„Хоћу сад и хоћу све“, чувени припев из једне од песама „Партибрејкерса“, није само симбол похлепе данашњег човека већ и израз нестрпљивости када је у питању и наша жеља да се отарасимо зла. Међутим, у једном трену нити се можемо докопати добра нити се решити зла.
Синод Цариградске патријаршије признао је јуче Цркву Северне Македоније под руководством архиепископа охридско-македонског Стефана (Вељановског) као посебну цркву 9. маја, на састанку којим је председавао цариградски патријарх Вартоломеј.
Како спојити оно што су Свети Оци и подвижници називали истинским смирењем са нашим неуспелим покушајима да стекнемо смирење. Где грешимо? Да ли постоји нека мера смирења за нас, јер, како рече један духовник: смирење није дозвољавање да други људи газе преко тебе.
Савремени човек треба да се присети најпростијег: свет има Творца, и овај свет је чудесан само зато што је Творац његов чудесан. Руку уметника препознајемо по непроцењивим платнима. Али зашто не препознајемо по непроцењивим платнима света Божијег, по свему ономе што је створио, Уметника? Постоји Уметник, пољубите Његову руку. Спознајте Бога у Његовој творевини не сумњајте да Он постоји и да свет има Творца, име му је Господ.
Господ нас безмерно воли. Он нам шаље цвеће сваког пролећа и спушта сунце свако јутро. Ако хоћемо да причамо са Њим, Он ће нас слушати. Али, и ако што непријатно и болно добијемо, морамо знати да је и то Његовом “рецепту”. На крају све ће то бити добро по наш живот. Као какав укусни колач.
Наша вера православна, говоре свети Оци кроз своје искуство, не садржи се само и једино у поштовања и прихватања догмата, нити је она поштовање утврђеног кодекса правила и прописа. Далеко од тога. Вера је израз и одраз слободног пристајања на Христа и другог човека, без страха и без подразумеваног користољубља.
Премда је сав наш живот на земљи непрекидна борба и премда је морамо водити до самога краја, главна и одлучна битка очекује нас тек у часу смрти. Ко у том моменту подлегне, тај више не устаје. Ако се зли дух усуђивао да приступи безгрешном Господу последњих Његових дана на земљи - што је Господ Сам посведочио говорећи: Иде кнез овога свијета и у мени нема ништа (Јов. 14,38), шта га може задржати од напада на нас грешне на крају нашег живота.
Раслабљеност и размаженост данашњег човека последица је духа самољубља, саможивости и самозадовољства којем смо се предали и у којем нема места ни за какво трпљење. Парола данашњег човека и јесте изражена у ставу: нећу да трпим! А човек и не слути да га управо трпљење приближава Богу и смислу његовог постојања у овоме свету.
Није случајно што је чудотворна икона Богородице „Брзопомоћница“ добила управо такво име! Колико је само чудеса морало да се деси кроз молитве пред овом иконом, да би људи обратили пажњу на то да их Богородица испуњава одмах. Ово је прича о још једном брзом услишавању молитве изговорене пред иконом Мајке Божије „Брзопомоћнице“.
„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. На први поглед ово је једноставна молитва. Међутим, духовни оци налажу својој духовној деци да буду врло опрезна у њеном упражњавању. О условима под којим је мирјанима могуће користити Исусову молитву пише протојереј Георгије Брејев, духовник московског свештенства, рецензент збирке од четири дела о аскетској литератури „Молитва Исусова - две хиљаде година искуства“.
У време катастрофа, крвавих ратова повезаних са бројним жртвама и људским страдањима, на земљу увек долази чудо. У крвљу натопљеном Донбасу, где се брани слобода, чудо се пројавило у лику Богородице Доњецке, икони која тече миро и плаче сузама боје крви, доносећи утеху измученом становнишвту, исцељујући оне који јој се пред њом моле и испуњавајући њихове молитве.
Сви ће васкрснути - апсолутно сви. Чак и људи у чије се очи плашимо да погледамо и људи који су нам зло учинили. И наше комшије су бесмртне. Они су наши вечни сапутници и наша судбина: ми смо осуђени на њих, а они на нас. Ово може да буде застрашујуће. Нема где да се побегне! Стога једини начин да прихватимо Пасхалну вест је да научимо овде - код куће, у цркви, на послу - како да се слажемо са свим својим сапутницима на путу за Вечност, да бисмо их, кад будемо видели њихова лица и чули њихове гласове, волели, прихватили и опростили им.
Сваке година на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрса Сина Божјег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази Благодатни огањ. Светлосна и пламена манифестација Бога живога која теши Цркву Христову сведочећи да је Христос са Њом у све дане до свршетка века.
Велики и страстни петак за православне хришћане је најтужнији и најтрагичнији дан у читавој години. У цјелокупној људској историји нема веће трагедије и срама од догађаја распећа Сина Божијег. То је дан наше жалости и духовне скорби, због велике неправде коју је човјечанство нанијело Спаситељу свијета.
Постоји лажно мишљење, које је, нажалост, данас веома распрострањено, да је довољно имати Православље које је ограничено на изградњу цркве и формалне „православне“ активности, као што је молитва у одређено време или осењивање крсним знаком; у свему осталом, тако се каже, може се бити као било ко други, без проблема учествовати у животу и култури нашег времена, све док не чинимо грех. Онај ко је схватио колико је Православље дубоко и колико је велико залагање које се тражи од озбиљног православног хришћанина, а такође и какве тоталитарне захтеве савремени свет поставља пред нас, лако ће видети колико је ово мишљење погрешно.
Технолошка цивилизације отела је човеку природу. Она ју је протерала у паркове и некакве забране и показује је данашњим људима као музејски експонат. Човек осећа своју органску повезаност са земљом, биљкама, живим бићима, планинским потоцима, столетњим дрвећем и њему су истински туђе те монструозне громаде саграђене од стакла и бетона. Зато је цивилизација заиста унесрећила човека.
Да су у лажи „кратке ноге“ показује ова прича о човеку који се молитвама светог Василија излечио од тешких болести, изашао из болнице, али одмах заборавио ко га је ишчупао из канџи смрти, па је свима говорио да је преживео зато што је био јак и имао велику вољу за животом. Неколико месеци након тога поново се обрео у болници. Тек тада се присетио да је Бог главна узданица и помоћник у најтежим ситуацијама, па је ћерка донела у болницу освећено уље којим се више пута дневно помазивао. И опет га је Бог помиловао новим изласком из болнице...
Сведоци смо да у свакој парохији постоје расправе, сукоб мишљења, који се односи Свету Тајну Причешћа, која је центар живота једног хришћанина и кроз коју црпемо сву духовну снагу и сједињујемо се са Богом. Расправљамо да ли смо достојни и да ли треба да прилазимо Светој Чаши чешће или ређе, питамо се шта је услов, да ли нам је на спасење или на осуду...
Замислите се, колико смо далекo од речи Христових: „Љубите непријатеље своје“. Непријатеље? Како је могуће волети непријатеље, ако смо толико зли, да понекад немамо довољно љубави ни за своје ближње. Како могу да волим свог непријатеља?
Свети Николај Велимировић лично је доживео страхоте рата. Заједно са Патријархом српским Гаврилом, 1944. био је заточен у логору Дахау. Ужас који је доживео навео га је на дубока размишљања о природи, узроцима и логици рата. Главни резултати овог рада сабрани су у књизи под насловом Рат и Библија.