Постоји закон: духовни живот не трпи празнину. Ако се не бавимо духовним васпитањем детета, његову душу заузима другачија духовност. Ђаво није бајка, то је реалност. Он неће седети скрштених руку, гледајући како се човек спасава. Али ради тога нам се и даје велико оружје: крштење и крст Господњи. На њему је написано: "Спаси и сачувај", и не сме се скидати, јер тиме себе лишавамо одбране и заштите.
Једна од најтеже схватљивих и прихватљивих вредности хришћанског живљења је, свакако, мучеништво. Историјски оптерећен велим страдањем наш народ, иако православан, није у стању да до краја схвати и прихвати васкрсну димензију страдања. А у страдању и мучеништву налази се, заправо, најузвишенији смисао припадања Христу васкрслом.
Вера најдрагоценији дар. Она нам даје исправан поглед на свет, открива смисао живота, охрабрује нас у тешким данима, весели срца наша, снажи нашу молитву, и чини доступном Божију бескрајну милост. Вера ће нам донети мир душе, радост и предукус већ постигнуте победе над злом која је Апостолима пружила толику утеху: „Јер све што је рођено од Бога побјеђује свијет; и ово је побједа која побиједи свијет - вјера наша“ (1. Јн. 5, 4).
Најава: „Мој пут Богу“ је емисија о људима за које је обраћење Христу био догађај који је поделио њихов живот на „пре“ и „после“... Елена Смирнова је управо такав пример. Њен пут ка Богу ишао је кроз додир са светом злих духова, а њена порука свима који су се бавили делима таме је:“ ...не бојте се демона, чак и ако вам ноћу долазе и плаше вас. Бог је јачи“!
Не постоји труд који се чини у име Божије а да не долази пред Њега. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, а само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, свакидашњим догађајима. Ово приче из које се могу извући многе поуке.
Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може се означити као Молитва Поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота св. Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот.
Истинита прича о младићу који је након активног ангажовања у Њу ејџ покрету постао ђавоиман и очајно тражио помоћ. Покушао је код реномираних психотерапеута. Било је безуспешно. У то време је ишао и познатом протестантском пастору али се ситуација није поправљала. Онда му је тај исти пастор рекао: „Ја могу само ово да урадим за тебе. Ако желиш нешто више, иди код православних“.
Данас је постало неупоредиво лакше развести се него склопити брак. Особито је то лако учинити у нашој земљи јер правне основе за развод брака у нашем законодавству спадају међу најлибералније у свету. Довољно је рећи да је дошло до неслагања нарави супружника и Закон постаје – немоћан. Али, ко је онда моћан да сачува брачну заједницу мушкарца и жене и дометне јој снаге да одоли сваком искушењу?
Често се може видети да нововерујући, који тек што је оставио свој грешни живот, одмах почиње да учи, саветује и исправља своје ближње, да их „обраћа“ у веру, да „спасава“ њихове душе, не знајући да су једини делотворни начини да се то постигне само - љубав и молитва.
Чудесна је моћ мајчине молитве. Ове речи нису обична пословица или народна прича већ стварност која делује и коју потврђују искуства многих људи. Молитве и језици, па и вере, могу бити различити али љубав којом се приносе је иста – искрена, јака, горућа... Зато и добијају одговор. Ево примера једне такве молитве и мајке...
Положај душа упокојених, њихово кретање по исходу из тела као и каснији статус, теме су које су људе заокупљале од искони. Много је различитих тумачења изношено кроз историју човечанства али је за нас, православне хришћане, истина оно што је нам је Христос открио у јеванђељским казивањима. Истина, Он је саопштавао кроз приче, али су Његови апостоли, пре свих апостол Павле, и касније свети Оци Цркве, тумачили и објављивали истине које су кроз Његова уста силазила на род људски.
Љубавна зависност представља опасно стање душе човека који под видом љубави развија, може се слободно рећи, вампирски однос према “објекту” своје љубави. Корен ове патологије психолози налазе у недовољно артикулисаној љубави родитеља према детету при чему дете остаје закинуто за истинску љубав, ону која не укида слободу онога кога волимо.
Није довољно назвати се само именом Христовим а даље живети онако како том светом имену не доликује. Ко не твори правду, није од Бога, вели свети апостол Јован Богослов. Ми, Хришћани, деца смо Божија ако смо браћа, по љубави, међу собом, без обзира којима нас преградама одвајали једне од других. Ето, какву нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо.
Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. И Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Величина Цркве је када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи који су ван Цркве не могу да схвате сматрајући то немогућим. Међутим, у Цркви је то могуће јер постоји вера која представља животно искуство - највеће искуство које човек може да стекне.
Постоји међу нама хришћанима једна велика заблуда која се односи на то да врло често бркамо појмове духовног и душевног. И не само бркања појмова него и у свакодневном животу склони смо да не препознајемо ова два стања, мислећи да су она једно и исто. А у чему је, заправо, разлика? Шта је то духовно, а шта душевно?
Апостоли су слушали Христа како говори; Марија Га је научила да говори. Апостоли су јели храну коју им је Христос дао; Марија Га је хранила млеком из свог тела. Апостоли су видели Христа како спава на лађи; Марија Га је љуљала да спава на свом крилу. Апостоли су ходали са Христом три године; Марија је ходала са Њим 33 године. а распећу су скоро сви апостоли побегли; Марија је стајала у подножју крста. Зато и ми, попут арханђела Гаврила, говоримо: „Богородице дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с тобом. Благословена си Ти међу женама, и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.“
Волиш ли ме, савремени човече? За одговор на питање Господње нису потребне научне анализе већ да се наше срце овог трена и момента преда љубави Господњој да нас благодаћу Духа Светог носи кроз бурно море овог живота да би се са Њиме вечно радовали у заједници Светотројичне љубави једног истинитог Бога, Оца, Сина и Духа Светога.
Зашто се не понашамо према људима на начин на који желимо да се они опходе према нама? Оно што Господ тражи од нас је тако природно, чисто и свето: И као што хоћете да људи вама чине, тако чините ви њима. Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне... И плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је и Он благ и према незахвалнима и злима.
Послушност није ништа друго до испуњење Јеванђеља Христовог. Ко иде за Христом, послушан је Богу у свему. А послушност према духовном оцу, корак је послушности према Богу. Ево шта се деси када одлучимо бити послушни свом духовном оцу...
Патријарх српски Павле: Мене су гонили и вас ће гонити и апостол Павле нас опомиње и каже: „Ако с Христом страдамо с Њим ћемо и царовати, ако Га се одрекнемо и Он ће се нас одрећи, ако с Њим умремо, с Њим ћемо и живјети.” То је наука светих апостола и свих светих и рода нашега, оних који знају веру Христову као живу, њоме живе, њоме поступају и владају се.