Ми нисмо створени да бисмо живели бесмислене и бесциљне животе, али неки пут сами узрокујемо да осећамо како је наш живот промашен. То је стога што живимо свој живот као да Бог не постоји и што смо у сталној побуни против Њега.
Иако нас свакодневно искуство стално уверава у супротно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо да имамо веома високо мишљење о себи. Ко хоће да увиди ову своју слабост, нека само један дан припази на своје мисли, речи и дела и увидеће да су углавном биле неразумне, неисправне, рђаве. То ће га искуство уверити да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра.
Многи хришћани погрешно тумаче Христово обећање о животу у изобиљу: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн: 10,10) очекујући да хришћански живот буде лак. Такав став према Христовим заповестима представља прихватање Бога као духа из лампе, који је ту само да би испуњавао многобројне себичне жеље. Реалност је, заправо, сасвим супротна...
Наши греси јесу наша душевна узетост. Она је била и остала узрок и телесној узетости. Јер, све болести и смрт имају свој почетак у греховној узетости душе људске. И ето, већ много хиљада година грех рађа све болести душе и тела. А лек је само један – у праштању Христовом! Но, до њега треба доћи.
Уласком у Цркву многи људи помисле да су решили све своје унутрашње проблеме и недоумице и променили карактер. Али, то је једна велика заблуда. Старе страсти остају да живе и никаква промена се није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место, па макар оно било и свето.
На Духовдан, на дан Свете Тројице, ми славимо највеће чудо овога света. Славимо рођендан Цркве Божије, Силазак Духа Светога на Свете Апостоле, на Цркву Христову, и вођство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет. Овај Свети Празник показује каква је сила и моћ Господа Христа и да је наша вера у Сили и у Духу Светоме.
Читајући Свете Оце схватамо да је самосажаљење врло опасна, разарајућа особина. Човек чак може постати завистан од самосажаљења и мазохистички уживати у тој опасној емоцији. Тада се дешава да сваки пут кад се појави нека животна тешкоћа, или се ствари не одигравају онако како бисмо желели, по навици упадамо у самосажаљење и мазохистички плачемо и тугујемо над самима собом.
Историје многих хришћанских народа сведоче да су, кад год је долазило до великих криза и слабљења духа вере, из народа исклијавала клица новог религијског покрета који је обнављао духовни живот. Тако је било и у нашем, српском, народу истрошеном у ратовима и разочараном немаром свештенства и интелигенције.
Као што ни свако писмо не може да се пошаље без маркице, као што се ни у другу земљу не може ући без документа, ни код лекара без књижице, тако се не може ући без Духа Светога у Царство Небеско, без Његове Пропуснице: без Вере, Наде, Љубави и без добрих дела, без самога Христа, који је у нашем срцу од тренутка крштења. Пропусница, позивница за Царство је у срцу; Христос је у срцу!
Хришћанство је имало и има само један одговор на сваки битнији и егзистенцијални вапај људски: Литургију са Евхаристијом као њеним срцем и садржајем. Литургија је историјско откривење тајне живота као тајне сусрета и општења са вечно Присутним, радосног гледања лицем к лицу.
Често слушамо, а и сами говоримо, да живимо у тешком и смутном времену. Тај став је израз наше неодговорности, јер време у коме живимо је онакво каквим га ми учинимо. Дакле, од нашег чињења или нечињења зависи много тога, што ми у свом пасивизму превиђамо чекајући да се нешто догоди за нас, а без нас.
С времена на време на страницама наше штампе појављују се белешке о такозваним паранормалним појавама које се догађају у становима људи. Чују се ударци, шумови, разлежу се чудни гласови, ствари саме од себе лете по ваздуху, из зидова и таванице куће сама од себе цури вода, понекад и домаћини добијају ударце од невидљивих руку. Шта је то? - нагађају научници атеисти - продор ванземаљске цивилизације у наш свет? Или просто природне појаве које наука још увек није открила?
Сасвим је извесно да нема хришћанина који макар једном није причитао Јевађеље и у њему заповест Христову да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески. Управо то можемо схватити и као Његов призив на светост. Заправо, заједница и јединство са Христом, која и јесте циљ свакога хришћанина, истовремено значи и бити свет као што је Свет Христос.
Ратови у ове наше дане нису нека спорадична појава, они су стање. Од завршетка Другог светског рата до данас ратује се без престанка. С обзиром на политичку ситуацију, сва је прилика да ће се ратовати и у будућности, и то много жешће и са неупоредиво страшнијим последицама. Зато је од огромног значаја да имамо јасно сагледавање духовне суштине рата и нашег опхођења у случају да нам стигне на кућни праг. Шта треба да чини Црква?
Често је човек, размишљајући о свету који га окружује и себи у њему, склон да извор своје среће или несреће налази управо у том свету и ономе што тај свет пружа. Међутим, мало људи схвата да је извор истинске среће или несреће у њима самима.
Познати руски свештеник и писац Андреј Ткачов, отворио је тему на коју се мрште и негодују чак и неке од верних жена, које долазе у његову цркву. Шта их је толико узбудило?! Изјаве попут ових: „Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио“.
Ево шта веома помаже да би у породици били мир и склад: муж треба да воли своју жену више од своје мајке и више од било кога од ближњих и рођака. Љубав мужа према родитељима требало би да излива кроз његову жену. Наравно и жена треба да се понаша исто тако.
Наша вера је страдално Православље. Оно је такво од самог почетка. Први следбеници Распетог Бога су били подвргнути гоњењима и мучењима. Скоро сви Апостоли су примили мученичку смрт. Хришћани прва три века трпели су немилосрдна страдања. Православне службе, које ми и данас служимо скоро исте, створене су тада, у катакомбама, у амтосфери непрестаног очекивања смрти.
Свакодневно се сусрећемо са вестима о ратовима и убиствима људи, жена и деце на свим просторима данашњег света. Бруталност којом се одузимају животи људи је неописива. Ипак, у сенци ових одвијају се још бруталнија убиства, склоњена од погледа јавности. То су убиства нерођених људи у утробама мајки. Статистика је поражавајућа. Пример руског друштва који се овде помиње само је један од многобројних сличних из других националних средина.
Премудри Соломон у једној од својих прича рекао је: „У многим ријечима не бива без гријеха“ (Приче, 10, 19). Овдје је ствар не само у томе што неконтролисани језик обавезно допушта грешке и лапсусе, већ још и у другом: брбљање је рађање гордости и незнања.