Наш ближњи је мера, али и степеник наше љубави и вере. Будимо искрени према себи самима и признајмо докле се простире наша љубав. Но, то сами морамо да решимо, јер нам је Господ дао слободу и право да бирамо. У данашњем свету људи су омрзли људе а расправљају о хуманости и демократији. Нема ту истине, та мудрост је таштина и опредељење за пропаст. Јер, без љубави према ближњем не можемо учинити ништа.
Никада до сада, правно гледајући, брак није било лакше и брже развести. Створена је чак и матрица која се односи на разлог развода. Једноставно: неслагање нарави и – готово! Људи, међутим, и не слуте какве последице носи собом развод са „неподношљивом лакоћом“, како на духовном и личном, тако и на социјалном плану.
Литургија је највеће богатство и благо које ми имамо. Непомјанику највише смета Света Литургија. Када би свет само знао шта је Литургија, не би било довољно храмова....! Литургија је божанствена поезија, Литургија је сам Син и Логос Божији који себе вечно приноси свом Оцу за спасење и обожење Његове творевине. Да ли знамо зашто непомјанику толико смета Литургија?"
Историју људског рода многи су склони да виде као једну ретроспективу ратова и сукоба међу људима од постанка човека до данашњег дана. А све је почело првим убиством: Кајин одузима живот свом рођеном брату. Од тог тренутка свако убиство је – братоубиство.
Депресија је, кажу, болест модерног човека стешњеног између великих жеља и вештачки створених потреба и немогућности њиховог задовољавања. Депресија је стање безутешности. Она је, уствари, проблем утехе душе. Решење је да се људи врате Утешитељу, и да их Он утеши утехом каквом само Он, уме да теши, и тада неће бити депресије. Уосталом, не називамо ли Духа Светога Утешитељем?
Драгана Васић из Сијековца код Брода преживела је пад са литице код манастира Острог без повреда. Падајући у провалију од стотинак метара, притом ударајући у стене, није задобила ни један прелом, нити озбиљнију повреду.
Икона Богородице „Умекшање злих срца“ која чини чуда и која годинама не престаје да мироточи, представља једно је од великих светих богатстава Руске Православне Цркве данас. О томе каква се чуда дешавају молитвама пред иконом, говори московљанка Маргарита Воробјева, која је посветила живот служењу Пресветој Богородици.
Када човек дође до тачке када су сви хоризонтални путеви затворени за њега, тада се пред њим отвара пут који води на горе. Ако је притиснута са свих страна, вода расте; тако исто и душа: када је притиснута, заробљена, утамничена болом, уздиже се ка небу.
Коме Пресвета Богородица милостиво подари Свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажиће се: ако је губав, очистиће се: ако је пао, устаће а ко је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке.
За све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку.
Послушање које се описује у монашкој пракси се, наравно, изражава поступцима, али циљ послушања јесте да научимо да другог човека ослушкујемо тако да будемо у стању да превазиђемо, прерастемо саме себе и да се присајединимо његовом искуству, да научимо да се одрекнемо себе, како бисмо могли да прихватимо искуство другога и да, посредством тога, научимо да слушамо Бога.
Разним људима је потребна различита количина хране за одржавање физичке снаге – то зависи од узраста, телесне конституције, здравственог стања, од тежине рада који човек обавља. У самој храни нема никаквог греха, јер је то дар Божји. Грех се састоји у односу према њој као према жељеном циљу, клањању пред њом, и сладострасном доживљавању осећаја укуса, разговора на ову тему, у тежњи да се што више новца потроши на нове и раскошне ђаконије.
Смрт је тренутак последњег најозбиљнијег испитивања: с чим човек који умире одлази у други свет: са страхом или с радошћу, с роптањем или са захвалношћу, с молитвом или проклињући? Смирење пред вољом Божијом, благодарење за све – и за болест, и за смрт која се ближи – заједно с покајањем, могу да спасу и онога ко није живео најисправније. А роптање против Бога и проклињање сопствене судбине сами по себи могу да погубе душу...
Основа грађанске и друштвене слободе налази се у вери хришћанској, у високом предодређењу човека да постане син Божији и бесмртна твар преображена у Богу. Вера хришћанска, која осветљава разлику између привременог и вечног, уједно представља и корен храбрости која је хришћане држала усправно и пред суровостима и смртним опасностима.
Свет у коме живимо данас гори од ватре мржње, бола и патње. Чини нам се да Бог не примећује шта се дешава на Земљи. Али, када бисмо довољно вере, схватили бисмо да нам је Бог сада близу као никада раније. Зато, не заборавимо Христов прекор апостолима за време буре на мору: "Зашто сте страшљиви, маловерни?"
Људи посебног богоугодног, чистог и молитвеног живота, светитељског, блиски су са свима и разумеју сва Божја створења – и људе и животиње и биљке. Ова прича о светом Ави Јустину записана је према речима епископа Атанасија Јевтића.
Непрестана молитва је свагдашње хођење у Господу, размишљање о Њему, живот са Њим, по Његовим заповестима, у Његовој љубави, у заједници са Њим, у Његовој Цркви. Непрестана молитва није ништа друго него свагдашње литургисање. Исусова молитва је једно од средстава, најмоћније и најблагословеније средство ради постизања тог циља, одмах иза Светог Причешћа.
Молитве старца Клеопе, старешине румунског манастира Сихастрије, за хиљаде монаха и мирјана који су му долазили тражећи духовну помоћ, доносиле су чудесне плодове: болесни су се исцељивали, проблеми решавали... Али уз помоћ благодати Духа Светога, старац је био и сведок многих чуда. Ово је сведочанство о једном од њих.
Код многих људи, и простих и образованих, влада мишљење да је хришћанство песимистичка религија. Хришћанство, веле они, сматра земљу за долину плача, човек је на њој изгнаник и заробљеник, а тело је тамница душе; треба презрети задовољства и уживања и одрећи се, чак и самога себе... Да ли је то заиста тако?
Повест о београдској грешници, коју је написао свети владика Николај, поучава нас колико је важно и шта значи спасити душу једном човеку. Ова прича сведочи како само једно дело милости према ближњем које учинимо, отписује многе наше грехе!