Свети Јован Златоусти каже да је православна породица зачуђујуће сродна манастиру: и једно и друго постоје ради спасења душа. Из тог разлога сваки млади, заљубљени пар, треба да постави себи следеће питање: да ли ће ми особа коју волим помоћи да спасем душу или ће ме спречити у томе?
Данас се навршило двадесет година од разорног пожара који је избио у Светом манастиру Хиландару на Светој Гори, у коме је уништено више од половине објеката. Од 2006. године почела је обнова манастира, која траје већ 20 година, али радови још увек нису завршени. Задужбина манастира Хиландара, која је задужена за обнову, очекује да ће радови бити завршени до краја ове године.
Господ је рекао, не судимо да нам не буде суђено и каквом мером судимо тако ће нам и Он судити. Често смо у прилици да доносимо суд о неком само на основу његове спољашности, не познавајући срце те особе, а Господ је Бог срца и у срцима борави.
Бомбангу Дви Бјатороу, Индонежанину, васпитаном у муслиманској породици, деда је био имам и често понављао да је опасно да се дружи с хришћанима. Иако је много веровао деди, ипак је, после чуда које му се догодило, прешао у Православље, постао архимандит и оснивач православне мисије у Индонезији. Ово је прича о о историји његовог преобраћања.
Хришћанима су позната исцелитељска дејства благодати Божије која бивају над моштима светих Божијих угодника, или пред њиховим иконама. Но, благодат Божија засија и из гробова светих, баш као што живот сија из Гроба Христовог. Ево примера.
Живимо у времену које ствара арогантне, самољубиве, себичне и похотне људе, склоне задовољавању својих потреба, ако треба, и по сваку цену. Сваки онај ко се не уклапа у ово, ко у себи носи иоле смирености и одмерености, одбацује се као слабић и неспособњаковић.
Није велика ствар чинити чуда, није велика ствар видети Анђеле; велика је ствар видети своје грехе. Онај који осећа свој грех ближи је спасењу од онога који васкрсава мртве својом молитвом. Видети све своје грехе и у свој њиховој подлости заиста је дар Божији, дарован као резултат усрдне молитве.
Нема ништа корисније за нас од тога да имамо добар однос са нашим анђелима чуварима. Ко од вас не би желео да има пријатеља који би вам увек био веран, коме бисте увек могли да верујете, да отворите своје срце и очекујете помоћ у најтежим тренуцима свог живота? Многи верници су усамљени, под стресом, притискају их разне недаће, али се не моле свом анђелу чувару и не верују у његову брзу помоћ.
Икона Богородице прекјуче је прокрвоточила, баш на дан њеног празника. "Треба да се молимо и покајемо, велике невоље тек долазе!", упозоравају на руским друштвеним мрежама. Oва икона заиста је увек била предзнак, морална подршка, и опомена нашим савременицима уочи свих недаћа које нам се приближавају.
О покајању је у духовној литератури објављено толико текстова богослова и пастира да их је као звезда на небу. Но, вероватно, нико реч о покајању није изразио са таквим поетском сликовитошћу као што је то учинио преподобни Исак Сирин.
Секретаријат немачке бискупске конференције Римокатоличке цркве известио је да се у Немачкој, у просеку, сваке године затвара по 28 цркава. Тако је од 2005. године 650 католичких цркава широм те земље „престало да служи за богослужење”. Цркве се затим руше или претварају у кафане, а једини спас им је када их преузму православне хришћанске заједнице.
Ова прича прати необичан низ догађаја који почињу када два младића, Синиша и Славен, одлуче да крену пешке на до манастира Острог, не слутећи да ће њихов пут променити живот две бездетне породице којима је, молитвама Светог Василија Острошког, Господ подарио близанце.
1.500 година стар грчки натпис са речима „Христос рођен од Марије“ откривен је током ископавања у древном селу Таибе, на северу Израела. Овај налаз не само да је открио византијску цркву, већ представља рани доказ хришћанства у том региону.
Фарисејство је лажна, спољашња религиозност, лишена љубави, а потекла из чисте гордости. Кад год молитвена правила, физичка страна поста, одлуке о (не)причешћивању због (не)достојности, критике других због погрешака, или ма која друга спољашња манифестација вере, заузму главну трпезу наше душе, остављајући љубав да чека негде подаље од нас, ми идемо путем фарисеја.
У каквој год ситуацији да се нађете, ако имате срце пуно љубави, осмех на лицу и топлу реч, они око вас ће бити обогаћени. Волите људе љубављу Христовом!
Има случајева када много година човек себи не може да нађе духовника, иако га тражи. Али има и хришћана који свесно избегавају такво општење са свештеником, јер се боје да не могу да испуне неке строге услове који им се дају. Ако људи избегавају духовно руковођење само зато што их то много обавезује, како ће они своје обавезе испуњавати пред Богом?
Искуство сведочи да је веома мали број оних који се искрено труде да боље упознају своју Православну веру. У већини случајева ради се о мутним представама о њеној суштини, помешаних са разним сујеверјем, бесмислицама, лажним предањем. Уколико човек мисли да је духовни живот, не свакодневна борба са страстима, него виђања чуда, знамења краја света, „осећања благодати“, путовања по светим местима, купања у изворима, послушност разним старцима, онда хришћанство нестаје, а уместо њега се појављује незнабожтво православног обреда.
Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и „горућим питањима“ живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става, потпуна убеђеност у то да „ми једини знамо како би ствари требало да се раде“, и, што је можда најопасније од свега, идолатризовање одређене личности, јесу све симптоми лицемерја и духовне оболелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.
Једна несрећна удовица, након самоубиства, свог мужа суочила се са новим ужасом: посетама демона који се представљао као њен муж, и који покушавао и њу да наговори да учини исто. Све је то чинио на вратима спаваће собе, јер није могао да уђе у њу. Оно што му сметало је Крст, који виси у њеној спаваћој соби и на ланчићу око њеног врата. О овом догађају прича јеромонах Оптинске испоснице, Венедикт (Емеличев).
Не постоји човек да би беспоговорно и хладно испуњавао Божије заповести! Божије заповести постоје да би усмериле човека, али оне саме по себи нису циљ! Циљ је да волимо, а ако волимо – већ живимо по Божијој вољи, а Божије заповести нам нису тешке за испуњавање, јер „Ко воли, у Богу стоји и Бог стоји у Њему“ (1.Јн.4,16).