Син Аронов и други по реду првосвештеник израиљски. Помоћник Мојсејев при пребројавању земље обећане на дванаест колена. Верно чувао ковчег завета у Силому, и скончао мирно.
Празнује се и 30. августа. Прво беше златар, па по Божјем Промислу а због своје велике добродетељи, посвећен за свештеника. Као младић једном хођаше свети. Јован са неким старим монахом, Јевсевијем, из Палестине. Наједанпут дође глас Јевсевију од некога невидљивога: „Авва, не ходи с десне стране великог Јована!” То глас Божји наговештаваше велику службу, на коју Јован ускоро имаше бити позван. После блаженог Евтихија Јован би изабран за патријарха цариградског. Никако се не хте примити, но би застрашен од неког небесног виђења, те се прими. До смрти своје беше велики испосник, молитвеник и чудотворац. Упокојио се 595. године. По смрти нађено код њега као једина му својина: једна дрвена кашика, једна ланена кошуља и једна стара одећа. Знаменити су му списи О покајању и О исповедању.
Родом из Пафлагоније, од хришћанских знаменитих родитеља, Теодота и Руфине. Родитељи његови беху бачени у тамницу за Христово име. У тамници најпре му умре отац; а мајка му, пошто роди њега, и сама сконча. Тако, дакле, оста новорођени младенац у тамници између мртвих тела својих родитеља. Но Бог Промислитељ посла ангела Свога некој племенитој удови Амији, којој се ангел на сну јави и рече, да иде у тамницу и узме дете к себи. Ама измоли од градоначелника дозволу, да сахрани умрле, а дете узе у своју кућу. Тек кад му се наврши пет година, поче дете говорити, и прва му реч беше: мама! због чега и доби име Мамант. У школи Мамант показа необичну бистрину; а пошто беше код куће васпитан у хришћанском духу, то он не тајаше веру своју него је исповедаше пред својим врсницима исмевајући идоле. У време цара Аврелијана би жестоко гоњење хришћана. Незнабошци не штеђаху ни децу хришћанску. Маманту беше петнаест година, када би изведен пред цара. Рече му цар, да бар само устима се одрече Христа, на што му Мамант одговори: „Ни срцем ни устима нећу се одрећи Бога и Цара мога Исуса Христа”. Цар нареди те га тукоше, свећама палише, и најзад вргоше у море. Но ангел Божји спасе га, и одведе на гору високу, близу Кесарије. Ту је он живео у самоћи и молитви. Од његове светости дивљи зверови су се питомили. Најзад и ту буде пронађен од гонитеља и поново на муке стављен. Победивши и силу огња и дивљих зверова, Мамант свети би прободен трозупцем од некога жреца идолскога. И тако предаде душу своју свету Богу, коме је веран остао у свима мукама. Од његових моштију догодише се многа исцељења болних.
Иако се у свету гордост и таштина понекад сматрају врлином, оне су у ствари најопасније страсти. Зашто се не каже да се Бог противи блудницима, или завидљивцима, или било коме другом, до гордима? Јер је гордост демонска карактеристика. Горд човек постаје сродан демону.
У почетку бјеше Слово (Јов. 1, 1). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Са псовача Богородица скида Свој молитвени покров и Сама одступа од њега, док Бог попушта несреће, болести и многе напасти...
Данас Црква прославља Нову годину. Док се грађанска година дочекује 1. јануара, црквена година почиње 14. септембра и уводи нас у нови круг празника, постова и богослужења. Овај дан нас подсећа да време које нам је Бог даровао има дубљи смисао и да сваки нови круг пред нас поставља једно важно питање – шта смо променили у себи и са каквим срцем улазимо у годину која је пред нама?
На данашњи дан врши се у Халкопратији (Цариград) спомен чудотворне иконе Пресвете Богородице, која у време иконоборачке јереси би због страха од иконобораца бачена у језеру Газурско, и после дужег времена пронађена и положена у манастир Миасински.
Подвизавао се у долини (кланцу) Курталиоти у покрајини званој Светог Василија на острву Криту, око 1670 године. (Служба му је штампана у Атини 1879. године).
Спомиње се у неким Синаксарима заједно са данашњом св. мученицом Калистом и њеном браћом Еводом и Ермогеном. ( Друга св. мученица истог имена спомиње се 17. септембра).
Овај благословени човек беше из Цариграда, златар по занимању, имађаше жену и шесторо деце, и живљаше честитим животом. Једном о дану оданија празника Успенија Пресвете Богородице, које се празновало изван града, близу села Светог Стефана, у зеленилу, оде тамо са другим хришћанима и овај благословени Анђел; међу њима беху и неки потурчењаци, бивши хришћани. Празнично расположени, они се весељаху и играху; притом потурчењаци променише капе са хришћанима: они ставише на своје главе капе хришћана, а своје беле турбане дадоше хришћанима. У смирај дана сви се вратише својим кућама у Цариград. Но сутрадан они потурчењаци дођоше Анђеловој кући и упиташе Анђела: Зашто данас носиш хришћанску капу? - Анђел одговори: Носим је зато што сам хришћанин. - Они му на то рекоше: Јуче си ти постао муслиман, и треба да носиш бели турбан, као што си га јуче носио. - Анђел се зачуди томе, и помисли да се они шале. Међутим они се разљутише, дозваше власт, узеше Анђела и одведоше у судницу. Тамо оптужише Анђела и лажно сведочаху како је он јуче пред њима постао муслиман и изговорио салавати, тојест муслиманско исповедање вере, и носио на глави бели турбан. Судија упита Анђела да ли је то истина. Анђел одговори: Нити сам изговорио салавати, нити сам постао муслиман, него сам са њима заједно светковао, и потом сваки отишао својој кући.
Овај дивни Мелетије, беше изданак земље Кападокијске. Родио се у селу Муталаски (око 1035. године), родном месту преподобног Саве Освећеног. Родитељи су му се звали Јован и Софија а беху пуни побожности и врлине. Дете се угледаше од малих ногу на њих, просветљавано небеском мудрошћу. Када поодрасте, родитељи га послаше у школу. Но будући да му је школа слабо ишла он, испуњен вером, сакри се једног дана под часну трпезу за време литургије, молећи Бога за помоћ. И заиста, од тада му се отвори ум тако да само једном прочитавши другу Мојсијеву песму, потпуно је запамти, добивши способност од тог момента да разуме и најтеже ствари. Живећи богоугодно и телесно узрастајући, Мелетије је сваки дан ходио у храм и хранио се медом божанских Писама. Упоредо са телесним узрастом, узрастао је у мудрости и благодати, тако да се многи дивљаху његовој младеначкој разборитости, какве ни одрасли не имађаху. У његовој петнаестој години родитељи зажелеше да га ожене, и невесту му нађоше, али он не пристаде на то, него узевши крст свој пође за Христом, у жеља да Му се преда свим својим бићем. Побегавши од родитеља, до тог момента пун послушности према њима, стиже у Цариград и настани се у манастиру који је некад основао Свети Јован Златоуст и у коме је и сам боравио као цариградски патријарх. После трогодишњег боравка у манастиру Мелетије би замонашен. Млади монах је брзо напредовао у врлини, тако да ускоро претече све своје саподвижнике.
Ови свети мученици најпре беху иезнабошци, али повероваше у Христа и духовно се препородише. Када их оптужише као хришћане и изведоше пред незнабожачког кнеза, они показаше благородство и непоколебљиво јунаштво душа својих, исповедајући Христа. Зато их кнез осуди на посечење мачем. И они, завршивши свој мученички подвиг, отидоше овенчани ка Господу.
Блажена мајка светог Симеона Столпника. О њој се говори у Житију светог сина њеног Симеона Столпника, под данашњим даном
Вођ народа јеврејског после смрти Мојсијеве. Једини су он и Халев ушли су у Земљу Обећану, од неколико стотина хиљада Јевреја који изађоше из Мисира. (Читај о његовој верности Богу, његовим делима и чудесима уКњизи Исуса Навина.) Поживе сто десет година и сконча око 1440. године пре Христова Рођења.
Родом Сирјанин, од сељачких родитеља. У осамнаестој години одбегао од родитеља и замонашио се. Предавао себе најтежим подвизима, понекад постећи по четрдесет дана. Потом се предаде нарочитом подвигу, дотле непознатом, наиме: да даноноћно стоји на стубу у непрестаној молитви. Његов стуб најпре би висок шест лаката, после му подигоше један од дванаест, па од двадесет два, па од тридесет шест, и најзад од четрдесет лаката висине. Његова мајка Марта два пута долажаше да га види, но он је не хте примити, него јој са стуба рече: „Не узнемиравај ме сад, мајко моја, ако се удостојим, видећемо се у оном свету”. Претрпе свети Симеон безбројне напасти од демона, но он их све победи молитвом Богу. И сотвори светитељ чудеса велика и многобројна исцељујући речју и молитвом многе болеснике. Око његовог стуба стицаше се народ са свих страна, богати и убоги, цареви и робови. И он свима помагаше: некоме повраћајући здравље телесно, некоме пружајући утеху и поуку а некога изобличавајући због јеретичког веровања. Царицу Евдокију тако одврати од јереси Евтихијеве и поврати Православљу. Подвизаваше се у време цара Теодосија Млађег, Маркијана и Лава Великог. Овај први столпник у хришћанству и велики чудотворац Симеон свети поживе сто три године и упокоји се у Господу 1. септембра 459. године. Његове мошти пренесене у Антиохију у цркву његовог имена.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 14.09.2026. Зачало 27.
Данас наша Црква свечано прославља Празник Полагања Часног Појаса Пресвете Богородице, чувајући спомен на једну од највећих светиња хришћанског света, уз коју се кроз векове вежу бројна чудесна сведочанства. Та древна светиња недавно је поново оживела међу нашим народом, када је више од милион људи у Београду сатима чекало да јој приђе и поклони се, а посебно место међу сведочанствима заузимају она о супружницима који су после година молитве дочекали потомство. Од Јерусалима и Цариграда, преко Свете Горе и Светог кнеза Лазара, до данашњег Београда, пред нама је величанствена историја Часног Појаса и сведочанства вере која трају кроз векове.
Дух је Господњи на мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље ништим; посла ме да исцелим скрушене срцем: да проповедам заробљеним отпуштење и слепим прозрење; да огласим годину милости Господње и дан освете (Иса. 61, 1 - 2). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.