Узрок свих зала лежи у нама самима. Отуда опет јавља се потреба да се молимо за опроштај греха…
Умеће читања нам је од Бога дато. Али, то умеће је само средство док циљ бирамо сами. За човека хришћанина циљ овог умећа јесте - Свето Писмо и ако га не читамо нама овладава непријатељ страшнији од свих - незнање и равнодушност према служењу Богу. А где ови непријатељи завладају хади се срце и замире живот.
Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву…
Постоји време смеха и време плача. Треба још да научимо да не плачемо онда кад треба да се веселимо и да се не смејемо кад је време за плакање. Опасно је грешити у овим стварима. И кад се грешници веселе – светима није до смеха. А кад се свеци буду радовали и веселили, тада ће грешници да чупају косу и да се посипају пепелом.
Ко дарове Божје на зло употребљава, брзо ће их изгубити. И не само он, него и потомство његово…
Правећи се бољим него што јесте човек креће да унижава другог, чинећи себе већим чини ближњега мањим…
Дубравка Угарковић написала је текст и компоновала музику за песму „Ћирило и Методије“. Песму изводи дечји црквени хор „Благослов“ из Сремске Митровице, а уз благослов Владике сремског Василија, публикована је и на Божићном CD-у.
Осењујући се крсним знаком ми сведочимо Оцу да нас је Њему послао сами Христос, Син Његов…
И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање…
У току свог земаљског живота људи све траже осим Христа Животодавца, те су отуд и препуштени разним страстима…
Ако не знамо разлоге и нечији уложени труд да би постигао оно што жели, са каквим правом осуђујемо његов покушај?
Човек не би требало да придаје превише значаја спољашњим стварима. Уместо споља, потребно је бити унутра, у срцу са Христом…
Гордост нам не да да увидимо сву дубину нашег незнања и наше вапијуће празнине…
Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге…
Није потребно спорити се ни око чега па ни ко вере; довољна је само молитва…
На небо се не уздиже светским успоном, већ духовним силаском. Ко ниско корача, корача сигурно и никада не пада. Зато, колико можемо искоренимо из себе светско доказивање и светске успехе, који су духовни неуспеси. Омрзнимо свој егоизам и човекоугодништво, како би смо искрено заволели Христа. Творећи Божију вољу, човек постаје сродник Божији, и тада, и не тражећи то од Бога, непрестано добија воду са извора...
Ствара се чудовишна глобалистичка цивилизација по мери изопаченог морала, без квасца вечног смисла људског живота…
У ери политизације друштвеног живота у којем политика има одлучујућу реч и којем је политички процес једини начин да се могу исказати ставови, врло је значајно питање односа и места Цркве у оваквом окружењу. Поготову је занимљив однос свештеника према политичком животу.