Тугујући за Господом, душа осећа и радост јер осећа да туга за Господом доноси спасење...
Опседнутост новцем је одраз недовољног поверења у људе и поверења у Бога. Људи који су опседнути новцем и стицањем новца, на илузоран начин покушавају да се изборе са својим страхом од смрти. Пратилац похлепе је брига. Брину се и они који имају пуно новца, јер га никад немају довољно и могу да га изгубе, а брину се и они који имају мало, скоро ништа.
Ништа у животу не може изићи на добро ако се на добар начин не учини. А добар начин има и своја добра правила…
Питање бриге о црквеним добрима нас врло често притиска својом актуелношћу. Многима што шта из ове области није јасно. Некима и зато што сами не желе да им се та питања разјасне, будући да су уверени у своје ставове који су углавном – негативни. Особито када је у питању црквени „возни парк“. А одговор је јасан: то је клир, јерархија, на челу са епископом. Колико год да се то некоме не свиђа, то је православна црквена пракса одвајкада.
Смрт је, према учењу наше Цркве, неприродно стање. Она јесте изненадна, али је сасвим извесна да ће доћи. Многовековно духовно искуство хришћана нас опомиње да је потребно да размишљамо о смрти како бисмо имали квалитетнији живот. Педагогија сећања на смрт има за циљ да одагна очај од помисли на њену извесност, али и да нас припреми за сусрет са Господом. О смрти и ономе што следи после тог тренута говори свештеник Вајо Јовић, парох Храма Светог Александра Невског на Дорћолу.
Лабилност, неукорењеност, често мењање мишљења или недржање обећања... особине су које се могу веома често срести код данашњих људи...
Човек који живи у будућности је онај који живи у фантазији; ко живи у прошлости је мртав човек...
Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог...
Људима није лако волети ни пријатеље своје истинском љубављу. Како тек испунити заповест Христову у љубави према непријатељима…
Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни док смо још под истрагом...
За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо.
Устројство Цркве какво данас познајемо није настало у једном даху или дану. Оно је грађено као одговор на потребе заједнице и одговор на прилике реалног живота људи. Због тога живот у Цркви не треба идеализовати већ је потребно бити свестан чињенице да и у Цркви, као и у свакој другој заједници, има недоумица, разилажења, неслагања, чак и сукоба. Али и начин за њихово разрешавање.
Неретко ћемо наићи на људе који ревносно испуњавају формална правила а срце им је пуно зла и пакости...
Облагодаћено срце воли и у стању је да о човеку говори само добро и да се моли за њега...
Заборав је, можемо слободно рећи, карактеристика времена у којем живимо. Заборављамо много, почев од најједноставнијих, најмаргиналнијих ствари које не утичу на квалитет наших живота, па до најкрунијих и најзначајнијих међу којима је, свакако, најзначајније спасење душе. Сав тај огроман простор свеколиких људских делатности и односа испуњен је, нажалост, заборавом. Чињеница је да заборав води у себичлук а да је себичлук смртни грех. Шта је разлог и где су корени овакве опште појаве међу људима, покушао је да расветли свештеник Душан Поповић, парох храма св. пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева.
Већ дуже време суочени смо са непрестаним зливањем река и поплавама. То је напромашива слика нашег греховног живота у кји смо сами себе потопили…
Има само једна радост, која човјека може испунити до краја, а то је радост коју само Бог подарити може...
Немој због свега да стављаш примедбе - понешто и трпи, прећутавши, и гледај на то кроз прсте...
...Једнога дана приметио је да се свете мошти покрећу и да мењају свој положај, зависно од особе која им се поклања…
Суштина Крсне славе је у прослављању имена Божијег, као и у прослављању Божијег угодника – светог, који је заштитник нашега дома, али и у молитвеном сећању на све оне у Господу уснуле претке, на оне који су пре нас на земљи живели, исто Крсно име славили, и то нам у наслеђе оставили.