Не гледај на женска лица (а жена на мушка), избегавај сећање на њих - одгони и одсецај одмах сваку нечисту помисао...
У последње време се јако говори о тзв. политичкој коректности коју бисмо овде могли поистоветити са конформизмом и саглашавањем са појавама која нису у духу истине. То је, у суштини, прихватање хомосексуализма, абортуса и других изопачености за као да су нормалне. Међутим, прави проблем настаје када се то догађа у крилу хришћанства, особито у протестантским заједницама где се „надбискупи“ извињавају хомосексуалцима, а методистички „свештеници“ оправдавају абортус, док је код католика евидентна напетост између либерала и традиционалиста. А код нас, православних?
Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом; она је уздизање ума и срца Богу…
Главно правило културног понашања јесте да се избегава да се други људи осећају увређено. То искључује свако подсмевање или исмевање било у присуству било у одсуству дате особе. Како у затвореном кругу смејање другима који нису присутни, не наноси увреду и штету и не стварају се непријатељски односи, оно се сматра друштвено прихватљивим. А, да ли је то добро?
Једна од веома често испољаваних особина код човека јесте и пребрзо доношење закључака и судова о другим људима, или како бисмо рекли, суђење на први поглед. Тако донети судови не само да су погрешни, или у најмању руку, потпуно непоуздани, него и стварају штету ономе који их доноси, о чему Свети Апостол Павле пише: „Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш, јер ти који судиш чиниш то исто“. (Рим 2: 1)
Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању…
Интересантно је колико је питање богатства и сиромаштва, однос богатих према сиромашним, честа тема Светог Писма и веома чест предмет Христових јеванђелских поука и прича. Када се о томе мало дубље промисли, увиди се, међутим, само повод једном дубљем и суштинскијем питању: питању нашег односа према материјалном стварима и вредностима. Укратко речено: да ли те ствари и крпице припадају нама или ми њима; ко са ким господари, шта коме или ко чему служи.
Ми не схватамо значење ове или оне околности, али у свему постоји дубоки смисао. Нема ничег случајног у нашем животу…
У исторји уметности црквена уметност представља особени вид изражавања човека чији је извор надахнућа, али и принос – сами Господ Исус Христос. Ту естетика нема кључну улогу и није самој себи циљ, већ се она појављује као носилац и преносилац живе речи Божије и њеног одсјаја на свакодневни живот хришћанина, али и његове молитвености. Ова уметност је истовремено и сабиралиште свих трагика кроз коју Црква, као продужени Христос, пролази кроз време и простор. Повод за разговор са протојерејем-ставрофором др Војиславом Билбијом, парохом ротердамске парохије Свете Тројице СПЦ у пензији, јесте његова скулптура „Олуја“, која представља трагику егзодуса српског народа у Хрватској протераног са својих вековних огњишта.
Истинска вера открива се у једноставности која рађа у човеку ослобађајућу радост...
Благочешће означава благо, то јест, добро поштовање Бога. На делу се благочешће показује у добром, истинитом, нелицемерном поштовању Бога…
Помисли које се примећуји и на које се обраћа пажња могу тачно рећи а ли човек духовно напредује или не...
Донесите све ваше муке, туге, тешкоће, мољења, и све пренесите Господу и услишиће вас...
Друштвене мреже доживеле су огромну популарност и експанзију у текућој деценији. И насупрот очекивањима и површном резоновању, показале су да уместо да спајају оне, заправо, суштински више раздвајају људе. Чињеница је да су људи који доста времена проводе на друштвеним мрежама одсутни из своје најближе околине и не друже се са најближима.
Колико пута нам се учинило оправдано да кажемо: ''Па, тако сви раде'', желећи да нађемо правдање у чињеници да већина тако мисли или ради. А, да ли је тако...
Људи се углавном одређују оним што поседују, макар то били и дарови Божији, али, ради се о томе да би требало да задобију Духа божанскога као своје одређење…
Како насађивати у деци највиши хришћански морал? Пре свега својим животом, јер свако словесно поучавање или педагошко умеће није ништа, оно је празно у поређењу с примером који деца виде у својим родитељима. Хоће ли одрасти као добри људи деца која у својим родитељима виде најлошије узоре неморала? Хоће ли бити чиста и чедна кћи ако јој мајка сама даје пример прељубе? Зар се неће научити лоповлуку деца ако их не будете одвраћали од овог греха од најмлађих година?
Доста раширени облик туге јавља се код људи претерано оптерећених бригама овога света. Увек несигурни у себе, неповерљиви, и забринути ови људи у страху ишчекују сутрашњицу…
Ми свесно живимо површне животе а површност је извор многих зала. Одбијањем да се удубимо у проблем, да расуђујемо о суштини нашег живљења и онога што се у животу догађа, како са нама самима тако и у нашем окружењу, ми, заправо, дозвољавамо злу да неометано врши своју мисију. Иако већина људи и није зла по свом карактеру, због површности и такозване линије мањег отпора, ми отварамо рупе кроз које се зло провлачи и трује овај наш свет. Говори свештеник Вук Матијашевић.
Морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватити и поштовати њега као другу личност...