Неке вернике занима: ако су екстрасенси повезани с демонским силама, зашто они сами иду у храм и шаљу некрштене људе да се крсте, а понекад чак и да се причешћују у Православној Цркви?
У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) А управо је телевизија са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле, без куцања и питања, и то таквих људи са којима не бисмо желели да имамо ништа заједничко.
Открићем да је наш ближњи – сваки човек, а да љубав припада не само нашим пријатељима него и непријатељима, Господ руши све баријере које раздвајају људе. Све их приводи једне другима и сазнању да смо браћа међу собом јер нам је Бог, на небесима, Oтац наш, заједнички. Што од нас захтијева, Христос је својом страдалном искупитељском жртвом, својим примјером, показао.
Постоји међу хришћанима једна веома раширена али веома лоша појава – да критикујемо људе због њихових злих дела, а не сама та дела. И све то вођени једним себичним ставом да смо само ми достојни љубави Христове убеђујући себе да је наша љубав према Христу сразмерна нашој искључивости и немању љубави према грешним људима.
Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Али нашим трпљењем, постојаношћу, сталним сећањем на Христа, та горка чаша постаје слатка чаша бесмртности. Он, Који је светлост свих распетих људи, рекао нам је: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити", не обећавајући да ће бол укинути, него да ће га преобразити из проклетства у - благослов.
„Зашто бих се молио туђим речима? Ове молитве су написане на древном језику на ком не размишљам, не комуницирам са другим људима, па чак стварно и не разумем..." Ово су питања која се намећу сваком почетнику у вери већ на самом почетку његовог молитвеног пута: молитва својим речима или правило из молитвеника?
Верујем у Онога за кога ми се понекад чини да не постоји. Ко ми дозвољава да се расправљам с Њим. Док одлазим, жури да ме пронађе и да ме врати кући. И кад ја не верујем у Њега, Он инсистира да верује у мене.
Живот једног од највећих Христових апостола, апостола љубави Павла, представља образац преумљења под дејством Духа Христовог. Један од највећег гонитеља Христових у трену се преобраћа у највећег Христовог апостола који своју оданост Христу запечаћује својим смртним страдањем. Много је таквих примера кроз историју Цркве Христове. Овде износимо само једну која потврђује да је тако нешто могуће и данас, у ово наше време.
Покајање је уметност живљења изнад свих познатих и непознатих уметности којима је Творац обдарио човека. Уметност која уистину мења смисао и ток човековог живота. Али, уметност која више него било која друга тражи одрицање човека од свога лажног и старог ја и грађење новог христоликог, истинског и истинитог човека. Иако тешко, не само да је могуће, већ и једино достојно човекове задатости.
Не бежи од Крста јер поништаваш Васкрсење у себи. Не поричи да постоји тама ако желиш да видиш светлост. Нико није истински чезнуо за рајем осим оних који су осетили горчину пакла. Најважније је схватити да после Христа, Крст, бол и смрт нису судбина човека, већ пут ка Васкрсењу.
Зашто Бог ћути? Ово је питање које смо навикли да постављамо свима, не само себи. Ако Бог ћути, постоје одређени разлози за то. Али шта ако није реч о Богу, већ о нама? Можда смо ми ти који нисмо у стању да Га слушамо и чујемо?
У данашњем времену, више него икада до сада у историји, угрожена је породица и темељ на којем она стоји – брак. Зато није претерано ако кажемо да је више него икада потребно сачувати брак. Али, да бисмо га сачували морамо знати шта је то што га руши изнутра.
У цркви светог великомученика Пантелејмона у калињинградском селу Мајаковское у Русији, икона Светог Јована Крститеља чудотворно се пресликала на заштитно стакло кутије у којој се налазила. Када је икона прекривена другим стаклом, поново се појавио лик Претече Господњег.
На зиду порушеног Свето-Успенског манастира, који је у рушевинама скоро деведесет година, појавило се чудесно лице Христово. Монаси на зиду нису нашли трагове боја, па сматрају да је слика нерукотворена. Изненађених и одушевљених православних ходочасника је безброј.
Уздање у Бога привлачи Његову помоћ. Хришћанин верује и уздаје се у Бога до смрти, а тада јасно види руку Божију која га спасава. Човек може свој живот учинити рајским, ако има уздања у Бога, ако Га слави за све и ако прихвата да Он управља њиме као добар Отац. Тек тада човек може да осети у овом животу и делић рајске радости.
Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази.
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве позива свештенство, монаштво и верни народ да у недељу 11. септембра у 19.30 часова, пред храмом Светог Саве у Београду узме молитвено учешће у Свенародном молебну за светињу брака и породице, за слогу и мир у нашем народу, који ће у присуству више отачаствених архијереја, служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејши Патријарх ће се по одслуженој молитви обратити верном народу.
Један црквени Отац каже да је молитва као – стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.
Веома се дивим оним људима који у овом тешком времену налазе снаге и храбрости у себи да брину о напуштеним животињама, осакаћеним и болесним створењима Божијим. Бог нас гледа очима ових несрећних четвороножних страдалника. Колико има људског у њиховим очима. А колико суровости има у очима људи који су заборавили своје људско достојанство.
Живимо у таквим гресима да Бог, да би нас уразумио, опет пролива Своју Крв за нас, показући нам да се људи нису променили: како је Он је излио своју крв пре две хиљаде година, и тако је излива до данас. Ово је сведочанство о крвоточивој икони Спаситеља.