И данас, као и кроз целу историју, моћници овога света покушавају да загосподаре земљом, човеком и његовим умом. И данас им смета Црква – јер постоји нешто што не могу да покоре, ућуткају ни прилагоде својим границама. Али савремени владари не схватају да Црква није земаљска установа, већ амбасада једног другог, неуништивог Царства. На данашњи велики празник Педесетнице, славимо њен рођендан. Дан када је Сила Духа Светога родила Цркву која надживљава све империје. Сва земаљска царства су пала и прошла, а она остаје – јер иза ње стоји Цар који је већ победио и грех, и ђавола, и саму смрт.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 31.05.2026. Зачало 27.
o_slovo>+++ Силазак Светог Духа на апостоле - Педесетница - Тројице(седам недеља после Ускрса - пада у недељу) После Христовог вазнесења ученици су остали у Јерусалиму и у једној соби на Сиону често су се окупљали и заједно се молили Богу очекујући с нестрпљењем обећанога Утешитеља, Духа Светога, који од Оца исходи. Место Јуде Искариотског међу дванаесторицом, коцком је било попуњено Матијом. На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. Како су на празник Педесетнице Јевреји, значи и апостоли у ону Педесетницу, украшавали своје куће грањем, цвећем и травом подсећајући се на време кад су после ропства лутали са Мојсијем по пустињи и живели у колибама од грања и лишћа, и данас се на празник Силаска Светог Духа на апостоле православне цркве испуњавају травом и цвећем од кога се плету венчићи...
А утјешитељ Дух Свети, којега ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох. (Јов. 14, 26).
Молим Те, обрадована Владичице, покрени у мени тугу због грехова мојих и даруј ми радост спасења. Подари ми сузе утехе, непрестано умиљење, истинито покајање и савршену поправку живота.
Ми не схватамо значење ове или оне околности, али у свему постоји дубоки смисао. Нема ничег случајног у нашем животу…
Понекад човек чини добро – а ипак осећа немир. Не зато што добро није било искрено, него зато што није било потпуно истинито. Ово је прича о томе како се до мира долази тек када се истина изговори.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 30.05.2026. Зачало 67.
Атанасије Нови беше епископ града Христијанополиса (у области Трифилијској на Пелопонезу). Рођен је на Крфу 1165. године од побожних родитеља Андреја и Ефросиније, који имађаху осим њега још три сина...
Нектарије и Теофан беху рођена браћа по телу и живљаху у другој половини 15. века у Јањини у Епиру. Из њихове породице, зване Апсарадон, седам чланова постадоше монаси. Преподобни Нектарије и Теофан живљаху најпре уз једног духовног старца по имену Саву, а по његовој смрти отидоше у Свету Гору и ступише у манастир Дионисијат, где нађоше Светог Нифонта, бившег патријарха Цариградског (његов спомен 11. августа). Светитељ их усаветова да се врате на место својег ранијег подвига, на острво у Јањинском језеру, што они из послушања и учинише. Тамо подигоше цркву Светом Претечи и Светом Николају (око 1507. г.).
Син цара Василија Македонца и брат цара Лава Мудрог. На престо патријаршијски дошао је после Фотија и управљао Црквом Божјом од 889-893. године. Мирно скончао и предстао Господу кога је много љубио.
Родом би Мисирац и војник римски под војводом Кампаном, у време нечестивог цара Максимијана. Када дође царска наредба, да сви војници принесу жртве идолима, Солохон се изјасни као хришћанин. То исто учинише и два његова друга: Памфамир и Памфалон. Војвода нареди те их бише и мучише страшним мукама, под којима издахнуше свети Памфамир и Памфалон. Солохон оста још у животу, и би стављен на нове муке. Тако, нареди војвода војницима, да му мачем отворе зубе и саспу у уста жртву идолску. Мученик зубима сломи гвожђе и не прими у се смрадну жртву идолску. Најзад му прободоше писаће перо кроз оба уха и тако га оставише да умре. Хришћани узму мученика и однесу у дом удовице, где се мало окрепи јелом и пићем, па настави саветовати верне да буду истрајни у вери и у мукама за веру. После тога уздиже хвалу Богу, сконча свој земни живот, и предста Господу у Царству небеском 298. године.
Један од Седамдесеторице. Сродник апостола Павла, као што сам Павле пише (Рм 16, 7), спомињући и свету Јунију, помоћницу Андроникову. Андроник би постављен за епископа Паноније, но не становаше на једном месту, него проповедаше Јеванђеље по целој Панонији. Са светом Јунијом он успе да многе приведе Христу и да разори многе храмове идолске. Имађаху обоје благодатну силу чудотворства, којом демоне изгоњаху из људи и исцељиваху сваку немоћ и сваку болест. Пострадаше обоје за Христа, и тако примише двострук венац: и апостолства и мучеништва. Њихове свете мошти нађене су у пределима Евгенијским (в. 22. фебруар).
lan_naslov>Летње (Духовске) задушницесубота уочи Духова - Пред велики празник Духова, узноси се молитва за све умрле у свим временима, „од века“, јер се сутрашње слављење силаска Духа Светога односи и на живе и на упокојене, како се и помиње у вечерњим молитвама, које се читају на крају литургије и слушају клечећи. Није познато од када потиче ово помињање умрлих на данашњи дан. У најстаријим правилима нема спомена о томе, али се ове задушнице помињу већ од 12. века. Наводи се да се одлази на гробове блиских, да би се запалиле свеће и гробови окадили тамјаном. Код нашег народа су ове задушнице, назване летњима, увек биле важне и држале су се широм српства. У неким крајевима се на гробље излази већ у петак предвече, али обично у суботу. Црква и верници се присећају умрлих, призивају се у спомен њихова добра дела и чврста вера, а узноси се молитва да им Господ буде милостив због греха, које су свесно и несвесно учинили, за време овоземаљског живота. У манастирима се монаси, без туге, данас присећају свих својих знаних и незнаних претходника. Осим за покојне, молитве које узносимо за њих чине добро и нама – осећамо везу света живих и мртвих, њихово јединство у Господу. Зато се задушницама у нашем народу увек придавао нарочит значај. Руси данашње задушнице зову «Троицкаја родитељскаја субота «. По благослову патријарха Кирила, она је обележена пре недељу дана, прошле суботе, пошто је данас и празник светог Николаја Чудотворца, којим се спомиње пренос његових моштију из Мале Азије у Бари (Италија) 1087. године.
На Западу се вековима мењало схватање човека и истине – и постепено је Бог почео да се „помера“ у страну, а човек да постаје мера свега. А у светосавском предању стоји нешто сасвим супротно: Богочовек Христос као једина пуноћа, једина мера, једина светлост која не тамни. То није само теологија – то је избор начина живота, избор који одређује све: од породице до историје целог народа. И управо ту настаје питање које и данас остаје отворено: по којој мери ми живимо?
Потом се јави други један муж, диван седином и славом, около Њега неки чудни и великолепни ореол. Одговори Онија и рече: ово је братољубац, који се много моли за људе и за свети град, Јеремија Божји пророк. (II Макав. 15, 13 20) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Светог Мученика Вукашина Јасеновачког, кога данас прослављамо, сав народ српски поштује као Новомученика. Њега је, након свирепог мучења јануара 1943. године, заклао усташки зликовац Жиле Фригановић, који је након тог чина полудео. Оно што усташки кољач никад није могао да заборави је тај небески мир на лицу старца и смирени поглед због којег те ноћи више никога није могао да убије, иако је већ заклао више од хиљаду људи. А Вукашинове речи: „Ради ти, дијете, свој посао“, сваки пут би га прекидале кад би се изнова дохватио каме.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 29.05.2026. Зачало 57.
Свети свештеномученик Александар, који се сјајно борио и пострадао за веру Христову, припада многобројним ученицима врло знаменитог учитеља Цркве трећега века, Климента Александријског, које је он скупљао око себе у Александрији. У почетку трећега века свети Александар постаде епископ у Флавији, у Кападокији...