико год да смо се трудили, ипак смо дошли до тога да смо гледали смрти у очи. «Поздравили» смо се са «стингером», авион је почео да пада. А онда се командир наглас помолио: «Пресвета Богородице, заступнице земље Руске, не дозволи да ови младићи заувек остану на туђој земљи, помози да их довеземо до отаџбине и да их тамо часно сахранимо». За нас је то звучало као наредба, сваки је почео да се моли у себи.
Крштен сам у детињству. У Цркву нисам ишао, али нисам био ни атеиста. Зато сам се молио, вероватно као и сви, својим речима. Несмотрећи на готово нулту видљивост у магли пред свитање и у одсуству било каквог светла у посади, пилоти су успели да спусте авион. Ми смо уздахнули са олакшањем, али још није све било готово! Окружили су нас душмани и захтевали да им дамо сандуке. Своју плату су они добијали за главе и еполете убијених, а овде је био такав трофеј – целих триста «глава»! Предложили су да нас пусте у замену за сандуке. Истог тренутка командир је опет почео да се моли: «Пресвета Богородице, ако си Ти помогла да се сачувају тела погинулих младића, помози да их одбранимо, и нас спаси од смрти!» Схватили смо да назад пута нема, и одлучили смо да се боримо. Неравноправна борба. Против нас осморо било је 200 душмана. Отворено могу рећи: пилоти нису војници, они имају другу професију. Али ови момци су се тукли храбро. Ово ти, оче није био филм, то је стварно било. Наравно, овакав избор је био за нас најгори. Знали смо да идемо у сигурну смрт, али нисмо могли да одступимо и затражили смо помоћ покретном радио станицом. Тог тренутка нико од нас није знао да ли ће бити жив док помоћ не стигне. Али осећали смо неку невидљиву подршку, која нам је давала снаге да се супроставимо овој гомили «духова» гладној наших покојника.
Нећу да причам како се борба одвијала, али издржали смо готово два сата до доласка наших. С наше стране је погинуо само један човек, најмлађи. Оставио је два детенцета иза себе. Он је закрио собом гранату да би други остали неповређени и живи, жртвовао је себе ради других. Као сад се сећам тог тренутка. Али суштина ове приче није у томе. Битно је да нам је тог дана помогла Мајка Божија. Она није дала да се оскрнаве тела погинулих младића и нас је сачувала од смрти. Шта је то било? Могу да кажам само једно – чудо. Ето то је стварно чудо из мог живота. И после овог догађаја почео сам да идем у Цркву. И молим се за покој погинулих младића и за здравље оних који су остали живи. А ти, шта можеш рећи на то, оче?
Шта сам могао да кажам човеку којега је Сама Пресвета Богородица од сигурне смрти спасила? То да је молитва и храброст пружала отпор против велике непријатељске војске душмана. Спонтано сам узвикнуо: «Слава Богу за све!» На шта сам добио одговор: «И ја исто тако говорим: Слава Богу за све. Јер све његова добра дела се не могу набројати. Како сам почео да идем у Цркву, цео свој живот сам премотао као филмску врпцу, колико чуда сам видео. А грехова колико. Раније не бих о томе ни мислио. Али највеће чудо – јесте ово које сам ти испричао, и управо оно ме је привело Богу. И изгледа да је мене Мајка Божија Сину Својему привела. Зато јој сваки дан благодарим!»
Ето таква је прича о чуду Мајке Божије. Прича о чудима могу испричати много, о вери, сећајући се на то, да је «вера без дела мртва» (Јак, 2, 26). Дела – то је наше служење Богу, плодови наше вере. Нека наша дела буду добра, «надајмо се на Бога спасења» (Мих. 7, 7), и тада се можемо надати на то, да Господ каже сваком од нас: «Дајем ти венац живота» (Откр. 2, 10).
Превод с руског: Наташа Убовић
Извор: хттп://www.правмир.ру/артицле2790.хтмл
цц:манастир лепавина
ЕТИЧКИ КОРЕНИ ГЛОБАЛНЕ ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ
Глобални финансијски систем је базиран на капиталистичком систему вредности и начину функционисања. Једна од најпознатијих теза о историјском настанку таквог система је студија Макса Вебера под називом Протестантска етика и дух капитализма.
О посту - Свети Василије Велики
Пост је многоцени дар Божји. Примите пост са радошћу. Не ограничавај, међутим врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова.
БОЖИЋНИ ЗАГРЉАЈ БОГА И ЧОВЕКА
Много пута сам почињао да Вам пишем", каже генијални руски мислилац Павле Флоренски у свом писму једном од блиских пријатеља, "и исто толико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтјело да будем у општењу са Вама, продужује он, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтјео), јер је мојим животом завладала нека неизрецивост, и то до те мјере да чак ни за самог себе не налазим ријечи, да у њих смјестим своје унутарње биће. Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу отворити нећеш.
Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао руке, и престао да сматрам да су оне "све". Управо тада сам почео да назирем, да је смисао и циљ нашег подвига и труда - општење са личношћу: не у "дјелатној љубави" и не у "служењу ближњем" (ни на то нијесам гледао и не гледам као на "све"), него у додиру голе душе са голом душом. Ако постоји могућност да човјек постигне нешто позитивно, то се може десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би бар два човјека схватили један другога на свагда и до краја. Само у таквом додиру они се могу један другом открити као бескрајност. Увидио сам да је такво јединство - основа свега, и да је оно постулат цјелокупног живота. Но да ли је оно остварљиво? - То је за мене судбинско питање. И, премда у извјесним моментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет - оно ишчезава бесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа, да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука... Човјеку није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим односима, њему је потребан једноставно Друг, и топли, цјелосно људски односи, такви односи, када дају себе, а не своје, и узимају мене, а не моје. Да ли је то могуће? Ако није, онда се сав живот обвија безизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и дјелатност. Јер "дјела" сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва "дјела" имају за мене само символичку вриједност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем савезу.
Може бити, с философске и књижевне тачке гледишта, ја овог момента говорим сувише наивно и површно. Али кад живот ишчезава, човјеку није до "дубина", и кад се не бави ничим од онога што је једино на потребу. Ја не желим "дубине", не треба ми књижевност, не требају ми "дјела" и стваралаштво, иако бих можда могао да дам нешто генијално. Апсолутна вриједност, познање Бога, не зависи од нас, оно се не среће "кроз огледало у загонетци" - у немирном коловрату символа поезије и философије; а нама требају не стидљиви осмјеси Мудрости, но - све или ништа! Додирнути Бога руком, ако је то могуће, - мислим да је могуће само кроз душу другога, Друга; и тиме све испунити сазнањем стабилности, ухватити се руком за "мишицу Силнога"... Остало ће све бити благословено, свето, добро, али не сада него тада..."
У овом изводу из недавно објављеног писма мученички ишчезлог о. Павла Флоренског, изражена је исконска људска жеђ за додиром Бога, што значи Истине бића, и сазнање да је личност и лични сусрет, додир, сједињење, једина непропадљива истина и вриједност живота. Када је писао ово писмо (1905. г.), Флоренски се већ био вратио са свог лутања по бесплодној пустињи - "Витлејемском аспекту живота", тј. Хришћанству. Зато је и прогледао за тајну Друга, тајну личног сусрета и додира као смисла свега постојећег. Јер, шта је сусрет Бога и човјека, малог бога, божића, - на дан Божића? - Ништа друго до остварење тога смисла и задовољење неутољиве људске жеђи за додиром Бога "кроз душу другога". На дан Божића, Бог не само што је допустио да га човјек "додирне" својом руком, него се сјединио са њим неразоривим јединством. Тај други пак кроз кога је дошло до тог сједињења, то је Исус, рођен од Дјеве Марије и Духа Светога. Од тога дана Бог се не додирује само кроз "огледало" вјечно немирне и променљиве природе, и кроз немоћну људску мисао: од тада он постаје најприсутнија реалност бића и човјека, рађа се у јаслима, повија се пеленама, постаје незаменљиви Друг анђела и људи и свега што постоји. Туга људска, и пре Христа и послије Њега, то је туга за човјеком који додирује Бога и за Богом који општи са човјеком, што значи туга за - Богочовјеком. На дан Божића та туга се претвара у радост анђела и људи, неба и земље... Од тога дана Мудрост се не осмјехује више човјеку стидљиво и преварно, него улази у матицу људског живота, да одатле умудрује, просветљује и освећује сваког човјека који долази у свијет. Јер по светоотачкој философији живота, Бог је на Божић постао човјек, да би човјек постао Бог.
Ако истјерамо из матице живота ту Мудрост Божију и Логоса Божијег, свако јединство ишчезава бесповратно или потања у бездан неразумља. Оно ишчезава и онда, и долази до непремостивих расјелина и провалија међу људима, када се они не сретају у Њему и када се њихова "дјела" и њихове "врлине" и њихово стварање не освећују и не очишћују Њим, и не пролазе кроз Њега. После Божића, основни закон живота је закон обогочовјечења свега, тј. вјечног личног сусретања и све дубљег сједињавања Бога и сваког појединог човјека, на христоподобни, божићни начин. Само ако човјек то хоће. У оваплоћеном Логосу, сва природа се открива као хаљина Његова, а свака тварца - свједок и израз личног додира и општења између Бога и човјека, човјека и човјека. Наш Бог, дакле, није "неко" и "нешто", неко апстрактно и далеко Биће философа, Он је наш Друг и наш најближи Ближњи, преко кога се сретамо један са другим, и предајем један другог и сав живот наш Њему - Богу своме. Отуда, све што не прође кроз Христа и не преобрази се Њим, тврди новојављени светитељ и друг Божији Нектарије Егински, па било да се ради о љубави нашој и умјетности и култури и сваком дјелу или врлини нашој - нечисто је, сакато је, заводи у безличну земљу Недођију.
На Божић је изречена, пред људима и пред анђелима и пред свим створовима, неизрецива Тајна. Божија бескрајност је постала благодатно људско својство; Божија бескрајност се открила као људска бескрајност, и загрлила се с њом. Човјек који је био и смртан за микрокосмос, мали свијет у великоме, постао је макрокосмос, велики свијет по достојанству у маломе. Бог је постао човјек, а човјек се проширио и продужио Богом - у бескрај...
Основи православног васпитања, Митрополит Амфилохије
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Земља није наше власништво, већ дар Божији Аутор: Епархија Средњоевропска
Беседа о. др Радована Биговића у Центру за источне цркве у Регензбургу Земља није наше власништво, већ дар Божији Аутор: Епархија Средњоевропска Човечанство данас, као ретко када, страхује за свој опстанак, јер је изглед земље унакажен у планетарним размерама. До неслућених размера је погођено њено тло, унутрашњост, вода, ваздух, биљни и животињски свет. Прети опасност не само од уништења људског живота на земљи, већ и од уништења саме планете земље. „Последице еколошке кризе постале су болне не само за природу него и за човека, који је у органском јединству с њом“ (Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа, Нови Сад, 13.1). Свакодневно слушамо о загађењу ваздуха, воде, глобалном загревању, о томе да прети опасност да изумру бројне врсте животиња и биљака. Екологија је постала нека врста световне религије. Њоме се баве многи, укључући и специјализоване установе: световне и религијске. Широм света готово се свакодневно организују скупови (семинари, симпосиони, конференције) посвећени екологији. Њој је посвећено све више стручних и популарних часописа и листова, радио и телевизијских емисија. ТЕОЛОГИЈА ТВОРЕВИНЕ Божанска икономија (економија), тј. Божија неизмерна љубав и промисао према човеку и творевини, потиче од грчке реч икономиа која указује на бригу, старање о окружењу или домаћинству (икос). То је такође корен и речи екологија. Постоје различите врсте економије: природна, људска, Божија. Савремена људска економија (посебно на евро-америчком континенту) изразито је потрошачка, конзумистичка. Циљ живота је што више произвести и што више потрошити. Важније је имати него бити. Та и таква економија озбиљно врши насиље над природном економијом, што се одражава и на однос према Божанској економији. „Мало ли вам је што пасете на доброј паши, него остатак паше своје газите ногама својим? И што пијете бистру воду, него остатак мутите ногама својим?“, каже старозаветни пророк (Јез.34,18). Бог је по својој слободној вољи и с љубављу створио читав космос и поверио га човеку као „принцу“ целокупне творевине на употребу и чување. Свет своје постојање дугује Богу. Он не постоји сам од себе и сам по себи. Судбина света зависи од односа човека према Богу. Христос је узео на себе људско тело (тиме тело целог космоса који се у малом налази у човеку - микрокосмосу) како би обновио и осветио (довео у заједницу са својим Оцем) сваки аспект и детаљ света. Све што је створио Бог - добро је. Ширина и дубина хришћанског виђења космоса показује да је људски свет само један део величанствене и чудесне Божје творевине. На овај начин творевина престаје да буде нешто што ми објективно посматрамо и себично користимо, већ постаје целина где је очигледна свеопшта повезаност и суштинска међузависности свих ствари, што је св. Максим Исповедник назвао „космичком Литургијом“. У свету ништа не може да постоји само за себе. Све за своје постојање потребује друго. „Једно од битних начела на којима почива став Цркве у вези са питањима екологије јесте начело јединства и целовитости света који је Бог створио. Православље не гледа на природу која нас окружује као на изоловану, затворену структуру. Биљни, животињски и људски свет су узајамно повезани (ц. д.13.4). Такве ставове и представе сусрећемо у Библији и агиолошкој (светоотачкој) литератури. То се предивно манифествује у Поеми свим створењима св. Фрање Асишког (кога је Католичка Цркца прогласила покровитељм еколога и екологије), Житију Св. Прохора Пчинског (којег један број еколога у Србији узима и слави као свог покровитеља), у Молитвама на Језеру и Речима о Свечовеку св. Николаја Охридског и Жичког. Сваки однос човека са природом спојен је са потребом и неумереношћу. Потреба се манифестује као немање (оскудица, нужда); неумереност се манифестује као расипање сувишка. На тај начин човек у себи самом инстиктивно поседује средство мерења колика је права потреба или где је штетна неумереност. Следи, дакле, да људи, обдарени слободном вољом, поседују дар да своју сопствену инстинктивну способност усмере ка одређивању својих сопствених граница. Тако себе налазимо у конфронтацији са овим условима: или смо изложени похлепи (која је према ап. Павлу идолатрија, Кол. 3,5), или у одређеној мери презиру па и мржњи према животу, творевини, природним благословима и даровима Божијим. Првобитни човек је одбио да живи у складу са вољом Божјом. То је трагична реалност због које испашта и цела творевина. Почео је да гради идентитет на самоме себи, тј. да његово постојање буде мимо Бога и против Њега. У том тренутку свет је престао да буде дар Божји који треба неговати и чувати и постао је средство за задовољавање ничим обузданих потреба. Човек је постао биће које једе (Фојербах). Одбио је да обузда своје потребе, да употребљава свет, да делује у њему, да га чува у складу са Божјим наумом о творевини. Односи између човека и природе око њега били су поремећени у праисторијским временима, а разлог томе био је човеков грехопад и његово отуђење од Бога. Грех, који се зачео у души човековој, кобно је утицао не само на њега него и на сав околни свет“ (ц. д.13.2). То има за последицу похлепни, грабљиви и насилнички однос према свету. Када творевину не користимо на прави начин, нарушавамо хармонију у њој и природа онда негативно реагује. Окреће се против човека. Последице тога су: неуобичајно варирање температуре, тајфуни, земљотреси, вулкани, снажне олује, загађеност мора и река и многе друге катастрофалне. То је аларм да се нешто мора променити у људском понашању. Главни разлог непријатељског и насилничког односа према природи је човеков егоцентризам (гордост, самољубље, самодовољност). То самоуверење и самодовољност иду до самообожења, до претварања себе у религију. Човек данашњице безобзирно и брутално подчињава себи творевину Божју и проглашава себе за њеног власника. Отима је од Творца - јединог истинског власника. Власништво над земљом постала је светиња и неприкосновено право. Богу и творевини одричу се свака права. „Са хришћанске тачке гледишта природа није складиште ресурса за себичну и неодговорну употребу него је дом у којем човек није газда већ домоуправитељ; она је уједно храм у којем је он свештеник, при чему он не служи природи него јединоме Творцу“ (ц. д.13.4). И уместо очувања живота и слободе, ове деструктивне силе уништавају и угњетавају наше ближње. Човека обузима похлепа, допушта себи прекомерну употребу, без освртања на последице такве прекомерности. Употреба атомских и нуклеарних сила из природе у ратне сврхе представља болест (гордост). Какав год да је начин наше претеране употребе, природну средину смо „натоварили“ таквим загађењем да је температура земље у порасту и многи природни балансирајући поступци су сада нестабилни, са свим што то са собом носи. Огромна количина енергије која се троши за савремене војне (ратне) машине, као и расипништво савременог живота које далеко надмашује данашње разумне људске потребе, чини два различита сектора, у којима је одговорност лидера и обичних грађана испреплетена на такав начин да свако има способност да уради нешто за побољшање општих услова. „Ако човечанство не стави тачку на рат, рат ће ставити тачку на човечанство“ (Џон Кенеди). Данас научници, који се баве природном средином, истичу да постојеће климатске промене имају потенцијала да разоре и униште целокупни екосистем, не само људе већ и биљке и животиње чије је постојање ланчано повезано. Ово је све настало изборима и деловањем савременог цивилизованог човека и тиче се пре свега његовог стила живота. Апостол Павле је то изразио речима: „Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити и од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“(Рим. 8,20,22). Код већине људи постоји склоност да еколошку кризу доводе у везу са моралном кризом. Не спорећи одређену међузависност, ипак треба истаћи да се проблем не може решити само јуридичким путем, моралним паролама и апелима, јер су обе ове кризе условљене једном дубљом егзистенцијалном кризом. За решење проблема није довољна нормативна поправка и побољшање, већ промена самог начина постојања. Докле човек не усклади живот са вољом Божјом, еколошки проблем је нерешив и свет се налази у смртној опасности. Код људи данас сазрева уверење да је загађење природе проблем свих људи, верујућих, неверујући, агностика, а нарочито младих људи који су свесни чињенице да човечанство има заједничку судбину. Највише погађа чињеница да су све учесталијим загађењима највише погођени најсиромашнији људи на планети који су овом загађењу најмање допринели и најмање су одговорни (цариградски и васељенски патријарх Вартоломеј). Широм света људи су погођени великим сушама. Некад плодна земљишта више не рађају, што доноси глад локалном становништву. Од Јужне Америке до срца Евроазије слушамо о отапајућим глечерима, од којих милиони људи зависе да ли ће бити снабдевени водом. Наставити са загађењем природе није само глупост, већ је и грех против Бога и Његове творевине. О загађивању природе као греху, са смртним последицама, Црква и верске заједнице, треба стално да говоре. Људи који данас живе у богатијим земљама, много више троше и искоришћавју земљине ресурсе. Евро-америчка цивилизација, која себе сматра хришћанском, својим технолошко-техничким изумима и њиховом злоупотребом прославила се уништењем и разарањем природе. Њена одговорност за опстанак планете и живота на њој је несразмерно већи у односу на друге цивилизације. Када разумемо присну повезаност и међузависност свих личности и свих ствари у космичкој Литургији, тада можемо да почнемо да разлучујемо питања екологије и економије. Ово уништење природе заправо значи самоуништење живота човерчанства. Чини се да у овом контексту треба указати на чињеницу да у хришћанству, Истока и Запада, постоје противречни ставови о природи (материји, творевини Божјој). Позитиван и негативан. Први је афирмисан у Библији, Литургији, Светим тајнама, богослужењу, већем делу патристичке литературе. Други у етици, новијој школској теологији, беседништву, уобичајеним свакодневним представама, народној побожности, конвенционалном говору. У Великом требнику (најпотпунијој црквеној књизи разних обреда и молитвословља) постоји чинови освећења: ма које ствари, пчела, стоке, хране, воде, уља, мира, грожђа, сира и јаја, соли, вина, меда, пшенице, брашна, винограда, бадњака, траве, семена за сетву, врбе, нових рибњака, мора, реке, воденице, новог моста, икона, крста, храма, темеља нове куће, надгробног крста, пекаре, бунара, рибарских мрежа, гумна, новог гробља, тамјана, освећење јевањђеља, књиге, нове лађе, брода, оружја, војних застава, барјака, звона, болница, фабрика, кола... Све свете тајне користе материју, тј. имају за циљ да је очисте и преобразе. Најочигледнији пример је Света Евхаристија. Она најистинитије изражава став Цркве према творевини. Екологији природе мора да предходи, или (са њом да сапостоји), црквени (посни, аскетски) стил живота. Самоограничење на свим плановима „екологија душе“ је предуслов заштите творевине. Оздрављење и исцељење природе није могуће без Христа. Свет у злу лежи. Затрован је грехом, болестима. Болује од „болести на смрт“. Исти је случај и са човеком. Човек и творевина немају, по себи, способност оздрављења. Христос и Његова Црква су здравље и лек бесмртности (св. Игњатије) свега створеног и постојећег. Па ипак, то се не догађа независно и мимо човека. Кроз Цркву и у Цркви творевина има свој смисао, доживљава свој преображај и трасформацију. Изгубивши литургијски етос, престали смо да будемо ходочасници, на овој земљи, пуни поштовања. Свели смо се на небрижне, похлепне, конзуматоре или пролазне путнике. Употреба света и коришћење материјалних добара мора бити евхаристијско, доксолошко. Мора постојати правда и љубав у свим аспектима економске активности. Профит – а нарочито краткотрајни – не може и не треба да буде једини мотив наших активности. Љубав према материјалним добрима не сме да у нама парализује сваку љубав према истини, правди, доброти, другом човеку, Богу. Унутар хришћанског света постоји и претрајава и један негативан однос према материји. Многи смисао живота виде као спасење од материје, тела, света а не као спасење света. Са материјалним се готово поистовећује свако зло. Платонизам, неоплатонизам, гностицизам, манихејство... током векова су нашли плодно тло у појединим хришћанским круговима. Сада они имају и хришћанско оправдање, хришћанску костимографију. То ствара располућеност унутар сваког хришћанина: супротставаљају се дух (душа, духовно) и тело (материјално). Од краја Средњег века у Европи се супротстављају вера и разум, наука и религија, сакрално и световно, Црква и држава (друштво). То је све изазвало несагледиве трагичне последице на еколошком плану. Наука, која је проглашена за највећу вредност и моћ, негирала је Творца, сагледавајући човека као аутономно и самодовољно биће, а материју као једину реалност. Тајна живота је редукована на материјалне процесе. Теолошке и религиолошке науке, бранећи Творца, често су западале у другу крајност. Ниподаштавале су и обезвређивале творевину. У неким случајевима творевини је одрицано свако супстанцијално значење, а давано јој само акцидентално (појавно) значење. Изгледа да аријанизам и монофизитизам нису никада до краја били побеђени. Први је тријумфовао на Западу, други је нашао плодно тло на Истоку. Презир према телу и глорификација душе још увек доминира у школској хришћанској етици, појединим црквеним школама, проповедима, публицистици и тзв. духовној литератури која је добрим делом опака црквена болест. То је данас и највећи узрок неспоразума Цркве са светом, посебно са младим људима. Религија и наука су протвиречиле једна другој на различите начине, али су, по свему судећи, добрим делом заједно радиле, иако несвесно, на уништавању Божије творевине (Ј. Зизијулас). Еколошки препород није могућ без помирења вере и разума, науке и религије, духовног и материјалног, створеног и нествореног, Бога и човека. „Еколошка криза са којом се суочава читаво човечанство у нашем времену не може бити превазиђена уколико сва људска бића у свим доменима живота не удруже снаге у покушају да пронађу решења за њу “ (Ј. Зизијулас). Највећи допринос Цркве разрешењу еколошке драме јесте првенствено у ономе што она јесте, али и у ономе што чини и сведочи. Од Ње се очекује да афирмише свој холистички поглед на свет. Човек је незамислив без органске повезаности са остатком творевине. Опстанак људског бића зависи од остале природе. Истинском човечанству неопходна је органска веза са осталом творевином, али је и твревини такође потребан човек да би себе остварила. Човек усмерава творевину према Богу и против Бога. Евхаристијски приступ творевини је пут познања Бога света и човека. Човек се сједињује са Богом не психолошки (осећајем) и умно већ кроз Евхаристију (Причешће). Творевина је пропевдетика хришћанске теологије. За многе је природна теологија („теологија по звездама“) једина теологија. Поједини социолози, теолози, а и други мислиоци често наводе да је један од узрока еколошке кризе тзв. урбани стил живота. Модерни човек је престао да идолатризује природу, све мање разуме њен језик и ћуди. Градови заиста јесу места отуђења, прво човека од човека, али и човека од Бога и творевине Божје. Ипак, градски живот, сам по себи, не мора да подразумева човеков терор над природом и њено свакодневно тровање. Посматрано из те перспективе хришћанство је урбана, градска вера, јер се појавило у ондашњим градовима, а тек касније у селима. Земаљски градови треба да су слике Небеског града (небеског Јерусалима). Човек може хришћански да живи и у селу и у граду и да воли природу или пак да је уништава. „Природа се реално преображава - или страда - не сама по себи него под утицајем човека... Историја Цркве зна за мноштво примера када су љубав хришћанских подвижника према природи, њихова молитва за околни свет и њихово састрадавање са творевином на најделотворнији начин утицали на жива бића“ (ц. д.13.5). Велики протестански теолог 20. века Јирген Молтман опревдано је довео у везу људска права и екологију. Сматрао је да је нужно дефинисати, поред људских права, и права човечанства, права природе, права Творца. Уколико се то не деси, прети опасност да готово свакодневно проширење каталога људских права, озбиљно угрози планетну земљу, самим тим, и сама људска права. Лист Црква, гласило Српске православне Епархије средњоевропске, бр. 89 преузето са www.Православље.рс
Какав филм може да буде душекористан?
Током последњих година, појављује се све више филмова који су посвећени црквеном животу и историји: овде свакако спадају и филм Павла Лунгина „Острво“ и документарни филм архимандрита Павла Шевкунова „Пропаст империје. Византијска лекција“.
Ови филмови су наишли на широк одјек не само код православних, него и код оних гледалаца који још увек траже своју пут ка Богу. Међутим, у целини посматрано, ови филмови још увек пролазе незапажено, вероватно и због тога што за просечног гледаоца који не посећује храм они представљају „чврсту храну“.
Догађа се да и филмови од којих се то не би очекивало, на пример „Господар прстенова“, неке људе наведу да се замисле над својим животом и да трезвено погледају на саме себе. Какав би онда требало да буде филм који ће бити душекористан, који ће приморати човека да размисли о Богу? Какви су филмови који би могли да помогну у моралном васпитању? Какав би требало да буде мисионарски филм? Покушали смо да одговор на ова питања добијемо од свештенослужитеља и мирјана чија је делатност повезана са савременом кинематографијом.
О. ДИМИТРИЈЕ КАРПЕНКО: ПРЕДАВАЧ НА БЕЛГОРОДСКОЈ ДУХОВНОЈ АКАДЕМИЈИ И ЗАМЕНИК ГЛАВНОГ УРЕДНИКА ЧАСОПИСА „НОВИ КОВЧЕГ“:
- Говорећи једноставним језиком, превасходно је важно да филм буде добар и при том није важно у којој је земљи настао - у Америци, Шпанији, Индији, Русији или Хонг Конгу. Важно је да режисер и остали сарадници на филму поседују дар да, посредством екрана, са гледаоцима поделе своја запажања, осећања, мисли. Иако нека „хришћанска“ кинематографија практично не постоји, постоје филмови режисера-хришћана, у којима се појављују глумци са хришћанским погледом на свет. Чак и у случају да ствараоци филма још увек нису дефинисали свој однос према религији, то не значи да нас њихови филмови не могу нечему научити. Уколико говоримо сажето и о суштини, саветовао бих свима да пре свега погледају филм „Форест Гамп“ Роберта Земекиса са Томом Хенксом у главној улози. То је чудесан филм о животу америчког „Иванушке-дурачока“ који свето чува љубав и верност према њему најдражем човеку. Овај филм је веома искрен и једноставан и, без обзира на чињеницу да траје око три сата, гледа се у једном даху. Ова једноставна људска прича учи нас елементарним хришћанским особинама, на које су многи од нас почели да заборављају.
Тешко да бих могао да замислим какав би требало да буде „мисионарски“ филм. Ако се мисли на филмове као што је „Острво“, ни најмање не бих желео да се после њега појаве филмови-клонови, који ће понављати једну исту тему. Веома је важно да осетимо емотивну везу са ауторима филма, да схватимо да глумци (и поред тога што играју своје роле) не варају и да постоји природност и професионализам. Веома је важно да осетимо да је оно што гледамо - стварно. А како ће се такав филм назвати - „мисионарски“, „хришћански“ или „православни“, није најважније; важно је да сваки гледалац осети енергију аутора и да се, после одгледаног филма, код њега појави жеља да поново преиспита увек живе хришћанске истине. Ако би требало да кажем нешто о томе шта бих препоручио да погледају они људи који у филму траже хришћанску поруку, онда су то свакако „Страдања Христова“ Мела Гибсона, дилогија А. Звјагинцева „Повратак“ и „Изгнанство“, филмови Андреја Тарковског, „Форест Гамп“ Роберта Земекиса, „Зелена миља“ Ф. Дарабонта, „Хроника Нарније“ и, наравно, „Острво“ П. Лунгина. Постоје, наравно, и они филмови који су превасходно намењени „љубитељима филма“ и који се просечном гледаоцу обично не допадају али они, и поред тога, веома често могу да нас наведу на исправан начин размишљања, чак и ако на први поглед не изгледа тако. О реалном мисионарском ефекту ових филмова можемо да говоримо само када је у питању одређени круг људи, због чега се за такве филмове обично и каже да „нису за свакога“. При том мислим на филмове Квентина Тарантина, браће Коен, Ларса фон Трира, Емира Кустурице, Алексеја Балабанова. Не бих никога наговарао да гледа ове филмове али, у сваком случају, морам да приметим да се о таквој појави као што је „филмска уметност“ не може озбиљно говорити без ових аутора.
ВАЛЕРИЈА ЈЕРШОВА: ФИЛМСКИ КРИТИЧАР И ПУБЛИЦИСТА:
„Када говоримо о мисионарској улози филма, морамо напоменути да је то сложено питање и да зависи од тога ко је мисионар и каквом се аудиторијуму обраћа. Овде не постоје универзални рецепти. Једнима ће бити корисни филмови или емисије који једноставно илуструју свештену историју (такав је, на пример циклус „Вера светих“, који је режисер Јевгеније Крилов урадио према Катехизису светог владике Николаја Српског). Млађој публици, онима који су још веома далеко од Цркве, може да буде ближи филм који ће преобразити њихову представу о свету и приморати их да отворе очи, да се замисле. Такво је, на пример, „Острво“ П. Лунгина. Наша, руска кинематографија, веома је богата значајним, озбиљним и дубоко моралним филмовима, и они данас не само да нису изгубили своју снагу, него и добијају нову димензију, нову дубину. Нажалост, већина тих филмова није доступна на дисковима и они су познати само истинским љубитељима филма. Услед тога, овакви филмови немају много утицаја на масовну културу, заинтересовану само за непрестану потрошњу оних новитета који подстичу уобразиљу. Сматрам да, поред поменута два филма која су већ сви гледали, посебну пажњу заслужује и филм Алексеја Попогребског, „Обичне ствари“. То је прича о томе како један лекар, када дође у сложену животну ситуацију, мора да донесе исправну одлуку од које не зависи само његова, него и судбина његове породице, и његовог детета. Лауреат прошлогодишњег московског филмског фестивала био је филм Вере Сторожеве, „Путовање с домаћим животињама“. То је задивљујућа, лирска слика о судбини жене која, да би постала оно што јесте, мора да научи да воли и да прашта. Жао ми је само што неке слободније сцене не допуштају да препоручим овај филм за „породично“ гледање. Посебну снагу поседује и ретко помињани филм Лидије Боброве, „Старица“. У средишту приповедања је једна бака, која је васпитала децу и одгајила унуке, а они је сада као непотребну ствар пребацују од једнога до другога, јер у њиховим животима једноставно нема места за њу. Немогуће је остати равнодушан према овом филму!
Сматрам да мисионарски филм треба да буде занимљив - он не сме да буде догматичан, и треба да остави простор за слободу избора, за слободу мисли. Такви морају да буду они филмови који се баве проблемима од ширег значаја, филмови са јасно израженим моралним стожером“.
ЈЕВГЕНИЈ КРИЛОВ, РЕЖИСЕР
- Тешко да би се на ова питања могло укратко одговорити. Једноставније је да кажемо какав мисионарски филм не би требало да буде - досадан, напоран, морализаторски, лицемеран, сладуњав, естетски немоћан... Сматрам да користан може да буде практично сваки филм - важан је мисионарски коментар о њему. Публика тешко прихвата мисионарске и катехизаторске филмове у ужем смислу - они су за њу „чврста храна“. Уколико говоримо о документарном филму, таквих филмова има много, али готово да нико не зна за њих, јер не постоји механизам за њихову дистрибуцију. Играни филмови? „Син“, белгијски филм браће Дарден, Кустуричин „Завет“, филмови А. Тарковског (посебно „Сталкер“ - сећам се да сам га приказивао студентима Белгородске Духовне академије, где сам водио специјални курс посвећен коришћењу визуелних медија у циљевима мисионарског рада).
ЂАКОН АЛЕКСАНДАР ВОЛКОВ: САРАДНИК ПРЕС-СЛУЖБЕ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ, АПСОЛВЕНТ ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА НА МГУ:
- Према мом мишљењу, најпре би требало приметити да се филмови у мисионарске сврхе с једне стране могу користити врло опрезно, а са друге врло широко. Зашто? Зато што, с једне стране, човека нећеш помоћу филма привести Христу (као што то нећеш учинити ни књигом, ни позоришном представом, уколико не постоји тежња самога човека), али га зато помоћу њега лако можеш одвојити од Цркве. Овде би, превасходно, требало заговарати начело квалитета - ми можемо да говоримо само и искључиво о истински квалитетном „великом“ филму и при том се никакве поделе на православне и оне који то нису не могу разматрати, јер ће управо оне и одбити човека; напротив, у начелу је добар онај филм који је занимљив да се погледа и без неке мисионарске позадине - такав филм треба одабрати и над њим се треба замислити. Што се тиче ширине избора, овде не смемо заборавити да филм није црквена догма или нека светиња; филм је једна врста уметности и као таквог га превасходно треба и разумети, а не као инструмент за мисионарство.
Никада се не сме заборавити на важно начело субјективности - далеко од тога да оно, што се допада мени, мора да се допадне и другом човеку. Проницљива лирика Бродског некоме ће изгледати одбојно и ту ништа не може помоћи. Тако је и са филмом - мени се допада филм „Кум“, али нисам убеђен да ће онај смисао који ја лично проналазим у њему одјекнути и у души другог човека и да га он неће сматрати једноставно родоначелником „гангстерског“ филма. Некоме ће се учинити да је „Форест Гамп“ хришћански филм, бољи него иједан други у историји Холивуда, али ја сматрам да је просечан. Постоји, међутим, филм као што је „Пут дугачак хиљаду миља“, рађен у кинеско-јапанско-америчкој копродукцији, и на основу овог филма могао би да се поведе разговор о вредности обичаја, о истинитој и лажној љубави. „Мирис жене“ је још једно ремек-дело, после чијег се гледања може говорити о најразличитијим стварима - и о љубави, и о вредности овог живота, и о дужности, и о породичним односима, и о много других ствари; и опет, овај филм је сам по себи генијалан и дубок, овде се не мора ништа тражити и измишљати - све је на екрану. Постоји много таквих филмова, набројао сам само америчке, а постоје и европски („На западу ништа ново“, рађен према Ремарковом роману, „Небески гром“ са Жан Габеном), као и наши руски филмови. Узгред, ако се говори о филмовима који су за мисионара сигуран добитак, онда се ту многу убројати многи совјетски ратни филмови - „А зоре су овде тихе“, „Хладно лето '53“, „Лете ждралови“ и многи други. Наша савремена кинематографија је, према мом мишљењу, или ступидна и просечна, или су то „филмови који нису за свакога“ као филмови „Повратак“ и „Изгнанство“ Андреја Звјагинцева. Постоје и филмови који су усмерени изразито антихришћански, као што су „Матрица“, „Небо над Берлином“ В. Вендерса или „Базични инстинкт“, а како овакви филмови врше веома снажан утицај, морају се имати у виду као антипримери. Најзад, нећемо заборавити ни филмове који говоре о ономе на шта се често заборавља - о смрти, као што је случај са филмом „Седам“ у којем главну улогу игра Бред Пит.
Појам мисионарског филма је неправилан - ја сматрам да постоје добри и лоши филмови. Увек морамо имати на уму шта и коме показујемо. На пример, ако пожелим да са својим пријатељима који не иду у цркву погледам неки филм, да бисмо затим покушали да о нечему дискутујемо, онда бих заједно са њима погледао „Кишног човека“, „Небески гром“ или „Лет узнад кукавичјег гнезда“, једноставно зато што знам да они имају одређену културну позадину. Међутим, ако би требало да прикажем неки филм у сеоском дому културе, онда би мој избор био сасвим другачији, на пример „Острво“, иако овај филм ни у ком случају није „за свакога“. Главни критеријум је следећи - филм мора да буде добар сам по себи, без обзира на циљ његовог гледања. Познајем једну игуманију која је свом сестринству приказала „Мирис жене“, и то би могло да изгледа чудно, јер овај филм нипошто није монашки. Најважније је да запамтимо да је филм - уметност, а не алтернатива за богословску књигу или за Катехизис!
ЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ ЈЕРШОВ: СВЕШТЕНИК ХРАМА СВ. НИКОЛАЈА ПРИ ДРЖАВНОЈ ТРЕТЈАКОВСКОЈ ГАЛЕРИЈИ:
- Није обавезно да филм носи неки конкретан хришћански или мисионарски садржај, да посредно говори о Христу или о хришћанству. Уколико се филм обраћа човековој савести и ако наводи човека да се замисли над моралом, над општечовечанским вредностима, он ће већ сам по себи привести човека ка Богу, независно од тога где је снимљен и да ли га је снимио православни режисер. Ако човек начини филм по савести и ако се обраћа савести, онда филм сам по себи носи позитиван набој.
Од онога што сам недавно гледао могао бих да поменем филм који се зове „Опустели град“. Не кажем да је то најбољи филм, али нас наводи да се замислимо над човековим местом у овом животу, над његовим односима са људима који га окружују - човек се или повлачи у усамљеништво, или успоставља контакт са људима и почиње да живи на другачији начин - не само ради себе, јер сада око себе види људе са њиховим патњама и радостима, чак и ако су у питању његови најближи - жена и дете. Филм говори о животу успешног лекара који, на први поглед, има све - жену, дете, сопствену клинику. Он сусреће свог пријатеља који је у катастрофи од 11. септембра изгубио и жену и дете, који очајава и изгубио је смисао живота. Главни јунак покушава да изведе пријатеља из очајања и за то време неприметно почиње и сам да се мења, почиње да примећује своје ближње и поново гради односе са њима. Чак и овакав филм може да донесе корист човеку, да га наведе да другачије погледа на свој живот и да помисли и на некога другог, а не једино на самога себе.
Преузето са сајта правамир.ру
Разговор водила: Марија Мојсејева
Превод и адаптација текста:
Антонина Пантелић
ЛИК ИСУСА ХРИСТА УКАЗАО СЕ НА ЗИДУ ЦРКВЕ
СРЕБРЕНИЦА - У цркви Покрова пресвете Богородице у Сребреници појавио се лик Исуса Христа. Њега је у олтару, на зиду обложеном мермерним плочама, угледао протонамјесник Жељко Теофиловић, послије литургије коју је служио поводом Ивањдана, дана рођења светог Јована Крститеља.
КРСТ СВОЈ И КРСТ ХРИСТОВ
Господ је рекао својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.[1]
Шта значи крст свој? Зашто се тај крст свој, то јест засебни крст сваког човека, уједно назива и крстом Христовим?
Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја.
Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји.
Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота.
Крст Христов је учење Христово.[2]
Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у крст Христов.
Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу.
Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама.[3]
Из овога је јасно зашто је за примање крста претходно потребно одрећи се себе чак до уништења своје душе.
Грех је постао тако снажно и обилно својствен нашој палој природи да реч Божија не престаје да га назива душом палог човека.
Да бисмо узели крст на рамена, морамо се пре тога одрећи тела и његових хировитих жеља тако што ћемо му дати само оно неопходно за постојање; морамо сматрати своју истину најокрутнијом неистином пред Богом, свој разум потпуним неразумом, морамо се након свега тога са свом силом вере предати Богу, затим непрестаном изучавању Јеванђеља, и тако се одрећи своје воље.
Ко се тако одрекне себе, тај је способан да прими свој крст. Покоран пред Богом, призивајући Божију помоћ ради укрепљења своје немоћи, он гледа без бојазни и збуњености на невољу која долази, припрема се да је великодушно и храбро поднесе, нада се да ће посредством ње постати причасник Христових страдања, да ће достићи тајанствено исповедање Христа не само умом и срцем него и самим делом, самим животом.
Крст је тежак дотле док остаје крст свој. Када се он преобрази у крст Христов, тада добија необичну лакоћу: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако, рекао је Господ.[4]
Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које мује послао Божији промисао.
Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења.
Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе.
Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање.
Распети на крсту, исповедај се Господу у праведности Његових судова. Окривљивањем себе оправдај суд Божији, и добићеш отпуштење својих грехова.
Распети на крсту! Познај Христа: и отвориће ти се врата раја.
Са крста свог славослови Господа и одбацуј од себе сваку помисао јадања и роптања, одбацуј је као злочин и хулу на Бога.
Са крста свог благодари Господу за бесцени дар, за крст свој - за драгоцену судбину, за судбину да својим страдањима подражаваш Христа.
Са крста благослови зато што је крст истинска и једина школа, ризница и престо истинског богословља. Изван крста нема живог познања Христа.
Не тражи хришћанско савршенство у људским врлинама. Тамо њега нема: сакривено је у крсту Христовом.[5]
Крст свој мења се у крст Христов када га Христов ученик носи са делотворном свешћу о својој грешнојсти којој је потребна казна - када га носи и при том благодари Христу, и славослови Христа. Од славословљења и благодарења појављује се у страдалнику духовна утеха; благодарење и славословљење постају најизобилнији извори несазнајне, непропадљиве радости која благодатно ври у срцу, излива се на душу, излива се на само тело.
Крст Христов је само по својој спољашњости сурово поприште за телесне очи. За Христовог ученика и следбеника он је поприште највишег духовног наслађивања. То наслађивање је тако велико да управо оно потпуно заглушује невољу, па Христов следбеник и у најжешћим мукама осећа једино насладу.[6]
Млада Мавра је говорила свом младом супругу Тимотеју, који је трпео страшне муке и позивао је да учествује у мучеништву: "Бојим се, брате мој, да ћу се, због моје младости, уплашити када видим страшне муке и гневног намесника, да ћу клонути у трпљењу." Мученик јој је одговарао: "Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, и муке ће за тебе бити јелеј који Он излива на твоје тело и дух росе у твојим костима који олакшава све твоје болести."[7]
Крст је одувек сила и слава свих светитеља.
Крст је исцелитељ страсти, погубитељ демона.
Смртоносан је крст за оне који крст свој нису претворили у крст Христов, који са крста свог ропћу на Божији промисао, хуле на Њега, препуштају се безнађу и очају. Грешници који не сазнају свој грех и не кају се на крсту свом умиру вечном смрћу: нетрпљење их лишава истинског живота, живота у Богу. Њих скидају са крста њиховог само зато да њихове душе сиђу у вечни гроб, у тамнице пакла.
Крст Христов узноси од земље Христовог ученика распетог на њему. Христов ученик, распет на крсту свом, мисли о небеском, умом и срцем живи на небу и созерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем.
Ако хоће ко за мном ићи говори Господ - нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Мт 16,24.
2. Пс 118, 38, 120.
3. Гал 5, 24.
4. Мт 11,30.
5. Преподобни Марко Подвижник, Слово о духовном закону, гл. 31.
6. Последовање дванаестом псалму, молитва светог Евстратија.
7. Чети минеј, 3. мај
одломак из књиге СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ која ће ускоро бити доступна.
БЕЗ НОГУ, БЕЗ РУКУ, БЕЗ БРИГА...
Ник Вујичић научио да савлада сваку препреку у животу.
Двадесетшестогодишњи Ник Вујичић, рођен без руку и ногу, научио је да плива, сурфује, игра фудбал, голф, куца и пише, наводи британски "Телеграф".
Вујичић има торзо и мало стопало на левој страни помоћу којег одржава равнотежу и барата најразличитијим предметима. Уз помоћ стопала, он може и да куца, пише оловком, као и да држи предмете између прстију. Он тврди да му недостатак удова помаже да плута у води тако што користи своје стопало као "пропелер".
Вујичић је, током одмора на Хавајима 2008. године, научио чак и да сурфује. У томе му је помогла професионална сурферка Бетани Хамилтон, коју је за руку ујела ајкула када је имала свега 12 година. Његова способност да заврти тело за 360 степени довела га је и на насловну страну "Сурфер магазина".
Вујичић повремено ужива и у партији голфа, тако што палицу смести између браде и торза.
Његов инвалидитет је урођен и у медицини се назива Пхоцомелиа. Ипак, успео је да уз помоћ стопала и инвалидских колица савлада сваку препреку која се у животу нађе пред њим.
"Стопало зовем пилећи батак. Без њега бих био изгубљен! Чим се нађем у води, плутам јер 80 одсто мог тела чине плућа и мало стопало које користим као пропелер", објашњава Ник, који је рођен у Мелбурну (Аустралија), а сада живи у Лос Анђелесу (САД).
Вујичић каже да су му од најранијег детинства родитељи помагали да постане независтан, учећи га да плива док је имао свега 18 месеци или стварајући направе помоћу којих је могао да пише или куца.
"Тата ме је први пут убацио у базен са 18 месеци. Годинама ме је охрабривао и учио да пливам. Такође волим скејтбординг и фудбал. Велики сам фан енглеске Премијер лиге", објашњава Вујичић.
Његови родитељи су инсистирали да заврши основну школу у Аустралији, иако су га многи школски другови задиркивали.
"То је била њихова најбоља одлука коју су донели у моје име. Било је тешко, али без тога данас не бих био независтан", каже Вујичић, који је касније завршио и факултет економских наука.
ЧУДО У СРЦУ СТАБЛА
ДРВОСЕЧА СЛАВКО МАРИНОВИЋ НА ПЛАНИНИ БОСАЊЕ НАШАО У СРЦУ СТАРОГ СТАБЛА УРЕЗАН КРСТ.
Крст је нађен у бору који је одсечен на планинском превоју, усред велике шуме који мештани околних села од памтивека зову - Крстата оморика.
Дрвосеча Славко Мариновић (53) нашао је пре неколико дана у планини Босање изнад Нове Вароши у срцу бора који само што је одсекао, као длетом, урезан крст. Правилних линија, правилних ивица, као да га је неки монах, Божји подвижник, или тек овоземаљски вајар данима пажљиво урезивао. Кад је стабло пало на земљу, и када се пред Славковим очима указало чудо, дрвосеча је спустио моторну секиру, клекао, па пољубио крст и на пању и на стаблу. У чуду су остали и двојица његових колега дрвосеча, Станко Бојовић и Љубинко Бандука. Да чудо у Босању буде још веће, крст је нађен у бору који је одсечен на планинском превоју, у сред велике шуме, који мештани околних села од памтивека зову - Крстата оморика!
Легенда
Место на коме је крст нађен налази се у срцу простране, високе смрчеве шуме. На само неколико километара даље, налази се и Робина вода, место на коме је, према легенди, од страха прецркла једна мештанка, турска робиња. Она је, говори легенда, дошла на извор да узме воде, док је пунила тестију поред себе је побола штап, али кроз сукњу чији су крајеви пали на земљу... Када је покушала да устане, остала је оним штапом „везана“ за земљу, и од страха је, причају и данас старији мештани, у трену прецркла...
Живи и легенда да су се Крстатом омориком и околином у своје време крили хајдуци, а место је било тако страшно да су га потере углавном обилазиле.
- Није ово игра природе, овако нешто само је Божја сила могла створити - уверени су мештани оближњег засеока Врлан који из својих кућа кроз прозоре и из њива и ливада сваки дан гледају Крстату оморику.
Сам дрвосеча, и неколико дана после истински чудног открића, не може још да дође себи. Не само да је у срцу стабла које је посекао нашао тако правилан крст, него се и део годова око крста развија у облику слова „С“.
- Прво нисам могао да верујем својим очима, а онда умало ми моторна тестера није испала из руку. Дуго времена радим овај посао, дуго сам по шуми, али овако нешто још нисам видео. Шта Божја сила није у стању да уради и створи - са страхопоштовањем прича Славко.
Део стабла са урезаним крстом сада се налази у Славковој кући. Друге делове на којима је крст мање изражен узели су друге дрвосече за успомену на чудо. Сада то чувају у кућама као велику светињу. На место на коме је нађен крст сада долазе и други и у чуду гледају у пањ.
Старији мештани засеока Врлан и села Вилови, које се налази са друге стране планине, уверени су после овог открића да Крстата оморика, некада давно, није добила то име тек тако. Други су уверени да је име Крстата оморика остало од огромних, крстатих оморика, великих стабала која су некада расла на том месту.
- И Тарабићи у својим пророчанствима помињу три крстате горе, можда је ова Крстата оморика једна од те три горе и можда је овај крст нека врста поруке - кажу у селу.
И у Шумском газдинству у Пријепољу, које газдује шумама на овом подручју, кажу да је оно што је нађено у срцу бора - истинско чудо.
- Ово јесте чудо, Божји дар. Ово је виша сила. Овако нешто још нисам видео. Обично део стабла који унутра трули прати годове, а овде их пресеца - каже инжењер Милан Баранац, директор Шумског газдинства у Пријепољу.
Бор одсечен на Крстатој оморици стар је, према броју годова, око 45 година. Посађен је, највероватније, у једној од акција пошумљавања ове планине, а последњих недеља на том подручју шумари и дрвосече врше прореду стабала.
ЖИВЕЋЕШ
Од тог догадјаја је прошло већ неколико година, али се и данас будим од речи које ми је рекао хирург у ординацији, где су ме позвали ради разговора: «Вашу ћерку ће спасти само чудо»! Он је тада значајно подигао очи нагоре, одакле је по његовом мишљењу било могуће добити исцељење...
Молила сам се за ћерку пре операције, скривајући се иза огромних жардињера са цвећем, како ме нико не би видео.
То ми није полазило за руком тако често, како сам желела. Било је тешко усредсредити се на молитву јер поред пролазе људи и чују се делови разговора, смех одвлачи пажњу. Без обзира на то, наставила сам да се молим, надајући се успешном исходу операције. А затим је уследила операција и страшна дијагноза: рак великог мозга и «живот не више од једне године».
Тада сам схватила да «губим тло под ногама» и то није нешто измишљено, већ реална ствар која може да се деси сваком човеку, који је доживео шок од тешке вести. Ћерки је после операције била парализована десна страна, крв се дуго лоше згрушавала, очи су «ишле» на разне стране, а говор јој је био неразумљив. Сваки дан је могао да јој буде последњи. Ћерка се од мене није одвајала ни на трен, и говорила је да док је држим да јој се смрт неће примаћи. И зато сам морала да се молим овде у уским пролазима измедју болничких кревета. Молила сам се, не примећујући да у шестокреветној соби лежи дванаесторо људи, као ни посетиоце који су долазили у посете болесницима, нити медицинске сестре које су вршиле своје дужности.
Ја сам се молила.
Поново сам се учила да волим.
Заједно смо проналазили истинску љубав.
Два дана после операције ћерку су одвели да јој узму течност из кичмене мождине ради анализе. Не знам шта се тамо десило, али је ћерка то описала овако: «Изашла сам из тела и разговарала са Богом, и молила Га да ме остави у животу и чула сам миран глас пун љубави: «Живећеш». Вратила нам се нада.
А ја сам једном сањала следећи сан: заједно са још неким људима сам стајала поред мале дрвене куће, окружене цвећем, а пред кућицом је стајала старица са тамном марамом повезаном на сеоски начин и сви су молили. Пришла сам ближе и чутке гледала на њу. И она се одједном окренула према мени и рекла: «Богородици се треба молити, Богородици» (ја сам у то време читала акатист великомученику исцелитељу Пантелејмону).
После тог сна је прошло неколико дана, и добила сам акатист посвећен икони Мајке Божије «Свецарица» и саму икону. Мојој радости није било краја. Пронашли смо веру.
Ћерки је после исповести и Причешћа спала температура, која јој није спадала скоро две недеље. Поново смо почели да се учимо да седимо, једемо, јасно говоримо ... током овог тешког периода све време ми је помагао мој муж Георгије (сада покојни) који својим миром, и љубављу није дозволио да паднемо духом, подржавао нас је и крепио нашу веру.
Никада нећу заборавити наш први улазак у «цветни ходник» (ћерка га је тако звала јер је у њему било много цвећа) у инвалидским колицима. Муж је возио колица, а ја сам придржавала ћеркину нестабилну главу. И нисмо прешли ни пола пута, а радост је била општа – још један корак ка оздрављењу, још једна победа над смрћу.
А о смрти сам морала често да слушам – наравно свакој мајци би било тешко да слуша речи опраштања од свог родјеног детета, речи о смрти и ја ту нисам изузетак. Често сам морала да се не бих расплакала да смишљам неке сцене. Ишла бих ка фрижидеру где сам сакрила њене најомиљеније «грицкалице»: поморандзе, јогурт, грождје, крушке ... и демонстративно бих почињала да једем. Ћерка би ме одмах молила да проба «један залогај». Али ја сам јој неумољивим и строгим гласом одговарала: «Ти се спремаш да умреш и нећеш добити ово јер покојницима није потребна добра храна». Тада је ћерка после кратког размишљања одбијала да умре, обећавајући да ће живети дуго. Казањска икона Мајке Божије нам је помагала да се боримо за живот. Још пре операције смо одлучили да купимо зидни календар и да на њему подвлачимо дане, које су остали до отпуста кући.
С ћеркиним наредјењем да купим календар са животињицама, упутила сам се у продавницу. Разгледајући разне календаре, спазила сам један-једини календар са Казањском иконом Мајке Божије. За мене је то био као благослов, као поклон од Царице Небеске. С великом радошћу смо га причврстили на зид поред кревета, како бисмо могли да целивамо Пречисти Лик и молимо за исцељење.
После операције ћерка није могла да види Лик Царице Небеске и само је руком прелазила по календару, с тешкоћом изговарајући: «Пре-све-та Бо-го-ро-ди-це спаси ме», - надајући се да ће је на тај начин осетити, да је Она поред, да ће јој помоћи, и заштитити је.
И заиста Мајка Божија је пројавила Своју милост, помогла је, исцелила, дала наду, помогла нам да пронадјемо веру и научила да волимо.
Од тада је прошло три године.
Из кутка на нас гледа с нежним осмехом Та, Која Сама испивши горку чашу страдања, помаже свим мајкама на земљи да не клону духом, и исцељује душе и срца наше деце.
И на крају, желим да вас замолим драги читаоци: ако на улици свога града видите човека несигурног хода, не журите да осудјујуће одмахујете главом и са смешком затварате дланом уста – «пијаница», - може бити да је то човек, који је преживео чак и тада када нико у то није веровао ...
преузето са хттп://www.цофе.ру/благовест/артицле.асп?хеадинг=34&артицле=10601
превод са руског Др Радмила Максимовиц
ЧУДЕСНО ИСЦЕЉЕЊЕ
Некадашњи фронтмен “Нових фосила” Рајко Дујмић у православном манастиру успео да се излечи од опаке болести..
Тачно две деценије Рајко Дујмић је предводио “Нове фосиле”, бенд који су волеле све генерације бивше нам заједничке државе - Југославије. Милиони га данас памте као аутора великих хитова “Е, мој Саша”, “Милена, генерацијо”, “За добра стара времена”, “Скитница”... Поред тога, Рајко је сарађивао на албумима чувених бендова попут “Прљавог казалишта”, “Сребрних крила”, “Парног ваљка”, групе “Аеродром”, а давне 1989. његова песма “Роцк ме бабy”, у извођењу задарске групе “Рива”, победила је на Евровизији. Овогодишње такмичење Дујмић је пратио из позиције бившег лауреата и учесника, а о њему каже:
- Продукција је отишла големим корацима напред, али је музички квалитет доста пао. Када су “Фосили” 1988. били шести, победила је једна Селин Дион! Годину дана касније били смо први, с “Ривом”, и то фуриозно. На овогодишњем такмичењу, осим српске песме, која има мелодију, главу и реп, остали су се уздали на акробатику и сценски наступ. Позитивно је то што је Јоксимовић певао на свом језику и није се, као многи други, увлачио некаквом “енглештином”. Он је стварно суверено владао сценом и нису му били потребни јефтина еротика и циркус, као другима.
Како коментаришете тринаесто место хрватског представника?
- Мислим да је песма завредела бољи пласман, објективно, не зато што сам ја Хрват. Наша песма је била лагана, без икаквих сценских штосова и зато је било тешко изборити бољи пласман.
Потписали сте у животу 1.821 дело и желите да наплатите њихово емитовање у Србији. Ангажовали сте и адвоката у Београду?!
- Па, је! Мој адвокат Љубиша Живадиновић помоћи ће ми да добијем новац на име ауторских права за емитовање мојих песама у Србији и Црној Гори. У питању је последњих десет и више година и то ће бити, ја мислим, једна фина сумица. Мада, не сумњам да ћу морати прилично да се намучим да бих остварио своја ауторска права.
Зашто су се после 20 година постојања распали “Фосили”?
- Ми смо били група која свира позитивну музику. Почетком рата на Балкану било је узалудно свирати док се ратује. Није нам било морално да свирамо док људи које познајемо гину! Ја сам рођен у Југославији и навикао сам да будем у добрим односима са свима. Нисам могао да се смејем док се крв пролива…
Ипак, песму “Моја домовина”, коју сте својевремено урадили, најблаже речено, можемо окарактерисати као домовинско-патриотску песму?
- Та песма је емитована при првој ваздушној узбуни у Загребу. Писана је да људи добију осећај да не разарају било коју земљу, већ моју и нашу земљу. Намерно је урађена да буде универзална и да “моја домовина” може бити Хрватска, али и Словенија, Србија, Македонија…
У међувремену, однели сте победу у борби против тешке болести.
- Имао сам карцином на дебелом цреву величине мушке шаке! То је било пре три године и, ево, успео сам да преживим. То није плод медицинске умешности, већ једног чудесног исцељења, које се догодило у православном манастиру Лепавина, где по предању постоји чудотворна Госпа Лепавинска. Медицина је могла само да одреже карцином и да чекамо кад ће опет да порасте. Остало ми је само да се молим Богу, и само небу могу да захвалим што сам преживео ту болест. Имам проблема и са срцем. То је неки синдром који је имао и светски тениски шампион Бјерн Борг. Не смета ми, али не смем много да се нервирам.
Сигурно сте у каријери имали доста нервирања…
- Од 13. године професионално свирам и зарађујем. Три деценије сам у овом послу и било је пуно стресова и издаја најближих људи. Углавном су ме блиски људи остављали кад су ми највише требали. Осим посла, преживео сам и личне трагедије, када су ми умрли Ђурђица и Мока, два бивша члана “Фосила”, двоје људи које сам много волео. Али, остао ми је Владо Калембер, на чију смо идеју и покренули “Четири аса”, у којима сада свирам.
(С. С. Т.)
Извор: хттп://архива.курир-инфо.цо.yу/
20. Јул, 2004.
ЧУДО У ПОТКОЗАРЈУ
У цркви Рођења пресвете Богородице у Приједору на Огњену Марију, усред ноћи огласила се звона храма. Звонар и други сведоци тврде да у цркви тада никога није било Православни храм сада привлачи већу пажњу верника (Фото И. Котлић)
Приједор – Пуне две недеље у Приједору и околним местима препричава се, по народу, невиђено чудо из цркве Рођења пресвете Богородице на Пашинцу. По причи јереја овога храма Владислава Вучановића, звонара цркве Љубомира Родића, и мештана, пола сата после поноћи 30. на 31. јул, после Огњене Марије, само, без игде икога зазвонило је средње звоно овога храма. Кажу да се овако нешто никада није десило у цркви која је на овоме месту саграђена пре сто година.
– Овакве појаве су зебележене у историјату православне цркве. На овим просторима то је први пут – казује јереј Вучановић и појашњава да су то „тајанствени чудесни знаци као опомена верујућем народу који се удаљава од свега онога што је свето”. Звонар храма Љубомир Родић тврди да је тога дана, цркву уредно очистио и закључао.
– Верујте да се то десило, нема шансе да је неко провалио у цркву у то доба и покренуо звоно које нема на себи конопца – подсећа Родић и напомиње да је, како станује у непосредној близини, за тили час стигао у цркву и видео да је све у савршеном реду. У том моменту, вели Родић сва светла у околним кућама су се попалила јер нико није могао веровати да се у то доба огласило црквено звоно.
– Неки веле да је можда велика птица долетела или пак ветар заљуљао велико звоно. Тврдим да је тако нешто немогуће и да је то само опомена свим православцима да се окрену вери – мишљења је Родић.
О овом догађају јереј Вучановић је упознао и своје претпостављене а посебно владику бањалучког, Јефрема. Због тога је он и обећао чешће посете овоме храму а најавио и одржавање великог Сабора који би се требао одржати наредне године у дворишту пашиначке цркве.
Црква Рођења пресвете Богородице на Пашинцу саграђена је, како књиге кажу, у периоду од 1890. до 1909. године. Сва документа о њеном историјату су нестала у Другом светском рату. Црква никада није рушена и предстоји јој велика адаптација.
– Постоји легенда која каже да су верници, у турско доба, молили Чиркин-пашу који је овде владао да православни храм из околне Црквине преселе на ово место. Он им је то одобрио, али само под условом да то ураде за један дан – подсећа јереј Вучановић и вели да је ова црква некада имала различите намене. Коришћена је и као штала у којој су Немци држали стоку. Црква пуних шест деценија није имала сталног свештеника.
Прича о звоњави звона пробудила је размишљања верујућих Срба у овоме делу Поткозарја да се окрену вери, својим даривањима и љубављу обнове храм који вапи за реконструкцијом. Виши оци обећавају боље дане за овај свети храм а наговестили су долазак већег броја верника из осталих крајева Српске.
Извор: хттп://www.политика.цо.yу/рубрике/еxyу/
И. Котлић
24/08/2008.
ЧУДО У СРБИЈИ
Аутор: Митрополит Венијамин (Федчинков)
Много пута сам причао о овом догадјају у појединачним разговорима и проповедима, а сада желим да то запишем како би остало и другим људима
Отприлике 1927-28 године желео сам да се сакријем у манастиру у Србији. Ради тога сам се упутио у Студеницу – у манастир који је изградио свети Симеон, отац светог Саве, српског просветитеља. После неколико дана одвели су ме одатле у скит светог Саве, који се налази девет километара од манастира.
То место је било необично, усамљено, у планини, далеко од сваког насеља, у дубокој шуми. Ноћу сам често слушао неке дивље звери, а ретки путници, који су прелазили преко планине, недалеко од манастира, чак су и дању улазећи у шуму често викали “ого-го”, плашећи тако вукове.
Ту се налазио и мали скит који је по предању изградио сам свети Сава. Он се састојао од мале цркве, у коју је могло да стане пет, десет људи. А у олтару још и мање.
С леве стране од цркве налазила се двоспратна дрвена кућица. То су била сва здања. Мало изнад у планини избијао је испод земље извор чисте хладне воде.У том скиту сам живео око пола године са још једним монахом Србином, оцем Романом. А пре њега се овде скривао стари јеромонах отац Гуриј. Оба ова монаха су заслуживала да се успомена на њих пренесе и потомцима.
Рећићу најпре нешто о овим трудбеницима.
Отац Роман је раније био жењен и имао је седморо деце. И он и жена су били потпуно здрави, али су им сва деца умрла у току неколико година. Родитељи су спонтано размишљали о томе, и дошли до закључка да није Божија воља да и даље живе у браку, и одлучили су да оду у манастир, оставивши свет. Тако су и урадили. Али да би се испитали да ли су способни за безбрачни живот, дошли су у манастир светог Симеона у својству радника: он као возач, а она као куварица.
Треба приметити, да у српским манастирима последњих времена, иако их има много, има мало монаха. Због тога им је била потребна радна снага.
Определивши се за службу у манастиру, Роман и његова жена су били смештени у једну собу, у којој су проживели око три године безбрачно, у целомудрености, као брат и сестра. И тек после тога су примили подвиг монаштва. Жена је отишла у женски манастир, две стотине врста удаљен од овог манастира, а он је остао овде.
Не знам колико је времена он живео у самом манастиру, али сам га овде затекао већ у скиту светог Саве. То је био човек више средњег раста, необично мршав, али крепак и како се каже жилав. У скиту је постојао и повртњак, и мали врт, и мали виноград, и по величини безначајно пшенично поље. О свему томе је потпуну бригу водио отац Роман. И треба приметити да је био веома упадљив по својој необичној трудољубивости.
Рано ујутру смо заједно служили мало правило. После правила и лаког раног доручка, он би брзо отрчао негде на рад. А ја сам остајао у скиту и као стражар и као кувар. Уосталом, наша храна као и моје кулинарство су били крајње једноставни и оскудни. Отац Роман ми је остављао мало кромпира и пшенице. После сам куповао пиринач и посан маргарин.
Кромпир, по савету оца Романа, нисам чистио, пошто је крупни остављао за велики Пост и рано пролеће, а ситни је било тешко чистити и није вредело, јер би га остајало јако мало за храну.
Отац Роман ме је довео до извора и показао како да поступам са кромпиром. Насуо сам воде у ведро, усуо кромпир, испрао га из три воде и ставио да се бари. И потом бих додавао пшен или рижу и тако бисмо имали супу. А у мрсне дане бисмо јели и овчији сир.
Имао сам доста слободног времена тако да сам писао објашњења празника итд. Увече би се отац Роман враћао са рада те бисмо вечерали. Уочи празника сам још пекао просфоре, и скоро ми никад нису успевале јер је тесто веома лоше нарастало због тога што у кухињи није било довољно топло.
У скиту није било никаквих животиња, осим мачке са мачетом, који су чували кућицу од малих шумских пацова. Једном су нам предложили да узмемо краву из манастира, да би имали млеко или можда козу. Али смо ми то одлучно одбили јер би нам то донело много непотребних брига. Скоро сваке недеље, а посебно на велике празнике отац Роман и ја смо одлазили на Литургију у манастир удаљен 9 врста.
Најпре смо морали да се спуштамо с планине око четири врсте, а потомо бисмо прешавши брзу речицу ишли већ равницом до манастира. Та река се звала “Студеница” због веома студене воде. По њеном имену је и манастир св.Симеона који се налазио у близини те речице такодје назван “Студеница”.
На један од тих празника чини ми се да је био празник светог Илије (али то сада не знам тачно) се и десило чудо. Али ћу о њему причати нешто касније, а сада ћу вам испричати о другом јеромонаху који је живео у скиту пре оца Романа – отац Гурије. Он је у то време имао 70 година, али је био веома крепак и мршав, малог раста. Он ме је и довео први пут у скит код оца Романа.
Пришавши ка плетеној огради скита и показавши ми пут ка вратима кућице, сам ју је прескачио са необичном лакоћом.
Упознавши ме са оцем Романом, показао ми је и своју бившу собу, где је раније живео. Необично ме је изненадила библиотека, која је бројала до 500 књига. Медју њима је било неколико ретких примерака. Наравно све књиге су биле религиозне садржине. И ја сам их читао за време боравка у скиту.
Други пут ме је отац Гурије одвео до скита са довољно тешким теретом. Добио сам поштом пакет који је био тежи од 2о фунти, а отац је хтео да ми олакша пут иако до реке Студенице има око 5 врста. Мене је као младјег био стид што старац носи пакет а ја идем без ичега. И зато сам му се успут обратио с молбом:
- Оче! Дајте да ја сад понесем пакет јер је мени послат. А поред тога биће ми то као епитимија за моје грехе.
А отац Гурије је на то рекао:
- Не ја ћу још носити, а о епитимији треба више да размислим. Ја имам толико грехова да када бих своје тело разделио на делиће, не би био довољан број епитимија.
И тада сам сазнао због чега он, будући јеомонах, не служи никада у манастиру као свештеник, иако никада није био осудјен од стране црквене власти. Али због сопствене свести о својој греховности, он је сам одлучио да не служи службе.
- Ја сам узео завет, - говорио је он, - да због својих греха никада не стављам јерејски епитрахиљ нити да дајем благослов.
У манастиру је испуњавао дужности чтеца у цркви у току Богослужења, а у трпезарији је приносио јело братији као последњи послушник. И то и остало је радио са необичном једноставношћу и симрењем, - јер је тако и требало. И младји монаси су се навикли да се према њему понашају заповеднички, као старији с младјим. А он не само да томе није придавао значаја, већ заиста нимало није био огорчен таквим односом остале братије према њему.
После јела су сви одлазили у своје келије, а он је био дужан да поспреми трпезарију. Измедју осталог, у цркви је читао необично споро, издвајајући сваку реч. Овај пример ме подсећа на дух старог времена.
У току свог дугогодишњег живота, још нисам видео пример да су се духовна лица добровољно одрекла својих обавеза и узвишености свестенослужења, а да притом ничим нису подстрекнута.
Наравно он се већ одавно упокојио. Царство му Небеско! Нека му Господ опрости грехе због његовог покајања …Нити је он сматрао за потребно да прича по чему је био грешан, нити сам се ја осмелио да питам. Већ нам је постало природно да грешимо, а покајати се са таквим самоукоравањем и дубоком свешћу о својој греховнсоти је веома ретко дело које заслужује да га запишем као поуку нама самима и потомцима.
О оцу Роману сам се још сетио да је за време И светског рата са Немцима ратовао, одступао на осрвту Крф, а потом се вратио у манастир.
А сада цу испричати и само чудо.
Било је то лети вероватно почетком јула. Пошто смо отац Роман и ја на празнике ишли скоро увек из свог скита у манастир, урадили смо тако и овог пута. Али неочекивано за мене, отац игуман ме је замолио да после Литургије одслужим молебан за кишу, јер је он сам морао тога дана да оде на манастирски посед ради неког посла. Ја сам се наравно сложио, и одмах после Литургије ја, отац Роман и још неки монаси смо се упутили на планину где су се обично служили молебани током суше.
Пут је био веома напоран, пошто је планина била веома висока, а успон стрм. Мени су ради олакшања дали манастирско магаре. Раније никада нисам јахао магаре, тако да ми је било веома тешко да се попнем на стрму планину. Али смо се ипак кроз сат времена попели, иако је до самог врха било још пола врсте.
Требало је да направимо паузу на месту где је био бунар. Сматрало се да ако у том бунару већ није било воде, значи да је суша била велика и дуготрајна. Над тим бунаром је одслужен молебан са водоосвећењем, а освећену воду би потом уливали у празан бунар.
Када смо стигли до тог места, тамо је било релативно мало народа, или како су Срби говорили сељака. Почели смо да облачимо свештеничке одежде, али због мало народа одлучили смо да чекамо. Ни сво духовништво још није стигло. Да би некако испунили време почео сам проповед на српском језику. Моји слушаоци су погнувши главе слушали очигледно без неке драговољности. Схватио сам то као: “ми нисмо дошли да слушамо проповед већ да се молимо за кишу”. И зато сам брзо завршио своју беседу. Али духовништво још није дошло те сам морао да чекам.
Природно је да су се мисли у мојој души заустављале на наредном молебану: “Зашто сам дошао овде? Не само ради тога да бих одслужио молебан и мирно се спустио у манастир, већ да бих урадио нешто истински корисно. Нисам дошао ни ради проповеди. Сви су се овде окупили само са једном жељом: да испросе од Бога милост – да ороси исушену земљу или друкчије речено – желели смо да се деси чудо”.
А кише није било око месец дана. И тог дана је небо било чисто, плаво и без облака. Моје мисли су текле и даље.
“Да ли заслужујемо чудо? Можда су ови монаси који стоје око мене по свом животу достојни чуда, не знам. А можда медју сељацима има богоугодних људи. Или ће се Господ сажалити на њих као отац над јадном децом због њихове горке потребе и огромног труда. “И даће им хлеб насушни …”
Ова мисао ми се учинила најразумљивијом. Они, ти једноставни људи, заиста више од нас заслужују Божију милост, и њихово мучно ћутање и срдачне молбе су благоугодније Богу, него наше речи па чак и молитве. Јер није узалуд Псалмопојац рекао да Бог шаље храну “птићима враним”, који Му у глади вапију.
Сам себе нисам сматрао достојним очекиваног чуда: можда ће Господ погледати не на мене лично, већ на мој епископски чин … И одједном се у мојој души пронела брза мисао као да ју је неко изговорио савршено јасно:
- Моли се у Име Сина Мога!
И одмах сам се сетио Спаситељевих речи на опростајној беседи са ученицима: “Заиста, заиста вам кажем: шта год да замолите Оца у Име Моје, даће вам. До сада ништа нисте молили у Име Моје: тражите и даће вам се да би радост ваша била потпуна” (Јн. 16, 23-24).
И тада сам заборавио на све присутне и на самог себе, почео сам да се молим за кишу, молећи Оца Небеског у Име Господа Исуса Христа. Молио сам се ћутке, разуме се. За то време духовништво се попело на планину, краћим али тежим путем по правој линији. Стигло је и још народа, иако не превише.
Почели смо молебан. Осветили смо воду и улили је по обичају у бунар. Народ је почео да се разилази. Духовништво је почело да силази истим путем. Небо је и даље било чисто, а само су се понегде кретали спори облаци.
Сео сам на магаре. Али спуштање низ планину је било теже него пењање, те сам био принудјен да сидјем са магарета и да га водим за узде. Кроз сат времена смо се вратили у манастир.
На небу није било никакве промене, чак нисмо о томе ни размишљали. Урадили смо своју обавезу и заборавили на то.
У трпезарији смо добили ручак. А после њега смо узели хлеб из манастира да имамо за целу недељу, како смо то обично радили, замолили смо за још овчијег сира, натоварили смо све то на младо магаре и кренули да се враћамо у скит. Било је већ скоро шест сати. Магаре је ишло испред нас – оно је већдобро знало тај пут. Пратили смо га не журећи. Дошли смо до Студенице – 4 врсте.
На моје чудјење и потпуно неприметно, небо се у неко време прекрило сивим облацима, који су нам долазили у сусрет. Одједном ми је кроз главу прошла мисао: зар ће нам Господ послати кишу и учинити чудо! Али сам се бојао да томе поверујем. Тако је прошло још пола сата. Почели смо да се пењемо уз планину. Небо је потамнело. Али магаре је и даље ишло стазом. Мрак је био све већи у густој шуми. И одједном сам у ваздуху осетио влагу, која је долазила од облака. Сам себи не верујући, рекао сам оцу Роману:
- Оче! Мирише на кишу. Ћутљиви отац Роман је одговорио:
- Дај Боже кишу!
Опет смо пошли даље за магаретом. Одједном смо у даљини чули одјек грома. Сада нам је било јасно да се са облацима спрема олуја, а са њом наравно и киша. У шуми је већ било мрачно, да нисмо видели ни своје сопствене ноге. Одједном је севнула муња, и чуо се гром. И видели смо своју стазу само неколико стопа напред. Потом нас је тама поново обухватила, и само је већ навикнуто магаре ишло одлучно испред нас, као водич. Муња је севала све чешће и чешће, као да нам је осветљавала пут. Рекао сам оцу Роману:
- Као да нам Господ пали шибице на небу и указује на пут.
Ваздух је постајао хладан. Прошли смо још око три и нешто врсте. Овде се пут раздвајао: један пут је био дужи и ишао је право, а други је ишао право а потом је водио стрмо ка скиту. Решили смо да идемо лакшим путем право. Али магаре никако није хтело тим путем. И морали смо да му се повинујемо. Када смо дошли до средине удолине, магаре је одједном кренуло навише ка скиту. Муња је севала и грмело је скоро непрекидно.
Отац Роман ми је рекао:
- Владико, ако хоћете да останете суви, трчите сами навише, а ја ћу већ доћи касније.
Тако сам и урадио. Кроз десет минута сам дошао до скита. Одједном је прва киша пала али сам ја већ био ван опасности. Киша је падала целу ноћ и напојила је жедну земљу. Кроз пет минута је дошао и отац Роман са магаретом, али је већ био сав мокар.
преузето са хттп://www.правмир.ру/артицле_3121.хтмл
превод са руског Др Радмила Максимовиц
ДОКАЗ БОЖЈЕГ ПРИСУСТВА
Благодатни огањ увек се чека на истом месту и у исто време - у цркви Васкрсења Господњег односно Гробу Господњем, на Велику суботу пре подне, а силази и пали се једино православном патријарху
Благодатни или Свети огањ једно је од највећих чуда и тајни Господњих које обичан човек може да види и доживи! Он је очигледан доказ присуства Божјег.
Благодатни огањ увек се чека на истом месту и у исто време - у цркви Васкрсења Господњег, односно Гробу Господњем, на Велику суботу пре подне, уочи Васкрса.
Хаџи Драган Б. Поповић у књизи „Истина о Светој земљи - православни Јерусалим“ објаснио је процедуру чекања Светог огња.
У Саборном храму Христовог Васкрсења - који је монументална црква, а Гроб Господњи (назива се још и Кувуклија) налази се у њој и практично је црква у цркви - поред полиције и војске, ред и церемонијалне обавезе извршавају званични чувари Христовог Гроба - Каваси (Гавази), Турци Селџуци потомци најстаријих чувара Гроба, родом из Константинопоља (Цариграда), непрекидно из две породице већ више од 250 година.
Претрес патријарха
Саборни храм се отвара на Велику суботу у 10 сати, а сат касније комисија састављена од градских власти - начелника полиције и представника Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта, у целој Саборној цркви Христовог Гроба гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији има преко стотину.
Затим се Кувуклија прегледа да не би остао неки предмет којим би могла да се упали ватра. На мермерну плочу Гроба чланови комисије остављају комаде вате, неупаљено кандило и патријархов молитвеник са златним листићима, а улаз запечаћују огромним воском испод кога су врата завезана белом траком у облику слова Х.
Око 13 часова долази патријарх Јерусалима и целе Палестине, отац Сионске цркве са великодостојницима у литији. Ова свечана литија обилази три пута око Кувуклије уз појања „Воскресеније твоје Христе Спасе“, и „Свјете тихиј“, после чега патријарх благосиљајући народ, предаје жезал својим помоћницима, скида митру, сакос и омофор остајући само са епитрахиљом, у стихару, појасу и наруквицама. Уласком у Христов Гроб, патријарх клекне лагано прелазећи ватом по мермерној плочи Гроба, изговарајући правосвештеничке молитве за долазак Благодатног огња. Поред њега су припремљена четири снопа од по 33 свеће, што симболише број година које је имао Христ кад је распет. У параклису Анђела, на самом уласку у Христов Гроб, је и јерменски представник, и то на метар и по, контролишући да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење иде у прилог томе да Благодатни огањ заиста долази, али само православном патријарху!
Пламен се спушта низ цркву
Приликом нашег хаџилука у Свету земљу, о Васкрсу 2004. године, који је тада био 11. априла, на Велику суботу црква Васкрсења била је препуна народа из свих крајева света. Са свежњевима од 33 беле свеће у рукама једни крај других стајали смо ми Срби, Руси, Грци, православци, католици... хришћани из читавог света. Иако огромна, црква Васкрсења ипак је била премала за све оне који су хтели унутра. Они који су већ ушли били су прави срећници!
Узбуђење међу верницима било је посебно. Сви су се тискали, желећи да буду што ближи цркви Гроба у којој се налазио тадашњи патријарх јерусалимски Иринеј Други. Нас седамдесетак верника из Србије, који смо допутовали у организацији „Доброчинства“, стајали смо тридесетак метара од Кувуклије, са високо подигнутим свећама, очекујући да ће се баш нама, као што се то ранијих година догађало појединим верницима, директно спустити Благодатни огањ.
Док се патријарх молио у Гробу, ми смо скрушено стајали и на молитвено тих начин певали песме и узносили молитве Исусу Христу и Пресветој Богородици. За разлику од нас, православни Арапи, Палестинци и монофизити Јермени очекивали су силазак Огња ударајући у талабасе, певајући и играјући.
После двадесетак минута, изненадна бела светлост муњевито се спустила на сводове Кувуклије, а наше узбуђење достигло је врхунац. Платинасто-бела огњена нит, у виду муње спустила се кроз куполу Саборне цркве, парајући ваздух, брзином ипак довољном да људско око може да је региструје.
Благодатни огањ је стигао! Муња се разливала невиђеним сјајем, завршивши у Гробу Господњем.
После неколико секунди са високо уздигнутим свећама, које су гореле пуним пламеном, из Гроба је поносно изашао патријарх Иринеј, захваљујући Богу на благодати и упућујући присутнима благослов. Од патријархових свећа узимали смо пламен једни од других и огањ је за тили час већ био на свим свећама у цркви.
Док смо с одушевљењем гледали и држали доказ присуства самог Бога, неописива топлота обузимала је читаво тело, а осећај је био јединствен, непоновљив...
Храм је личио на огромну буктињу, радосни покличи одјекивали су црквом, а маса се у једном тренутку залелујала, али се нико није опекао. Кажу и да првих неколико секунди не може ништа да изгори ако се Огњем упали! У то су се уверили и они мало присебнији из наше групе, који су се неколико пута „умили“, прелазећи пламеном по лицу и рукама. После су нам препричавали да нису осетили никакав бол! Нама осталима, који се тога нису сетили, и сам боравак у цркви Васкрсења био је догађај који ћемо свакако памтити читавог живота.
Касније се Огањ брзо разнесе по Јерусалиму и по целој Светој земљи. Током читаве године кандила и свеће на Часним трпезама пале се и горе овом чудесном ватром. Посебно је занимљиво да до сада није забележено да се Огањ није спустио у Гроб Господњи.
Сведочанство на стубу
Остало је записано да су многи желели ову благодат Божју, али су је дочекивали само православни патријарси и њима се једино палила!
Тако су крсташи Латини 1101. године пожелели од својих поглавара да измоле Благодатни огањ. После двадесет и више сати безуспешне молитве на Христовом Гробу, напокон, одступише на сам дан Васкрса. Али, када је у Гроб ушао православни патријарх, Благодатни огањ се појавио за неколико минута.
Такође, у средњем веку неправославни утицајни Јермени, желели су да и њихови поглавари измоле Бога за Огањ. Тада је православни патријарх Софроније био истеран из Гроба заједно са верницима, а јерменски поглавар остао је у Гробу, молећи се са сузама. Међутим, Благодатни огањ прође кроз Христов Гроб, проби спољашњи стуб цркве и патријарху Софронију наочиглед свих запали припремљене свеће! Један Турчин, који је тада стајао високо на Саборној цркви, видећи да из огромног стуба избија велики пламен који православном патријарху пали свеће, у усхићењу је скочио са цркве и остао неповређен.
Сви који улазе у Саборну цркву Христовог Васкрсења могу и дан-данас да примете тај прогорели леви стуб, који као својеврсно сведочанство потврђује чудо Божје!
ПОТВРДА ЖИВЕ ВЕРЕ
Благодатни огањ је уприличен од Господа, како бисмо могли да видимо и осетимо само присуство Божје.
Многи свети оци писали су и говорили о Светом огњу. Свети Симеон Нови Богослов каже да „пошто је Бог светлост, немогуће је да се појави без светлости“. Свети Григорије Палама, каже да „Благодатни огањ није материјалан, већ је то нематеријална светлост, није врлина и знање, већ је то истинска светлост, изнад врлине и знања“. О овом узвишеном догађају свети владика Николај Велимировић каже: „Тада је небо блиско, као малом детету мајка“.
преузето са глас-јавности.рс
Последња одбрана српског идентитета
аутор: Бошко Обрадовић Век у коме живимо биће веома суров: криза енергената, криза хране, криза воде, финансијска криза, криза међународног правног система Уједињених нација... Да бисмо сачували свој национални идентитет у једном таквом веку нама је као народу потребно све оно што тренутно немамо: далекосежан национални програм и високо одговорна национална елита. Ми никакав стратешки програм шта нам је чинити у наредних 5, 15, 50 година немамо, а наша актуелна интелектуална и политичка елита је безидејна, корумпирана и историјски потрошена и превазиђена. Нама је данас неопходно да се изнова образујемо и организујемо за 21. век, да улажући у Младу Србију инвестирамо у властиту будућност, да стварајући нову националну елиту и дугорочни национални програм спремно дочекамо историјске изазове који следе. При том, нама је данас, као толико пута у историји, остала само Српска православна црква, као национална установа која једина функционише на нивоу глобалног Српства и не престаје да врши своју духовну и националну мисију. Прошло је време свих изговора, чекања на државу које нема, веровања да ће се нешто десити само од себе, да ће неко други уместо нас бранити наше националне интересе, да ће нам неко нешто поклонити. Прошло је време кафанског патриотизма, празног бусања у прса, голе импровизације, родољубља без садржине, духа и даха. Такође је прошло време националног самозаборава, духовне и моралне предаје и повлачења, стида од властитог идентитета.Долази време хришћанске ренесансе, обнове порушеног националног достојанства и поноса, нових родољубивих прегнућа, националне дисциплине и самоорганизовања, предвиђања и акције. Ствари морамо узети у своје руке, истину и лаж, пријатеље и непријатеље поставити на право месту, српски национални интерес учврстити као заједничку идеју водиљу која се војнички дисциплиновано спроводи и од које се не одступа. Нема шале у 21. веку и нове илузије, заблуде и лаковерности, какве смо себи допустили у 20. веку, биле би наш историјски крај. Зато је толико важно да се утемељимо у сопственом националном идентитету и да се организујемо у његову одбрану. Од тога ће зависити да ли смо извукли одређене историјске поуке и да ли смо способни за претрајавање у историји. Но, пре тога, да бисмо уопште неговали, развијали и заштитили национални идентитет, морамо сасвим прецизно знати шта чини елементе српског националног идентитета. ВЕРА Вера у Бога је дефинитивно на првом месту. Без Бога ни преко прага, говори нам наша народна мудрост. Православље представља комплетан наш поглед на свет и даје основни систем вредности без којих немамо јасан животни и друштвени компас. Црква је извор српске духовне и националне свести, јер смо као народ рођени у Српској православној цркви. Из Цркве црпимо духовну снагу и у њој чувамо и све друге елементе националног идентитета, ако су порушене све институције које би требало да се тиме баве. Најбољи доказ првоврховног значаја вере у нашем националном идентитету је тај да су припадници нашег народа који су променили веру убрзо престајали бити Срби. Брзо и лако губили су и остале елементе националног идентитета и често предњачили у антисрпском деловању. Одбрана и неговање верског идентитета је основа духовног, моралног, социјалног и културног обрасца којим постојимо као национална заједница. ЈЕЗИК Језик је кућа народа, како је то говорила једна од најумнијих Српкиња, Исидора Секулић. У српском језику је сачувана читава наша историја и сво наше самосазнање. Губитак језика није губитак само средства за комуникацију, него губитак читавог једног света који постоји у том језику. Ми можемо да се споразумевамо и на другим језицима и на друге начине, али тај губитак не можемо надокнадити. Зато је учење, неговање и очување српског језика, посебно међу нашом децом у дијаспори, толико суштински и стратешки важна ствар. И ту нема сумње: на првом месту у породици, школи и држави треба да бринемо о вероисповести, а на другом месту о језику наше, српске деце. И једно и друго захтева учење од малих ногу, утврђивање и заштиту. Што се тиче болног питања очувања српског језика код нашег народа у Расејању, онда је формула успеха врло једноставна и проверена у пракси: у кући се међусобно и са децом говори искључиво српски и то од најмањих ногу, редовно се посећују недељне српске школе (за шта је потребна одређена жртва и напор после великих дневних обавеза и деце и родитеља), док пресудан фактор чини провођење најмање месец дана годишње код родбине у Отаџбинским земљама. Другог начина за очување језика код нашег народа и посебно деце у дијаспори нема. Један народ има и своје језичке територије, и оне су важније од државних граница. Јер први наши порази одиграли су се у области језичке политике (крађа српског језика и преименовање у хрватски, македонски, црногорски, бошњачки...), где смо прво изгубили многе територије, па су тек накнадно на том трагу уследили државни територијални порази. ПИСМО Мало је народа на свету који су се одрекли свог националног писма. Многи народи који имају изузетно компликовано писмо још увек га се држе. Ћирилица као писмо српског језика, притом, једно је од најсавршенијих и графички најлепших писама на свету. Немамо нити један једини разлог да га се одрекнемо, а пуно је разлога зашто треба да га сачувамо. Ћирилица је потпуно у складу и са савременим информационим технологија, што је обично био један од главних захтева њених опонената. Коначно, ћирилица је увек била симбол Српства и прва на удару од стране сваког окупатора Српских земаља. Ћирилица такође има своју територију, и њено потискивање на најпрецизнији могући начин јасно говори и показује правце потискивања српског народа на Балкану. ИСТОРИЈА Историјско сећање и памћење једна је од веома важних категорија националног идентитета, јер омогућава постојање националне свести. Морамо много више познавати властиту историју. Без познавања историјских процеса и примера нећемо успети добро да се оријентишемо ни у садашњости нити за будућност. А у томе смо веома лоши. Опасно мало познајемо своју историју и још мање учимо из ње. Историја је ризница српских великана и величанствених дела као најлепших узора и вечитих циљева. Склонији смо да измишљамо нове узоре и циљеве, него да следимо поуздане историјске путоказе. Посебно не смемо дозволити прекрајање новије српске историје и инсталирање другачијег сећања и памћења. Губитак права на опис и тумачење властите националне историје био би погубан по национални идентитет и сигуран пут у национално отуђење и одрицање. Зато је толико важно да свуда и на сваком месту сведочимо истину о своме народу и ономе што нам се догодило у трећем узастопном геноциду учињеном над нашим народом у прошлом веку. Народ смо светле, хришћанске и моралне историје, које немамо разлога да се стидимо као један од древних европских народа. Нисмо велики по броју и територији, политичкој, економској и војној моћи, али смо велики народ по богатој историји, духовности и култури, посебно по личностима које су на разне начине обележиле светску историју. Не желимо да будемо већи „националисти“ него што су то други европски и светски народи. Нећемо бити већи али ни мањи од других у родољубљу и заштити својих легитимних националних интереса, праву које никоме није ускраћено изузев, нажалост, често нама. Овде коначно мора престати политика дуплих стандарда. Српском народу би требало да буде дато све што и другим народима, и за наш народ не би смело да важи оно што не важи нити за један други народ на свету. КУЛТУРА И ОБИЧАЈИ Имамо пуно лепих и старих народних обичаја, и треба да их сачувамо и негујемо. Народна песма, игра, ношња, кухиња, архитектура, монархија као принцип власти и облик државног уређења, као и многи други обичаји, драгоцен су део нашег националног културног изражавања у ширем смислу. Народни обичаји су спољашњи израз нашег националног духа по коме смо препознатљиви међу другим народима и треба да их сачувамо и даље развијамо као своју националну посебност. Међутим, обичаји се мењају и осавремењују. Старе обичаје, као и традиционалну националну културу у целини, треба чувати, али и модернизовати и осавремењивати, даље развијати. Спољашње ознаке националног духа су променљива категорија кроз коју један народ показује своју креативност и богатство. Но, суштина се ипак крије у непроменљивом унутрашњем народном духу и систему вредности. Он је пречи, и од њега зависе и спољашњи изрази наше националности. Зато фолклор јесте битан део националног идентитета, али не и пресудан и никако најважнији. Он се као што видимо налази на петом месту лествице српског националног идентитета и самостално није довољан да очува идентитет. Свој фолклор можемо и очувати а да изнутра нисмо више исти народ, тј. да немамо исту веру, језик, писмо и историју. У осталом, и национални фолклор је настао из одређене духовне, унутрашње инспирације, и само очување овог извора и упоришта националне културе у целини омогућава опстанак и неговање и фолклора. ДРЖАВА Ми смо државотворан народ. Стало нам је до државе као гаранта наше националне слободе и самосталног развоја. Много смо у историји жртвовали због државе и у њу уложили изузетно много живота наших најбољих синова. Никада нисмо обожавали државу ради државе, али смо сматрали да нам је један такав самоодбрамбени механизам за заштиту и спровођење сопствених животних начела и потреба био и остао неопходан. Зато није небитно питање ко и на који начин води политику и државу у Србији. Нити је мање важно у ком правцу плови овај брод. Живимо у времену када се урушава униполарна слика света, када Запад више није „рај на земљи“ већ генератор великог броја огромних кризних жаришта, док на Истоку планете узрастају нове Велике силе. Између Истока и Запада, припадајући европској хришћанској цивилизацији, стојимо и ослушкујемо преиспитивања унутар Уједињене Европе, трагајући за путем који води у живот у 21. веку. Оно што је дефинитивно јасно јесте да не можемо седети скрштених руку, већ да се морамо ухватити у коштац са проблемима нашег доба. Морамо изнедрити организациони модел за духовни, морални, биолошки, културолошки и државни опстанак српског народа, јер се један такав вишеслојан изазов пред нас поставља. Време је за велике људе и велике визије, а за њихово појављивање на челу српског народа, поред Божијег благослова, потребне су и наше заслуге и припреме. Мислимо о томе! преузето са православље.рс
Пријатељ-Ава Јустин
Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић) ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ "Ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам."(15:14) Богочовек је Својим Новим Заветом донео свету и ново пријатељство, нову садржину пријатељства. По њему, право пријатељство се састоји у светој и божанској љубави човека према човеку. Човек је пријатељ свему светом и божанском у човеку; то му је пријатно у пријатељу. На томе он и заснива све своје односе према пријатељу. То пак значи: садржину правом пријатељству даје Бог и оно што је Божје. Такво пријатељсто је уствари пријатељевање са Богом и божанским у пријатељу. У томе је и сила, и јачина, и бесмртност, и саможртвеност правог пријатељства. Такво пријатељство, у правом смислу, омогућио је Богочовек Својом појавом у свету. Он је Бога учинио темељом и суштином и садржином истинског, светог и бесмртног пријатељства људског. Да би човек могао бити прави пријатељ човеку, мора претходно постати пријатељ Богу, тј. пријатан Богу својим светим, божанским, еванђелским животом. Постане ли пријатељ Божји, он лако постаје пријатељ људима, а понајлакше - пријатељ пријатељима Божијим. Како се пак постаје пријатељ Божји, Спаситељ нам показује Својим Еванђељем. Испуњавањем заповести Божијих постаје се пријатељ Божији, пријатељ Христов. А од тога нема веће славе и части за човека ни у овом ни у оном свету. Држање заповести Христових, а сврх свега заповести над заповестима: заповест о божанској љубави, постаје се пријатељ Христов. Таква благовест бруји из ових Христових речи: "ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам"". Ви сте пријатељи Моји ако сте пријатељи Мојој божанској истини, Мојој божанској правди, Мојој божанској љубави, Мојој божанској мудрости, свему божанском што Еванђеље проповеда. А ви сте то, ако све то творите и по томе живите. "Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца Својега, објавих вам."(15:15) Пријатељима Божијим откривају се тајне Божије, јер их они неће ни злоупотребити ни издати. Искреној љубави према Богу Бог одговара искреном љубављу. Усрдно творећи заповести Божије, човек све више стиче божанске љубави, а са њом и у њој - истинско знање о Богу и Божијим тајнама. Такав човек, већ није слуга него пријатељ Божији. А пријатељима се поверавају тајне. Богочовек је и постао човек и остао међу људима, да би људе начинио пријатељима Божијим: тј. свесним и пуним љубави творцима заповести Божијих. И све што им је за то било потребно, Он им је и казао и дао. Тако је робовски однос према Богу претворен у пријатељски, сав заснован на узајамној љубави. То је благовест ових Христових речи: "више вас не називам слугама јер слуга не зна шта ради господар његов; него вас назвах пријатељима: јер вам све казах што чух од Оца Свога".
Отров са великим К-случај против кафе и других браон напитака
Браон напитци" представљају подмуклу војску супстанци које су међусобно повезане својим сличним начином прикривеног ратовања против људског тела. Као сирене из грчке митологије које су певањем мамиле морепловце и воде их у сигурну пропаст, браон напитци су подједнако опчињавајући. Њихова песма је слатка, али је крај заиста горак. Једно од основних правила ратовања подразумева поседовање способности да се познаје и препозна непријатељ. У војску браон напитака спадају кафа, црни цај (руски, грузијски, итд), разне врсте кока кола и чоколада. Ови производи поседују велики број различитих типова хемикалија способних да повреде људско тело, при чему најпознатија класа спада у категорију метилксантина.
О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ ВЕРНИХ
Свето причешће је за сваког ко се искрено каје од свог греха. Сваки хришћанин је позван да практикује тајну светог причешћа у понизном преиспитивању свога греха и чисте савести. Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле
О Посту
Прва Божја заповјест у Рају била је заповјест о посту, уздржавању од забрањеног плода. Као Творац човека, Бог је знао колико лоше може бити робовање човека своме стомаку, па је овом заповешћу хтео да га као разумно и слободно биће опомене од тешког робовања својој телесној похоти. Хришћански пост води поријекло од Господа Христа. Господ сам је постио 40 дана прије него што је почео да проповеда своју науку. Као што је постио прије њега пророк Мојсије и други пророци, постили су и апостоли и сви православни хришћани кроз векове. "Пост је све свете руководио у животу по Богу", каже свети Василије Велики. У чему се састоји прави пост? Већина мисли да се пост састоји у уздржавању од забрањене врсте хране. Али важније је уздржавање од греха. Тек оба облика поста сачињавају прави пост, користан и за тело и за душу. Само телесни пост, без духовног, слаба је корист. Христос истиче прво пост унутрашњи, душевни па онда спољашњи, телесни, но не зато да би потценио телесни. И Он сам је постио телесно, да прво избистри извор, па онда реку, да прво очисти душу, па онда огледало душе. Прво човек мора вољом, срцем и умом да усвоји пост, и то драговољно и радосно. Тако пост треба да је радост а не жалост. Циљ постаје очишћење тела, јачање воље, уздизање душе. Постећи, хришћани се сећају непрестано Христових страдања за њихово спасење. Душа има два крила којима лети ка небу: пост и молитву. Оне су лек за душевне и телесне болести и од сваког демонског дејства. Сам Спаситељ је рекао: "Овај род се изгони само постом и молитвом". Њиме се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је незамислив без поста. Уз пост је врло значајна и молитва. Пост без молитве је дијета за мршављење. Молитва треба да је непосредна и јасна. Треба да излази из срца а не само са усана, јер је молитва разговор са Богом. Сва наша чула треба да су усредсређена на тај разговор. Онима који немају Молитвеник и не знају молитве ми бисмо препоручили да купе мали Православни молитвени, Сан мајке Божје и сваку другу православну литературу, у којој постоје молитве. Поред ова два крила (пост и молитва), узношење ка Господу чине нам и добра дела. Нарочито у време поста, како би нам то прешло у свакодневну навику и ван поста. Какви све постови постоје и како треба постити? Црква је прописала једнодневне и вишедневне постове. Једнодневни постови су: сваке среде и петка, осим трапавих седмица: Усековање (11. септембар), Воздвижење Часног Крста (27. септембар), и Крстовдан пред Богојављење. Вишедневни постови су: Велики часни пост пред Васкрс: Апостолски пост: Великогоспојински пост и Божићни пост. Како постити у Божићном посту? Прве и последње недеље се пости на води. Осталих недеља се пости: понедељак, среда и петак на води, уторак и четвртак на уљу, а суботом и недељом може и риба. То је по канону (правилу). Међутим, деци, старијим особама, болесним особама и онима који раде тешке послове, њима се пост ублажује. Пост може да ублажи само духовник, а то је надлежни свештеник. Може и духовник из манастира ко га има. Значи, треба се обратити духовнику за ублажење поста са истинским разлозима, јер пост не сме да убија тело и да буде терет, већ треба да убија страсти у телу. У посту се и чешће причешћујемо, а то изискује и Свету тајну исповести. Како се исповедати? На исповести не треба ништа тајити или заобилазити, треба бити искрен и све грехе које знамо и којих се сетимо рећи појединачно. У свештеника можемо и морамо имати пуно поверења јер нам се он неће чудити нити смијати нити нас осуђивати већ једино помоћи да победимо грех. Наша исповест остаће знана Господу преко свештеника. Треба се трудити да се исповедамо пре Литургије да бисмо могли активно да учествујемо на Литургији. У току Литургије приступамо Светој тајни причешћа. Како? Пре причешћа те ноћи и јутра не стављати ништа у уста, ни храну, ни пиће нити цигарете. У храм се долази пристојно одевен, а жене ненашминкане, нарочито без ружа на уснама. Како прићи Светој чаши? У највећем реду без гурања и галаме, приче и томе слично. Светој чаши прво прилазе деца, старе особе (које не могу дуго да стоје), затим мушкарци и на крају жене. Ако има монаха и монахиња, онда они иду први. Када приђемо ближе, онда десну руку ставимо преко леве на грудима у облику слова "Х", не крстећи се, рећи свештенику своје име, приклонити кољена колико је потребно да уста дођу у висину Свете чаше, отворити уста, узети Свето причешће са кашичице коју нам свештеник стави у уста као што узимамо мед, а не чекати да нам свештеник сипа у уста. Не целивати свештенику руку нити иконе, да не би Часна крв и Тело, који су нам евентуално остали на уснама остали свештенику на руци, или икони. Нафору узимамо тако што десни длан ставимо изнад левог, и сачекамо да нам свештеник удели нафору. Узмемо нафору и у највећем реду враћамо се на своје место и сачекамо молитву благодарности коју свештеник прочита.