Човек често проведе читав век тражећи своје место под сунцем, верујући да ће срећу пронаћи када се коначно врати тамо одакле је пошао. Међутим, земаљски градови се мењају, пријатељи одлазе, а улице постају туђе, остављајући срце несагледиво празним. Права отаџбина којој свака душа стреми не налази се на мапи, већ у сусрету са Непролазним. Тек када се човек придружи оном невидљивом небеском каравану, свака празнина нестаје, а мир постаје вечан.
Многи верују да мошти морају остати нетакнуте да би биле свете, али истина коју Црква вековима чува много је дубља и задивљујућа. Светост не почива у хемијском стању тела, већ у невидљивој сили која прожима сваку кост и сваку честицу праха онога ко је живео Богом. Чак и обичне кости могу бити посуде препуне благодати, подсећајући да човек није створен само за земљу, већ за вечност.
Бранко Добросављевић рођен је 4. јануара 1886. године у Скадру код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије за испитом зрелости и богословију у Сремским Карловцима 1908. Рукоположен је за ђакона 15. марта, а за презвитера 22. марта 1909. Службовао је у парохијама у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом југословенске круне петог степена...
Новомученик Христов беше на служби код једног аге, у кога отац његов беше надзорник имања. Једном Николај оде у Магнезију, носећи на ногама турску обућу. У Магнезији га због тога изведоше на суд. Судија захтеваше од њега да се потурчи, пошто носи турску обућу. Николај не хте ни да чује. Зато га судија изби, што мученик с радошћу отрпе. После тога судија му по други пут стаде предлагати, и то благо и кротко, да се потурчи, ако жели да га више не ставља на муке. А мученик, храбрије него први пут, одговори судији: Знај, судијо, немогуће је да се ја одрекнем вере своје, па ме ти не само моткама тукао, него ме и на најужаснију смрт предао.
Свети Дука беше родом са острва Митилене (у Јегејском мору). Беше млад, врло леп, целомудрен, и непријатељ телесних наслада. Пошто беше одличан кројач, многе аге и велможе позиваху Дуку да им шије одело. Због тога он одлажаше у многе великашке куће. Но догоди се да се у њега заљуби једна велика госпођа, високог порекла и достојанства...
Његово крштено име је Симеон. Постао је јенопољски протопоп. Крајем 1656. године изабран је за митрополита ердељског са седиштем у Ђули. Замонашио се и добио монашко име Сава. Са писмом пољског краља Јована Казимира одлази код руског цара Алексеја, који га прими 31. маја 1668. године. Неколико дана касније 3. јуна поднео је званичну представку руском двору у којој износи политичке прилике у источној Европи и исказује жељу српског народа за чвршће везивање за православну Русију. У то време у Москви су боравили патријарси антиохијски и александријски, који су на позив руског цара дошли да разреше сукоб између цара Алексеја и патријарха Никона. Поред Турака Сави су велике муке задавали и калвинисти. Упокојио се 1681. године. Подједнаку бригу је водио о православним Србима, Грцима, Русинима и Власима. Савин рођени брат је Ђорђе Бранковић (1645-1711), племић из Ердеља, историчар и дипломата. Тамновао је у аустријским затворима од 1689. до смрти 1711. године. У затвору је завршио свој велики историјски спис Славеносербске хронике у пет књига.
Дивни младић Лука, кројач по занату, пострада за Христа 1564., а Никола 1776. године.
Свети Тома је иноковао у једном манастиру у Келесирији. Послом манастирским одлазио је у Антиохију, јер је тамо било манастирско имање, а и набављао је потребне ствари за манастир. Кад год је долазио у град, Тома се правио луд Христа ради. Неки Анастасије не хте му дати тражену милостињу за манастир него му удари шамар. Присутни људи стадоше с гневом негодовати на Анастасија што ошамари старца. А блажени Тома пророчки им рече: Отсад нити ћу ја што примити од Анастасија, нити ће ми Анастасије моћи што дати...
Када судија наговараше Пасикрата да принесе жртву идолима, а тако исто и брата мученикова Папијана који беше отпао од Христа због страха од мучења, тада Пасикрат метну руку своју у огањ и викну: „Тело је смртно и огњем сагорева, но душа је бесмртна и не осећа видљиве муке!” Мајка га пак много подржаваше и храбраше да истраје до краја. Би посечен с Валентином; и оба се преселише у царство Христово око 228. године.
Ова четворица беху војнички другови светог Ђорђа. Видећи храбро трпљење и чудеса светог Ђорђа, ови дивни војници посташе хришћани, због чега беху посечени.
У раној младости ступи у монаштво у манастиру светих Козме и Дамјана у Цариграду, и прими на себе тежак подвиг ради Христа Бога и ради душе своје. Себе је сматрала невестом Христовом, и овај свет као и непостојећи. Од њене велике љубави према Богу проистицаше и њено велико милосрђе према људима, нарочито према болним и страдалним. Даром, који јој Бог даде, исцељиваше она разне болести и разне муке на људима. На њеним ноћним молитвама виђали су је сву обасјану светлошћу небеском. А по смрти - и мошти јој беху целебне, те се на њеном гробу кроз векове стицаше мноштво болника и страдалника. Упокојила се мирно и прешла у вечну радост Господа свога 540. године.
У време цара Аврелијана живљаше овај славни Сава у Риму, и имаше војводски чин. Пореклом беше од Готског племена. Посећиваше често хришћане по тамницама и помагаше их својим имањем. Због велике чистоте и поста даде му се од Бога власт над духовима нечистим. Када би оптужен као хришћанин, он смело стаде пред цара, баци преда њ свој војнички појас, и јавно исповеди Христа Господа. Би мучен разним мукама, шибан, гвожђем струган, свећама опаљиван. Но он не подлеже тим смртоносним мукама, но јави се жив и здрав. Његови другови, војници, видећи очигледно, да Бог помаже Сави, примише веру Христову. Њих седамдесет на броју одмах бише по наредби царевој посечени. Светом Сави јави се у тамници сам Христос Господ у великој светлости и крепљаше мученика Свога. Потом Сава би осуђен на смрт потопљењем у воду. И бачен би у реку дубоку, где предаде душу Богу 272. године. И душа му оде ка Господу, коме је веран остао у мукама многим.
Свети мученик Сава Стратилат
Међу небеским војницима Христовим, лик Светог великомученика Георгија заузима посебно, готово витешко место. Већ миленијум и по, призор ратника на белом коњу који копљем пробада змију не бледи. Тај призор краси државне грбове, зидове древних манастира и странице рукописа. Ипак, шта се заиста крије иза ове моћне слике? Да ли је сусрет Георгија и змаја историјски факт, дубоки духовни архетип или само прелепа легенда којом је народ украсио његово страдање?
Ево вам, љубазни, већ пишем другу посланицу у којима будим напомињањем ваш чисти разум. (II Петр. 3, 1) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
У свету пуном суровости, Свети Георгије нам открива парадоксалну истину: права победа не долази кроз мач, већ кроз веру која надилази смрт. У овој беседи ава Јустин Ћелијски објашњава зашто је мучеништво једини непогрешиви доказ Васкрсења Христовог и како се кроз трпљење чува истинска људскост.
Потребноје читати 147. псалам како би се укротиле дивље звери, али, још и више да би се укротили и припитомили људи…
Новомученик Христов Георгије беше са Кипра: млад по годинама, леп по спољашњости, мудар по уму, целомудрен по владању. Оставивши свој завичај, он оде у Птолемаиду (у Палестини), и тамо ступи на службу као слуга код једног европског конзула. За кућу свога господара Георгије је куповао јаја код једне сиромашне Туркиње, која имаше одраслу кћер. На томе позавидеше њене комшинице Туркиње. И једнога дана када Георгије по обичају свом оде код те Туркиње да купи јаја, он затече њену кћер саму код куће...