За многе људе религија је борба, агонија и немир. У цркви метанишу а чим изађу из цркве, почињу да псују ако их неко макар мало увреди...
Оставши без свога најмилијег људи веома тугују па чак и долазе до очаја. А то је веома погрешно и лоше по душу упокојеног…
Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу и да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито…
Већ се у народу осећа замор од начина на који огромна већина људи живи у овом времену. Новац и потрошња као циљне вредности доносе собом и остале (не)вредности супротстављене изворној човековој природи. Звоно на узбуну је већ зазвонило. Људима су потребне хришћанске врлине и оне ће ускоро постати нешто без чега људски род неће моћи да опстане.
Истинска вера открива се у једноставности која рађа у човеку ослобађајућу радост...
Родитељи морају да крсте своје дете по могућству 40 дана после рођења…
Професорка Правног факултета у Београду и чланица Српске академије наука и уметности Смиља Аврамов, преминула је данас у 101. години у Београду.
Срце људско оупија у себе сваку нечистоту, зато га треба цедити од те нечистоте…
Давно је још рекао наш блаженопочивши патријарх Павле да је један грам живота тежи од тона теорија. То можемо узети и као слоган ове емисије у којој гости нису ни свештеници ни теолози ни људи из црквене јерархије већ двоје такозваних обичних људи, брачни пар Павле и Марија, који су уистину прошли кроз страдања кроз каква ретко ко пролази. И не само да су је прошли, већ су успињући се на њу показали пример живог Јеванђеља, не губећи ни веру ни наду ни љубав у свим трагичним околностима кроз које је прошла њихова породица. Дошли су нам из православне Грузије да својим живим сведочанством укрепе све оне који ће чути њихове речи.
Сматрај да је ово речено за сваку заповест, тј. да нас залазак сунца не затекне не само у гневу, него ни у било каквом другом греху.
После литије по центру Београда, у манастиру Светог Архангела Гаврила у селу Попшице (Пирковац) код Сврљига, икона Светог Цара Николаја II промироточила је на руци у којој држи жезал и примећено је крваво миро из ока Светог Цара. Затим се појавило и мироточење на иконама Пресвете Богородице Брзопомоћнице, Светог Царевића Алексија, коју су донели Руси, и велике урамљене фотографије патријарха Павла, која је ту од кад је упокојен патријарх Павле.
Све грехе, све болести, све туге, све бриге предај Богу. И бићеш лаган, ослободићеш се…
Таман толико колико грех загађује човеково биће узрокујући болест тако и исповест, чистећи га, враћа га у здравље...
Човек дужан да поштује Бога не матријалним стварима и видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој…
Све узроке наших различитих расположења, склони смо да тражимо у спољашњем свету. Не слутимо да је све у нашем срцу...
Морити себе бригом показује да се човек, ослањајући се у свму само на себе, у потпуности одбацио Бога. То је опасна греховна болест...
После обнародовања чуда с немим младићем из Скопља који се исцелио пред иконом Мајке Божије „Брзопомоћнице“ у манастиру Дохијару на Светој Гори, ево још једног. Но, ово чудо је истовремено и поука да морамо бити веома пажљиви и одржати своју задату реч.
Људи су обично уврени да много знају па тако врло често прибегавају поучавању других, неретко и осуђивању и исправљању. Али, пошто то пречесто чине у афекту, немајући мира и сталожености, они и не слуте да је то због тога што то не чине са љубављу према ближњем. Осуђивање увек помрачује ум а то води губитку мира и смелости према Богу.
Покајање није тренутак или догађај; покајање је стање које би требало човека да прати до краја живота…
Још је свети пророк Мојсије, боговидац, оставио народу израиљском поруку да се држи Књиге. Смисао ове поруке јесте у томе да је потребно бавити се речју Божијом и да се у њој поучавамо даноноћно, у свакој прилици и на свакоме месту. Њега је његов, старозаветни, народ послушао те стога и нама, хришћанима, може послужити као пример. Али, по речима Христовим, ако га не превазиђемо, нећемо ући у Царство Божије.