На годину дана по престављењу преподобног Саватија Богу би угодно да прослави место на Соловецком Острву где се подвизавао овај свети човек, подизањем славне и велике обитељи. За то дело Господ изабра мужа, сличног пустињољубивом подвижнику Саватију, - преподобног оца нашег Зосиму, о коме ће и бити наша реч. Преподобни Зосима беше из села Толвуја, крај језера Онеге. Његови родитељи, Гаврило и Варвара, живљаху побожно, и васпитаваху своје чедо у хришћанским врлинама и учаху га књизи. Дечак Зосима беше тих, смеран, кротак и срамежљив, и туђаше се младићких обичаја. Растући телом и духом, он се труђаше да из светих књига извуче бисер знања. И постигавши то, он је распознавао оно што је богоугодно, и познавао богатство доброте Божје...
У време благочестивог великог кнеза Владимирског, Московског и целе Русије Василија Васиљевича, и великог кнеза Тверског Бориса Александровича, и великог кнеза Рјазанског Теодора Ољеговича, када на престолу Митрополије руске бејаше Фотије Грк, подвизаваше се у Бјелојезерском кириловском манастиру старац, по имену Саватије, са другим монасима, служећи Господу дан и ноћ. Преподобни Саватије умртвљаваше тело своје глађу и жеђу, бденијем и молитвама, и сваковрсним трудовима тугоносног живота монашког, послушан игуману и братији, и сва манастирска послушања проходећи ревносно...
О овим Св. Мученицима видети под данашњим датумом: Страдање Св. свештеномученика Симеона Персијског.
Светог Адријана незнабошци бацише у тамницу, и дуго га у њој држаше. А када једном приношаху жртве лажним боговима својим, изведоше светог Адријана из тамнице, приведоше жртвенику, и примораваху га да тамјан принесе као жртву демонима. Но храбри мученик Христов не само не учини то, него притрча жртвенику, побаца жртве са њега, угаси ватру и жртвеник обори. То разгневи кнеза и разјари присутне идолопоклонике, који немилосрдно навалише на њега: једни га штаповима тукоше, други му камењем вилице поломише, а трећи главу разбише. Напослетку ужегоше једну велику пећ, и у њу бацише светог мученика. И тако блажени Адријан заврши свој мученички подвиг, и овенчан оде на небо. Пострадао свети Адријан 281. године.
Послат од Теодота, краља готског, цару Јустинијану у Цариград, да одврати овога од похода против Гота. Успут исцелио немог и слепог. У Цариграду помогао утврдити Православље, и скончао 536. године.
Подвизаваше се у граду у ком се и роди, тј. у Јерменској Мелитини. Блажени Отрије, епископ тога града, који је учествовао на II васељенском сабору, рукоположи га у чин презвитера. По смрти Отријевој Акакије поста епископом. Учествовао је на III васељенском сабору у Ефесу, који осуди Несторијево злохулство Богоматере. Ту он заједно са светим Кирилом Александријским веома ревноваше за чистоту вере православне. Свети Акакије имаше велику благодат од Бога и чињаше многа чудеса. После дуге и ревносне службе Богу сконча мирно 435. године.
У време опакога цара Саворија, или Сапора, би Симеон истјазаван за Христа са два своја презвитера, Авделајем и Ананијом. Пре њих погибе и царев евнух Устазан, који се најпре беше одрекао Христа, а после, дирнут укором светог Симеона, поново исповедио пред царем веру истиниту. На губилиште са Симеоном беху изведени још хиљаду хришћана. Симеон се навлаш измаче, да би био последњи посечен, те да би могао храбрити хришћане до краја, да се ниједан не поколеба због страха смртнога. Када презвитер Ананија стави главу на пањ, уздрхта целим телом. А царев пристав, Фусик, који беше потајни хришћанин, поче храбрити Ананију говорећи: „Не бој се, старче, затвори очи, и буди мужествен, да би сагледао светлост божанску!” Чим то изрече, би позван као хришћанин и цару оптужен. Цар и њега мукама великим умори, а тако исто и ћерку његову, девицу Аскитреју. Најзад би и свети Симеон посечен, пошто најпре стадо своје испрати у онај свет. Идуће године на Велики Петак би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тада цар зажали свога евнуха, и обустави даље убијање хришћана. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 341. или 344. године.
Многи су узроци који човека уводе у мрачну пећину туге, али је последица једна – духовно умирање...
Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат.
Свето Писмо није само књига – оно је жива биографија сваког човека. У његовим редовима већ су записани наши страхови, слабости и тајне стазе душе. За свако питање савести тамо стоји одговор, лек и утеха. Свака реч је семе које ниче у човеку и мења га, чак и док спава. Довољно је застати и у тој ванвременској музици истине препознати сопствени живот и мир који свет не може да пружи.
Отријезните се једанпут као што треба, и не гријешите. (I Кор. 15,34) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Љубављу одговоримо на бесконачну љубав Божију према нама да би нас признао као Своје...
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 29.04.2026. Зачало 21.
Овај свети преподобномученик беше родом из Сирије и подвизаваше се у манастиру Дионисијату у Светој Гори. Бављаше се и иконописом. По савету игумана свог Стефана он пође да прати Евдокима, који иђаше међу Турке с намером да сопственом крвљу спере своје раније одрицање од Христа. Али пред мукама овај Евдоким поново се одрече Христа, а Јосифа оптужи пред Турцима. Ухваћен од Турака и примораван разним мукама да се одрекне Христа а прими ислам, свети Јосиф остаде непоколебљив у вери. Зато би погубљен у Адријанупољу (или Цариграду) 1819. године, и прими венац мучеништва.
Беше родом из Адријанупоља и зваше се најпре Христодул. По занимању беше абаџија (кројач). У младости би преварен од неког потурченог отпадника Јерменина те прими муслиманску веру, и би насилно обрезан. Дошавши затим себи покаја се, и отиде у Свету Гору, где се у својој деветнаестој години замонаши у манастиру Дионисијату. У манастиру се припремаше четири пуне године у крајњем послушању, смирењу и умиљењу. И тада доби благослов од игумана Стефана да иде у Адријанупољ и пострада за Христа на истом месту где Га се и одрекао. Дошавши тамо, он се са смелошћу појави пред судијама и исповеди име Христово, а мухамеданство јавно попљува. Зато би осуђен од Турака и погубљен мачем, певајући са радошћу: Христос васкрсе! Јер би погубљен око Ускрса, у Светли Уторак, 16. априла 1818. године.
У свету Анастасија, супруга Нижегородског кнеза Андреја Константиновича. Када остаде удовица, она ступи у Зачатијевски Нижегородски манастир и замонаши се. Преподобна Теодора се строго пошћаше, ношаше власеницу, дане провођаше у манастирским послушањима а ноћи у сузним молитвама. Бејаше преподобна веома састрадална и милосрдна. Примером свог светог живота она привуче у манастир врло много побожних девојака и удовица. Упокоји се преподобна у својих 47 година, 1378 године. Свете мошти њене почивају у саборној цркви њенога манастира.
Родом из Грчке. Пострадала у ускршње дане, кад и свети Леонид са седам светих мученица. Са осталим хришћанима у сеоској цркви појала и славила Бога. Пред судијом смело исповеди своју веру у Христа. Зато би бачена у тамницу. А кад је изведоше из тамнице, најпре јој језик отсекоше, затим јој зубе избише, па јој најпосле главу одрубише. И тако блажена мученица узиђе на небо са венцем победе.
Михаило беше из села Вурле у Малој Азији, ткач по занимању у граду Смирни, млад и веома леп. У својој осамнаестој години обманут од једног Турчина кафеџије, он се одрече хришћанске вере у прву суботу светог Великог Поста, и ступи код тог кафеџије да ради под плату. А када настаде светли празник Васкрсења Спасова, Михаило видећи како сви хришћани радосно и весело празнују Васкрс и певају тропар "Христос воскресе", дође к себи и увиде какав је страшан грех учинио, покаја се, остави посао у кафани, придружи се хришћанима , па стаде и сам певати с њима "Христос воскресе". Видевши то, Турци га стадоше грдити, говорећи му да не доликује једном муслиману да пева и говори оно што је само хришћанима својствено. А он им одговори: Сутра ћете видети ко сам био и шта ћу постати.
Бачене у море, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: „Једно поприште трчах, Господе, и војска гоњаше за мном, Господе, и не одрекох се Тебе, Господе, спаси дух мој!” - видећи их тако незнабошци, најпре се задивише, но потом везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281. године