Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће…
Будимо захвални на оном што имамо, умјесто да жудимо за оним што немамо. Врло често ћемо у животу срести праве сиротане, дјецу којој, нажалост, родитељи сем новца ништа друго нијесу умјели дати и оставити у насљеђе.
Христос, оваплоћени Бог, дошао је у свет без помпе, части, а са овога света отишао је до краја понижен, омаловажен, повређен, прогнан, обесправљен и исмејан. Зар ико ко крене за Њим мисли да ће у животу проћи другачије него што је Он? Једина ће разлика бити што понижења, страдања и муке неће бити онаква и онолика колика су била Његова, него у мери дариваној свакоме од Његових лично.
Губитак благодати је губитак контакта са вечношћу, а то ствара страх услед познања смртности…
Одбаци грех и неће бити ни болести, будући да болести код нас бивају због греха…
Ништа што је спољашње није на спасење, већ само оно што се достигне унутар своје душе и у срцу – мирна тишина и љубав...
Страшне су родитељске клетве које чине да човек не угледа светлост ни овога ни онога живота...
Човеку је ћутање увек сигуран украс, а посебно када се не смућује док слуша другога…
Злословље је грех од кога је, вероватно, најтеже уздржати се. А и ми се не трудимо посебно на том плану: тамо смо некога осудили, ту смо нешто невероватно сазнали и испричали другима, оговарали власт... Међутим, злословље је озбиљан грех и ако се оно укорени, то може имати веома штетне последице. Зашто је опасно злословље за онога који злослови?
Није мало примера светих или, у крајњем случају, од Бога одабраних људи којима је Господ открио дан њихове кoнчине. Али, то су ванредно ретки примери. Човеку није дато да зна тренутак свога краја и то не из хира Оца небеског, већ, из крајње практичних разлога.
Оне који су себе посветили Богу, недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе…
Људи, заузети старањем за тело и сматрајући га за своје власништво, чине себи велику неправду...
Постоје теме које су актуелне периодично: о празницима, годишњицама, које се тичу сећања на одређене догађаје из црквене или националне историје. Али, постоје и оне чија је актуелност ванвремена те стога увек и свевремена. То су теме које се односе на догађаје који, кад год да су се збили у прошлости, и не баве се спољашњим околностима догађаја већ оним што их је изнутра покретало и покреће.
Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно...
Ко љуби себе, не може да љуби Бога, а ко не љуби себе из љубави према Богу, тај љуби Бога.
Ко не приступи Господу и ко га не моли са несумњивом вером - неће добити исцељење…
Телу можемо посветити само неопходно време, док све остало време треба да посветимо души…
Људи знају понекад да буду јако непромишљени, чак досадни када говоре о својим гресима. Често запиткују да ли је нешто грех и тако свештенике стављају у ситуацију да се осећају да су адвокати а не духовници. То неразумевање природе и суштине греха прилично отежава и пастирима да усмеравају људе на прави пут.
Немој да храниш своју плот страстима, немој је неговати, угађати јој и тако је окретати против духа…
Љубав, служење Богу, радост, јединство са Христом и Црквом јесте рај на земљи…