Свети Ветран бејаше епископ Скитски у граду Томи, на обали Црнога мора, за царовања Валента (364-378 г.). Цар Валент, ревносан аријанац, допутова у град Томи. Дошавши у цркву, он по своме обичају стаде убеђивати епископа Ветрана да ступи у општење са аријанцима. Свети Ветран мушки и смело изјасни се пред царем за православну веру светих Никејских отаца Првог Васељенског Сабора, па остави цара и оде у другу цркву...
Рођен је око 1350. године, крштено име је Јован. Његов отац је епирски владар Симеон (Синиша) - брат по оцу цара Душана (1331-1355). Вест о смрти оца 1369. године затекла га је на Светој гори. Јован убрзо предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропу, последњем хришћанском владару Тесалије. Убрзо се повлачи у манастир на Платилитосу на Великом Метеору где се замонашио 1381. године. Био је велики ктитор метеорских манастира. Када су Турци заузели Тесалију, он 1349. године одлази на Свету гору у манастир Ватопед. Око 1410. године вратио се на Метеоре. У једној малој келији се подвизавао до смрти 1222/3. године. Његове мошти се данас налазе у манастиру Преображења Господњег на Метеорима. Тако се са овим преподобним Јоасафом заврши лоза Немањића, од које је родоначелник Стефан Немања (свети Симеон) и последњи владар Јован (монах Јоасаф) постадоше угодници Божји, које Српска црква прославља као своје светитеље.
Рођен 1310. године. Подвизавао се у Светој Гори. Основао знаменити манастир Метеор у Тесалији. Имао велики дар прозорљивости и чудотворства.
Био најпре цариник и грешник, па када га Господ виде у Јерихону на дрвету(Лк 19, 1-11) уђе у дом његов, што приведе Закхеја покајању. Доцније Закхеј следоваше апостолу Петру, који га постави за епископа у Кесарији Палестинској, где је верно служио Јеванђељу и мирно скончао.
Јерменин по народности. Би игуман манастира Фарана, под гором Синајском; па када блажени Анастасије би прогнан с престола, он би и преко своје воље постављен за патријарха антиохијског. О њему пише и блажени Софроније патријарх у своме Лимонару врло похвално. Григорије се одликоваше нарочито превеликим милосрђем, особито према грешницима. Упокојио се у Господу 593. године.
Као монах Синајске горе буде изабран за патријарха Антиохијског у време цара Јустинијана. На тај положај уздигла га је његова добродетељ, чистота живота, велика духовна ученост и тврда вера. Но цар Јустинијан паде у јерес докетску, против које оштро устајаху патријарх цариградски Евтихије и овај блажени Анастасије. Цар прогна Етихија, и хтеде прогнати и Анастасија, но не може наћи овоме никакве замерке у животу. Кад пак Јустинијан умре, покајавши се претходно и повративши Евтихија на престо, тада Јустин, наследник његов, успе да прогна Анастасија на основу некаквих клевета. Проведе Анастасије двадесет три године у прогонству, и поново би враћен на престо антиохијски за време цара Маврикија. Још шест година управљаше Црквом Божјом и сконча земно путовање своје 599. године.
Игуман горе Синајске. Најпре дуго био монах под славним игуманом Јованом Лествичником, а по смрти овога и сам постане игуманом. Поред тога што је био велики подвижник, он је био и красноречив списатељ живота светитељских као и других поучних списа. Водио је жестоку борбу против јеретика такозваних акефалита (безглавника), који су порицали IV васељенски сабор у Халкидону. Скончао у дубокој старости 685. године и отишао ка Господу, коме је верно послужио.
Цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић остави родитеље своје, и дом, и богатство, и настани се у једном пустињ- ском манастиру у Тракији. Ту себе преда најтежим подвизима. Спавао је на камењу - да би само мање сна имао - ишао је вазда гологлав, и одевао се у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. Због свог великог самому- чења ради спасења душе, Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400. године. Тело му се показало мироточивим.
Зашто Бог трпи данашњи свет? Да зло остане без оправдања, а човек пронађе пут кроз молитву и борбу. Речи старца Пајсија које враћају мир и објашњавају тишину Неба: Како је Бог благородан!
Браћо, чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном пријеваром, по казивању човечијему, по науци свијета, а не по Христу. (Колош. 2, 8) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Ништа у животу не може изићи на добро ако се на добар начин не учини. А добар начин има и своја добра правила…
Данас се прославља Света Матрона Московска, жена која је цео живот провела у мрклом мраку слепила, а видела је даље и јасније од свих око себе. Иако непокретна и без свог крова над главом, спавајући на коферима у туђим подрумима, у себи је носила мир који су милиони тражили. Њена немоћ је постала највећа снага, доказујући да једину стварну сигурност човек проналази тамо где је нико не може одузети.
Света блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино (Туљска губернија), на двадесетак километара од чувеног Куликовог поља. Њени родитељи, Димитрије и Наталија, били су веома побожни, вредни и поштени људи. У сиромашној сеоској породици било је већ троје деце (Иван, Михаило и Марија) тако да је четврто дете представљало велики терет. Зато су родитељи размишљали да је по рођењу дају у сиротиште добротвора кнеза Голицина. Али мајка мале Матроне усни чудан сан: бела птица са људским ликом, затворених очију спусти јој се на руку. Богобојажљива жена прими то као небеско знамење и реши да дете остане у породици. Дете је рођено слепо. На крштењу је добило име Матрона у част преподобне Матроне Цариградске, подвижнице која је живела у петом веку.
Свештеномученик Христов Пафнутије Јерусалимљанин претрпе многа страдања од мача, од зверова и огња. Свете мошти његове точиле миро и чудеса.
Велики отац наш, блажени Никифор, би рођен у Цариграду. Његови родитељи, Андрија и Теодора, беху људи угледни и веома богати. Они научише сина свога страху Божјем. После смрти њихове Никифор, свестан таштине света, осети у себи жељу да посвети себе на службу Богу. Стога све своје наслеђе раздаде сиромасима, па се из Цариграда удаљи у Халкидон...
Преподобни отац наш Георгије, Христов исповедник, живљаше у доба иконоборства. Заволевши Христа још у младости својој, он се замонаши. И због великог труда свог и црквених подвига он постаде обиталиште и дом Светога Духа. Зато би постављен за епископа Антиохије Писидијске.[2] И поверено му стадо он је добро пасао. А када се по дејству ђавола рашири иконоборска јерес, и на царски писмени позив слегоше се у Цариград сви епископи, дође тада и овај светитељ, и јуначки стајаше за правоверје. И говораше цару, да он треба да се покорава саборним црквеним предањима светих Отаца, тих наставника Православља, и да подражава веру њихову, а не да пристаје у науке туђе и различне (Јевр. 13, 9). А када га примораваху да се одрекне поштовања светих икона, он одлучно одби. Зато би збачен са епископског престола и послат на заточење. Остатак живота свог проведе у заточењу, злостављан и мучен. И тако отиде ка Господу, да од Њега прими венац исповедништва.
Подвизавао се у Светој Гори и био кратко време игуман Филотејског манастира. Утврђивао хришћане у вери у многим странама балканским, и прославио се чудотворством. Ходио је бос, због чега је и прозват Боси. Преставио се у Цариграду.
Из Тракије. Светско му име беше Атанасије. Служећи у Турака, Турци га насилно потурче у Смирни. Као покајник замонашен у Светој Гори, у манастиру Есфигмену. Мучен савешћу он пожели да крвљу својом опере свој грех. Оде у Смирну где Турцима покаже крст и икону Васкрсења Христова. Посечен 19. априла 1819. године у деветнаестој години својој. По смрти јавио се жив духовнику своме Герману.
У цара Романа, а тај цар владаше Византијом почеткомX века, беше син Теофилакт од шеснаест година када умре патријарх Стефан. Цар хтеде тога свога сина узвести за патријарха, јер га беше заветовао духовном звању још од малена, али због малолетства постиде се то учинити. Престо патријаршијски заузе Трифун, прост али чист и благочестив старац. И оста Трифун на престолу три године. Када син царев уђе у двадесету годину, намисли цар пошто-пото уклонити Трифуна и свога сина ставити за патријарха. Светитељ Божји Трифун не хтеде се добровољно уклонити с престола на због чега другог, него једино због тога што сматраше за велику саблазан да се тако млад човек уздиже на тако одговоран и тежак положај као што је патријаршијски. Тада сплетком некога злога епископа измамљен би потпис незлобивог Трифуна на чистој хартији, па после изнад тог потписа би написана у царском двору тобожња оставка патријархова, коју цар објави. Наста због тога велика смутња у цркви, јер народ и свештенство стајаху уз Божјег човека Трифуна. Онда цар силом уклони старог патријарха и посла у манастир, а сина свога Теофилакта уздиже за патријарха. Свети Трифун поживе у манастиру као подвижник две године и пет месеци, и престави се Господу 933. године.