Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. Смиреност захтева огромну снагу да у себи савладамо гордост…
Колико само снаге човек троши бринући о стварима које не може изменити. Зато, уместо бриге положимо наду на Господа…
НАЈАВА: Сећамо се свега и свачега, тражећи утеху, радост или бесктво од стварности. А потребноје само једно – сећати се Хрста, свагда и на сваком месту…
Људима није лако волети ни пријатеље своје истинском љубављу. Како тек испунити заповест Христову у љубави према непријатељима…
Људи се углавном одређују оним што поседују, макар то били и дарови Божији, али, ради се о томе да би требало да задобију Духа божанскога као своје одређење…
Једно од основних начела духовног живоита јесте познање самога себе. А тога нема без самопосматрања, јеванђелског преиспитивања себе…
Некада, у време комунизма, при сусрету са свештеником хватали смо се за дугмиће предајући једни другима “попа баксуза”. Данас очекујемо да га видимо у луксузним колима, чак и да их нема, јер су наше унутрашње очи навикле на то да свештеници не знају шта ће са парама.
Христос нам је поручио а ако се не повратимо и не будемо као деца, нећемо видети Царства Небескога. Зато и молити треба као деца…
Богатство светог Божијег човека налази се у његовој унутрашњости, у Богом просвећеној души. Спољашњи изглед доводи до погрешних закључака…
Већ дуже време суочени смо са непрестаним заливањем река и поплавама. То је напромашива слика нашег греховног живота у који смо сами себе потопили…
Потребно је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају али, да не осуђујемо ближњег и да се не поносимо и не уздижемо као да боље од других познајемо истину…
Потребно је читати 147. псалам како би се укротиле дивље звери, али, још и више да би се укротили и припитомили људи…
Колико је оних злих постало хришћанима због тога што су хришћани показивали реч Христову кроз своја дела…
Када би жене поступиле по заповести Господњој и биле послушне својим мужевима, Господ би учинио да и мужеву буду људи светога живота…
Велики број људи, нажалост, није у стању да препозна разлику између православља и римокатолицизма. За многе то је исто јер – Бог је један...
Веома је тешко, заправо немогуће, пронаћи меру објективну меру и границу између “бити срећан” и “бити нeсрећан”. Јер, те се мере налазе у сваком поједином човеку. Ипак, ваљало би размислити и о нечем заједничком за све људе: да би човек био срећан треба да има довољно свега што му је души драго, плус – благодат Божија.
Дилеме око учесталости причешћивања не престају да зузимају централно место у нашем црквеном животу...
Човек који се труди да споља изгледа побожно а нема унутарашње духовне силине, његова дела, додуше, јесу дела али су мртва...
Неретко ћемо наићи на људе који ревносно испуњавају формална правила а срце им је пуно зла и пакости...
Луде ће убити мир њихов, а безумне ће погубити срећа њихова (Приче Сол. 1, 32)…