Данашњи човек је све више у бригама а све мање у вери. Ово двоје, бриге и вера, не могу у исто време и на истом месту постојати. Или ћемо се удавити у океану бриге, или ћемо до тихе луке вером која кроз љубав дела. Избор је на свакоме човеку понаособ.
Којима је више дато од њих ће се више и тражити. Наравно да имамо већа искушења, али имамо и већу благодат, тако да немамо баш пуно оправдања. Ми, православни хришћани, имамо огромну силу и благодат, које се демони боје захваљујући којој успешно одолевамо свим искушењима које Бог попусти на нас или која задобијамо захваљујући сопственим промашајима.
Мисионарско братство Светог Архиђакона Стефана при манстиру Сланци, организује хуманитарну акцију дељења бадњака на више локација у Београду. Приход са ове акције биће упућен вишедетним и сиромашним породицама.
Ушли смо у један веома чудан период, који се са сигурношћу може окарактерисати као почетак последњих времена. Ово је период у коме ће и изабрани бити обманути, као што то каже Свето Писмо. Потребно је да нас Дух Свети све просветли, да разумемо лукавство сатанино и да останемо верни Господу нашему Исусу Христу, истинском Месији (спаситељу) света. Ово је порука старца, архимандрита Елпидија (Вајанакиса) у интервју објављеном на сајту „Капи духовне росе“ еладске православне цркве.
Црква је место где се Бог и човек сусрећу и сједињују у Љубави, где постају једна заједница. То је сусрет који, истовремено, представља и радост и Суд. Радост зато што је срести Бога лицем у лице највећа радост коју може да доживи човек који тражи Бога, али, с друге стране, такав сусрет представља и суд наше савести.
Себе често називамо грешним и говоримо о својим недостацима само ради тога да бисмо се узвисили пред оним људима који смирење сматрају за врлину. Другим речима, хвалишемо се када кажемо: „Ја сам рђав“. Тада очекујемо да нам човек одговори: „А не, ти си добар“. – „Не, ја сам грешник“ - „Ма не, никако, ти ниси такав“. Али ако неко заиста и поверује да смо такви, то ће нас веома увредити... Како дакле спојити оно што су Свети Оци називали истинским смирењем са нашим неуспелим покушајима да га стекнемо. Где грешимо?
Ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
Вера није идеологија коју треба да подржимо, нити мисао коју треба да разумемо, нити став који треба да прихватимо. Вера није осећање, нити скуп моралних правила, нити доживљај који психолошки намећемо самима себи. Вера је и живот и истина која нам се пружа, која надире и која нам се благодаћу открива...
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на својој седници од 24. децембра 2020. године, донео је одлуку да се сазове Свети Архијерејски Сабор за избор новог поглавара Српске Православне Цркве, који ће се одржати 18. фебруара 2021. године.
Често смо слушали да се у Светом Писму налазе сви најбитнији одговори за нас. Међутим, дешавало се да читајући Свето Писмо ми тумачимо речи на неки свој начин и поново из тога извлачимо погрешне закључке – духовне заблуде. Због тога, најсигурнији начин да сазнамо право значење речи из Светог Писма и добијемо праве одговоре из њега – јесте да паралелно читамо тумачења Светог Писма од стране Светих Отаца наше Цркве.
“Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете куцајте и отвориће се”. Наравно да Бог зна шта је нама потребно, наравно да види када смо у огромном проблему, али, Он, у исто време, жели и да види да имамо и веру и поверење у Његове силе да нам притекне у помоћ у приликама када ништа друго и нико други не може притећи.
Мисионарско Братствo Свети Стефан (манастир Сланци) и ове године покреће Божићну акцију дељења освештаних бадњака. Иначе , дељење бадњака траје већ осам година заредом и од тог прихода се помаже велики број сиромашних и вишедетних породица.
Чиповање – тема број један у свету. Да ли је и циљ број један? Власт, покрећући тему чиповања покушавајући да је маргинализује, одвлачи пажњу друштва од много већих опасности које данас стоје пред нама. А то је потпуна дигитализација, промена система управљања земљом, ограничење права и слобода грађана, увођење генетских пасоша и још много тога, што је донедавно изгледало као фантастика, но после пандемије корона вируса много је ближе реалности.
Царство је Божије унутра у вама – опомиње Господ своје ученике. Али, ако је Његово Царство унутар човека, онда то значи да је и Он ту, унутар човека. Тим је трагика људска већа што за Њим трага ван себе и свог додира са Њим већ се, као какав инвалид, поштапа правилима или другим околностима за које је уверен да воде Њему.
Зашто је у свету тако много клеветања представника свештенства? Лажне оптуживање свештенослужитеља и подозрење да воде грешан живот омиљено је оружје палих духова. Они га користе и у борби са онима који се припремају да приступе светој Чаши. Ако пред причешће демони не могу да поколебају у човеку веру у истинитост Христових Тајни, онда га искушавају у погледу личности оних који врше свештенодејство.
Прекост и нестрпљивост није само одлика карактера човека већ и веома лоша навика, ако човек себи допусти да без самоконтроле хода кроз живот. Необуздан језик и нагли покрети испуњени дрскошћу и насилништвом показују човека неспособног да саслуша другог.
Нема православног Србина који не зна за речи светога младића, ђакона Авакума, изговорене пред само погубљење: „Крст носити нама је суђено“! Ми који смо у Христа крштени Крстом смо и даривани, како првих дана по васрксењу Христовом, тако и данас. Постоје ли, међутим, разлике између оних древних и ових, како их називамо, модерних времена?
У нашем црквеном животу није никаква реткост подела на „ветеране“ и новајлије при чему ови први „знају све“ а ови други – ништа. Самозвани „црквени редари“ често се не устручавају ни да гласним грдњама заводе ред за време богослужења, одређују ко шта сме или не сме да ради у олтару и у певницама, а истовремено се додворавају свештенослужитељима. Пречесто су они и њихова сујета били узрок да многи који су једва смогли снаге да закораче према дверима, оду из цркве на „неодређено“ време!
Ако је култура два претходна века била култура која је одбацивала вечност ради измичућих магновења и фантазија, које не може да заустави, онда културу 20. века можемо назвати „фројдовском“ или културом ругања свему светом, које се још чувало у човеку. Та култура је премноге душе погубила најстрашнијом смрћу. Али, та смрт без остатка није поштеделе ни оне који су били њени лучоноше.
Српски културно информативни центар СПОНА из Скопља објавио је да се у Манастиру Св. Јоакима Осоговког у Северној Македонији догодио "незабележени акт скрнављења и фалсификовања" оштећењем фресака - тако што су српски владали на фрескама преименовани.