Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу, дешава се или као казна, или као поука…
Ако све што радимо радимо из срца, онда је то као сами Бог. Тада ће цео човек имати успеха...
Тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем…
Нема више пожртвованости међу људима. Мало је оних који би трудом и борбом до циља. Углавном сви прижељкују успех без труда, новац без рада... Па и ми хришћани бисмо да преко ноћи постанемо светитељи а да при том не начинимо никакав подвиг, да се ни за кога не жртвујемо и да се радујемо само ако нам је лагодно и удобно.
Ништа што је спољашње није на спасење, већ само оно што се достигне унутар своје душе и у срцу – мирна тишина и љубав...
Непрекидно жаљење покојника је пример егоизма и гордости, плач због себе и своје усамљености...
Од искони је верујућим људима позната сила молитве која се показала у свим животним приликама. У болестима и радостима, страдањима и торжествима. Међутим, управо због тог својства молитва је постала и предмет научних истраживања. Ево једног примера.
Живот хришћанина никада у историји Цркве није био лак и једноставан и та тескоба у овом свету постоји и данас, можда више него икада у досадашњој историји. Томе у данашњем времену, свакако, доприносе и медији који дају једно ново светло свеукупној стварности. Колико је релативизован систем вредности, ко се данас може назвати хришћанином, како помирити стварност спољашњег света са унутрашњим животом, какве поруке шаљу медији данас, шта подразумева успешност и популарност... само су нека од питања које смо поставили свештенику Владимиру Левићанину, старешини храма св. Георгија у старој Бежанији.
Хришћани имају призив, сходно заповестима Божијим, да буду свети и савршени…
Наш однос према Богу је у већини механички. Тако човек лични на рам који је остао без слике…
He тражимо хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом...
На све начине треба да настојимо да испунимо реч Божију: "Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив"…
Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће…
Страшне су родитељске клетве које чине да човек не угледа светлост ни овога ни онога живота...
Бога не треба волети за оно што Он даје. Бога треба волети као Бога, а не као спонзора. Богопознање је познавање Бога, сећање на Њега које тежи ка томе да постане непрестано, учење Његових речи и испуњавање заповести. Послушност млађих старијима, милосрђе, праведност у судовима, верност у браку – само су плодови богопознања. Не можемо тражити плодове ако нисмо окопавали и заливали корен.
Срце које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне…
Иако је много тога до сада речено о посту, иако да скоро нема више ничега новог, надахнутост саговорника увек и изнова може бити инспиративна и ову тему учинити интересантном. Оно што увек може бити од користи јесу практични савети свештеника упућени онима који су још неутврђени у вери и хришћанском животу. Тако је и у овој прилици у којој је саговорник емисије „Реч пастира“ био протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма св. Александра Невског на Дорћолу.
Богоугодна породица треба да буде пуна љубави, племенитости, кротости, смирења, побожна и молитвена…
Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Трудимо се да срце и намере ближњих тумачимо позитивно, а не негативно…
Човек који безрезервно и безусловно воли управо је побожан, управо је боголик и слободан…