Када дајеш милостињу, дај великодушно, с љубављу, дај више него што ти траже...
Живите у свему, у природи, у свему створеноме. Природа нас буди, али не може да нас одведе у Рај...
На Литургији Сам Христос моли за нас и приноси Себе Богу Оцу, а Њега Отац не може да не услиши!
Колико само снаге човек троши бринући о стварима које не може изменити. Зато, уместо бриге положимо наду на Господа…
Сећамо се свега и свачега, тражећи утеху, радост или бекство од стварности. А потребно је само једно – сећати се Христа, свагда и на сваком месту…
Људи се углавном одређују оним што поседују, макар то били и дарови Божији, али, ради се о томе да би требало да задобију Духа божанскога као своје одређење…
Једно од основних начела духовног живота јесте познање самога себе. А тога нема без самопосматрања, јеванђелског преиспитивања себе…
Живимо у времену када се за непослушност сматра да је израз и одраз слободе и самосвојности, чак и креативности човека. Истовремено, послушан човек се представља као инфериоран и у сваком погледу недостојан поштовања. Ипак, послушајмо који су плодови послушности, најпре детета родитељима, а потом и свима надређенима.
Да ли је бављење спортом корисно за децу? Наравно да јесте. Међутим, ако је то бављење праћено дуготрајним и тешким тренинзима, ако дете од малих ногу наступа на великим такмичењима, онда се појављује опасност по здравље детета – и физичко, и психичко, и духовно.
Приликом снимања филма „Иродови синови“ забележено је обиље материјала којег је, због временске ограничености, било немогуће уврстити у овај документарно-аналитички пројекат. Зато већину наших саговорника додатно представљамо појединачним видео записима. Иако злочин геноцида прати људски род од његовог настанка до данашњих дана, правно геноцид је систематизован и дефинисан тек у 20. веку. Међутим, за геноцид правно и морално није одговоран само извршилац. Професорка Смиља Аврамов открива нам мало познату чињеницу о одговорности Британаца за геноцид над Србима у НДХ.
Живети свој хришћански живот изнад свог порекла и припадности, не сводити га само на породичне обичаје и традицију…
Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља...
У свима стварима, нарочито у духовним треба се држати златне средине и не вући ни у једну крајност...
Велики грех има у себи нешто тајанствено, нешто заразно, нешто што понекад прелази, особито на потомство, као наследна заразна болест. То је од памтивека свеопште народно искуство. Страшно је кад се на некога спусти тешка рука те тајанствене и неумитне Правде Божије. Не може се живети против закона Божијег, па да се очекује срећа, спокојство и задовољство. На дну грешникове и најслађе чаше налази се увек горчина и отров.
Они који проповедају Божији мир ће се уподобити Њему, јединородном сину Божијем, и то уподобити у свему...
Ништа нас толико не уподобљује Богу као то када опраштамо злим људима који нас вређају…
Сваког дана родитељи треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци...
Кад човек крене да тражи да га други примете, одмах почиње да губи душевни мир…
Обраћајмо Богу са расположењем смернога слуге, молбеним и преклињујућим гласом…