Разблажено и мекано срце спремно је на сваку послушност а то омогућава да се огледа у Речи Божијој…
Кaд човек крен да тражи да га други примете, одмах почиње да губи душевни мир…
Губитак благодати је губитак контакта са вечношћу, а то ствара страх услед познања смртности…
Живети свој хришћански живот изнад свог порекла и припадности, не сводити га само на породичне обичаје и традицију…
Каква ти је предност да нешто сазнаш унапред? Ако ти будућност носи какво добро, оно ће доћи…
Ава Јустин: Беседа у Трећу Недељу Великог Поста. „Ко хоће за мном да иде нек се одрече себе и узме крст свој, и иде за мном“. Ја или Христос? Не ја и Христос. А крст носећи да би угодили Господу Христу, да би могли ићи за Господом Христом. Идемо ли за собом, ми не можемо ићи за Њим. Ко се не одрече себе, не може ићи за мном. Нарација: Хаџи Братислав Николић
У пламеној покајној молитви дух хришћанина скида са себе те представе видљивих ствари и разумских појмова…
Господ наш Исус Христос, кроз јеванђељску причу о немилосрдном слузи, тражи од нас да праштамо да би нам било опроштено. Праштање, од срца нарочито, тешка је школа и за већину нас скоро неостварив изазов. Као и у свему, и у овоме бисмо морали кренути од нижих разреда.
Ни од једног потопа не спасава човек — спасава само Бог. Бог је Господар облака и укротитељ страсти…
Грех је увек преступ против љубави Оца. Он се показује као наше удаљавање од Бога и повођење наше воље за страстима…
Човек може да позна међу тим разнообразним деловањима у своме срцу шта је божанствено а шта ђаволско…
Христос је поставио циљ људскоме животу – да човек буде свет као што је Отац небески…
Христос лично предводи и Својим Божанским Телом и Крвљу храни вернике, храни децу Своје Цркве…
Постоји време плакања и време смејања. Треба да научимо да плачемо у право време и да се смејемо у право време. Треба још да научимо да не плачемо онда кад треба да се веселимо и да се не смејемо кад је време за плакање. Односно, треба да учимо да разликујемо времена. Опасно је грешити у овим стварима.
Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света…
Ако бисмо направили анкету са питањем: шта људи мисле о кинђурењу, шминкању и тетовирању, верујемо да би претежна већина у томе видела само естетику и ликовност. На овакав закључак наводи чињеница да на улици скоро да и не можемо срести ненашминкану жену која на себи нема накита или мушкарца без тетоваже. Да ли је у питању само естетика, или је по среди и нешто друго?
Право смирење се мери нашом спремношћу да без роптања прихватимо понижење и да се против њега не побунимо…
Постоји једна болест, разорна и опасна и у својој бити дубоко нехришћанска. На жалост, од те болести ријетко је ко од нас имун. То је болест непраштања, болест суђења и осуђивања. Иза ове болести је болест најгора по хришћанску душу, а то је – смртни гријех гордости. Гордост је узрочник свих других моралних болести, иза њих стоји, подстиче их и подупире.
Свако од нас има неку “своју истину”, своје виђење истине, свој рат за њу… А Истина је – само једна…
Причамо, причамо и само причамо… И само да бисмо причали а и не слутимо да: “За сваку празну ријеч коју рекну људи даће одговор у дан Суда” (Мт. 12, 36)…