+++ Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети
o_slovo>+++ Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети(Недељу дана пред Ускрс) Сутрадан после последње суботе пред Пасху, Исус пође у Јерусалим. На изласку из Витаније опколи га гомила народа која је све више расла како су се приближавали Јерусалиму. Многи су чули за чуда која је Христос чинио и похрлили су да га виде. У Јерусалим Христос је ујахао на магарету, да би се испунило пророчанство и да би показао како Цар Славе долази скромно а не у царској помпи овога света. Народ је резао гране од палми и бацао на пут, а многи су скидали са себе хаљине и простирали их пред ноге магарету. Ученици и народ, деца испред свих, запевали су: „Осана (спаси, дај среће) Сину Давидову! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев; Осана на висинама!” Фарисеји су сматрали све ово светогрђем, па су се обратили Господу: „Чујеш ли шта ови говоре!?” А Он им је одговорио речима из Писма: „Зар нисте читали: из уста деце која сисају начинио си себи хвалу”. Црква овај догађај слави у последњу недељу пред Васкрс, а народ овај празник зове Цвети.
Богородица не оставља оне који Јој се моле
Није нам дато да знамо какве све силе обитавају у човеку, нити слутимо да и у највећем грешнику тиња љубав према Богу и свему Светоме. Међу бројним примерима из историје спасења издваја се повест о римском судији кога, на чудесан начин, избавља Пресвета Богородица – јер је у његовом срцу, упркос свим сагрешењима, опстала искрена љубав према Њој.
Право смирење
Право смирење се мери нашом спремношћу да без роптања прихватимо понижење и да се против њега не побунимо…
Огњена река љубави: Рај и пакао у загрљају једне љубави
Најискреније обележје праве вере није у речима или поукама, већ у необичној топлини која избија из човекових очију и поступака. Док је хладноћа која скамењује сасвим сигуран знак неверја, вера је живи огањ који греје свакога ко му се приближи. Управо та Божија љубав, која је за једне рајска радост а за друге несносни пламен, чини суштину вечности која нас све чека.
Шта се десило са Четвородневним Лазаром после његовог васкрсења?
Свети Дамаскин Студит пише да праведни Лазар никада није испричао шта је видео у паклу. Видевши адске муке, стално је осећао горчину у устима и није могао ништа да једе, а да се претходно не заслади. Такође, никада се није ни смејао. Само једном, када је видео како је једна особа украла земљани суд, нацерио се и рекао: „Глина краде глину“, о чему је писао и црквени историчар Никифор Калист Ксантопула.
Беседе владике Николаја за сваки дан у години - 4. Април
А глава његова и коса бијаше бијела као бијела вуна, као снијег; и очи његове као пламен огњени. (Откр. 1, 14) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Свете мученице Калиника и Василиса
ПОСТРАДАЛЕ за Господа мачем посечене око 252. године у Риму.
Свети преподобномученик Јевтимије
Рођен у селу Димитцани на Пелопонезу. Као дечак живео по хришћански, но доцније оде у Румунију и ту се преда великом разврату. У том разврату зли дух наведе га те се потурчи. Но чим је то учинио, почне се горко кајати. Врати се поново вери Христовој и замонаши се у Светој Гори. После неколико година, проведених у тешком посту и молитви, реши се да умре за Христа. С благословом свога духовника оде у Цариград, где некако успе да изађе пред великог везира. Пред везиром он се почне крстити, хвалити Христа и грдити Мухамеда. После дугих истјазања би осуђен на смрт и посечен 22. марта 1814. години на Цвети. Од његових моштију догодише се многа чудесна исцељења болних. Његова чесна глава налази се у руском манастиру светог Пантелејмона у Светој Гори. И тако овај двадесетогодишљи младић најпре умре Христу а потом за Христа.
Света Дросида
Кћи цара Трајана. Би ухваћена са других пет жена где ноћу сакупља тела пострадалих мученика за Христа, и због тога од цара љуто накарана. Оних пет жена беху тешко мучене и најзад бачене у растопљен бакар, где душе своје предадоше Господу своме. А Дросида оста под строгом стражом царском. Но она избеже из двора и сама себе крсти у једној реци. После осам дана предаде душу своју Богу.
Свети свештеномученик Василије, презвитер анкирски
Под царем Констанцијем трпео је много од аријанаца. И у то време беше се прочуо као велики ревнитељ Православља и истински пастир стада словеснога у Анкири. А кад потом ступи на престо Јулијан Одступник и поче гоњење хришћана, Василије јавно изобличаваше ово ново нечестије и утврђиваше своје људе у вери. Зато би бачен у тамницу. Па кад цар Јулијан дође у Анкиру, би Василије изведен пред цара, и цар га поче наговарати да остави веру Христову обећавајући му почасти и богатство. Тада Василије одговори цару: „Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство, али ће ти се оно скоро и узети. Зар тебе није стид олтара, под којим си се спасао од смрти као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију?... Зато ће ти се ускоро одузети ово времено царство, и тело твоје неће бити погребено, када извргнеш душу у љутим мукама”. - Разљути се Јулијан и нареди да се Василију сваки дан дере седам кајиша коже с тела. И тако чинише мучитељи неколико дана. Када Василије поново изађе пред цара, он узе сам са себе један кајиш своје сопствене хоже и баци Јулијану у лице викнувши му: „Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је Христос живот!” - Тај догађај разгласи се по вароши, и цар се од стида уклони тајно из Анкире у Антиохију. Василија пак продуже мучити усијаним гвожђем докле не предаде душу своју Господу, за кога је много страдао 363. године.
Лазарова субота - Врбица
lan_naslov>Лазарова субота - Врбица(7 дана пре Велике суботе) Посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многи га славе као своју Крсну славу.
Ко је наш пример?
Ми живимо Христа као сопствени живот; не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља…
Беседе владике Николаја за сваки дан у години - 3. Април
Не бој се, ја сам Први и последњи, и живи. И бијах мртав и ево сам жив ва вијек вијека, амин. (Откр. Ј. 18) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Четири закона по којима ће се судити свету
Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. Први закон је био природни, други, закон стварања. По њима биће суђено свим народима света, осим Хришћана и Јевреја. По Старом Завету, биће суђено Јеврејима, а по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, Хришћанима. Наш закон је савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље.
Свети мученици Филимон и Домнина
МУЧЕНИЦИ Христови Филимон и Домнин беху родом из Рима. У време гоњења хришћана у Италији они тамо путоваху и проповедаху Христа, и многе обратише у веру Христову и крстише. Зато бише ухваћени од идолопоклоника незнабожаца и приведени начелнику Италије. Али и поред свих ласкања и обећања његових они не попустише у вери, него, напротив, још већма призиваху Христа и исповедаху Га као Бога. Зато бише од идолопоклоника наги распрострти по земљи и немилосрдно тучени. Затим бише затворени у тамницу, и најзад изведени и погубљени мачем.
Свети преподобни Серапион Синдонит
У Египту живљаше у четвртом веку, у време аве Антонија Великог, један старац по имену Серапион, звани Синдонит, пошто је своју телесну наготу покривао само једним плаштом од ланеног платна, синдоном. Беше пореклом Египћанин и измлада постаде монах. Он не имађаше никаквог иметка, ни келије ни уточишта, просто живљаше као птица небеска. Он никада није хтео улазити у кућу, да би седео или се одмарао...
Свети преподобни Серапион презвитер
О овоме преподобном Серапиону, који беше друг Светог Антонија Великог и настојатељ такозваних Арсинојских манастира у Нитријској Пустињи, пише историчар Созомен у својој Црквеној Историји (књ. 6, гл. 28) да је се убрајао у најпознатије монашке оце у Египту у време Антонија Великог...
Свети преподобни Серапион
Друг светог Антонија Великог. Био је у нитријској пустињи настојатељ тзв. Арсинојских манастира, у којима је било око једанаест хиљада монаха. Паладије и Созомен називају га Великим. Упокојио се око 366. године. Свети Серапион писао је: „Не мисли да је болест тешка; тежак је само грех... Болест нас прати само до гроба, а грех следује за грешником и после гроба”.