Кад би то само од покајања зависило ти би се с правом требао плашити, али са покајањем је спојена и милост Божија, а човекољубље је Божије безмерно као што му је у благост неизрецива. Злoћа твоја меру има, а исцељење нема меру. Па и грех твој, ма какав да је, грех је човечански, а милосрђе је Божије бескрајно, па се надај да ће оно злоћу твоју претегнути. Замисли искру која је пала у море, може ли она опстати тамо и као таква даље се појављивати, и како је малена искра према мору тако је мален и грех према човекољубљу Божијем, па чак ни толики но и мањи, јер и море ма како да је велико своје границе има, а Божије човекољубље је безгранично.

Све оно што је заповеђено у Јеванђељу уствари је саветодавно. Господ никада никоме ништа није наметао: “Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш, па хајде за ммном”. Безмало читаво Јеванђеље може да се сведе на то “ако хоћеш”, у томе је његова суштина. Бог је, дакле, умањио своју моћ у односу на нас, да би нашу слободу што целоснијом сачувао. Кад је то тако, онда човек сноси једну невероватно велику одговорност како ће ту слободу да употреби. Ниједна од заповести које су нам дате није правног карактера: “Е, то чини, ово немој чинити”. Није то гомила сувопарних параграфа које ми треба да усвојимо без икаквог објашњења, јер “тако нам је остало од старих, тако треба”.  

Брата треба саветовати са кротошћу и љубављу. Унутарњи мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом и кад осуђујемо или поучавамо друге без кротости и љубави. Он се губи и кад превише једемо или се нехатно молимо. Али, ако стекнемо навику да се усрдно молимо за непријатеље своје и да их волимо, у душама нашим ће увек владати мир; а ако омрзнемо брата или га осудимо, наш ће се ум помрачити и изгубићемо мир и смелост пред Богом.

Јесу ли те људи увредили? Јесу ли ти се непријатељи осветили а пријатељи те изневерили? Не тугуј, него се сети Христа! Он је трпео више увреда, непријатељи су се њему страшније светили, а у последњем часу сви су Га пријатељи напустили. Он је праштао и био је увек спокојан. Кад је на крсту издисао, молио је Бога, да опрости онима који Га на крст заковаше! Како је то пространа и велика душа! Опрости и ти! Мање су увреде, које ти подносиш. Освета је у мојим рукама, рекао је Бог. Сети се, да има пуно створова теби равних, који од тебе посведневно примају увреде. Ти то не осећаш, али они знају и трпе. Христос никога није увредио. Он је мрава на путу обилазио, па је ипак драговољно сносио многе увреде од људи. А ти не можеш да отрпиш увреде, ти, који их са сваком стопом наносиш своме ближњему. Треба да знаш, да погрешке, које према теби чине људи, чине их из слабости своје, и онда ће ти лако бити опростити им. Научи се, да сажаљеваш грешнике, а не да их осуђујеш. Онај који греши сажаљења је достојан, јер он греши зато, што не може себе да савлада, да не греши. То су људи слабе воље, од малена рђаво упућени. Они сами највише пате од свога греха. Место срчбе на њих, боље је пружи им какав добар савет. Није јунак, који може да учини зло, него, који га може да отрпи. Ко опрости већи је од онога, који се наљути. Ко претрпи до краја, биће спашен. Само онда, кад се будеш навикао да трпиш и опрашташ људима, само онда моћи ћеш да се молиш Богу, да Он теби опрости.

Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила. Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.

Не смемо заборавити ми хришћани колика је моћ молитве, колика је моћ праштања. И, ону основну чињеницу да љубав увек остаје, како би рекао апостол Павле у Химни љубави. Јер је гарант те љубави – Бог, и она је неистрошива. И, немојмо да сумњамо да ћемо, тиме што волимо и оне који нас не воле, бити наивни, истрошени, испражњени, да ћемо бити неки слабићи. Да би човек могао да воли и оне који њега не воле, он треба да буде много храбар, сигуран и остварен. Само остварен човек, који је сигуран и спреман да се до краја несебично дâ, може да воли безусловно, безрезервно и неизмерно. То није оно слепило, како кажу људи: "љубав је слепа"; та љубав није слепа. Она је свевидећа: она види и зло, и промашај, али не мрзи, него тражи начина како да поправи то зло. Дакле, та љубав није слепа, она је свевидећа.

Не само што се стари светитељи и угодници редовно славе, што се у њихову част подижу храмови, што се пред њиховим местима клањају цареви и краљеви, старешине и цео хришћански свет, украшавајући и своје домове са њиховим иконама, већ скоро такву исту част и поштовање видимо да и данас уживају људи, који се међу нама одликују побожношћу и врлином. Јер ко се и данас чува од обмане и преваре, од лажи и кривоклества па увек истину говори; ко је и данас пријатељ правде и поштења а непријатељ неправде и непоштења, ко воли смерност а презире гордост, ко је по разуму паметан а по срцу добар, ко је пријатељ сиротиње и благ у понашању, зар и данас међу нама реч таквога човека није закон? Зар његова дружба не служи свакоме на част, зар његов савет није светлост, његов разговор упутство, његова појава корист и његови примери зар нису за свакога правила? Но осим части и славе побожни су људи награђени и већим благом тј. миром и спокојством душевним као што и Свето писмо вели: Слава и част и мир свакоме који чини добро.  

Пре свега потребно је веровати у Бога, јер "онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који Га траже" (Јевр. 11, 6). Вера је, по учењу Преподобног Антиоха, почетак нашег сједињавања са Богом: онај ко истински верује, камен је храма Божијег, приправљен за здање Бога Оца, узнесен на висину силом Исуса Христа, тј. крстом, благодаћу Духа Светога. "Вера, пак, без дела је - мртва", а дела вере јесу - љубав, мир, дуготрпљење, милост, смирење, одмор од дела својих, као што је Бог од дела починуо, ношење крста и живот по духу. Само таква вера признаје се за истинску. Праве вере нема без дела. Онај ко истински верује, неизоставно има и - дела.

У будућем Царству Христовом неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви они који се удостоје бити у најтеснијем општењу с Њим и наслађиваће се предвечном светлошћу Живоначалне Тројице, осећајући блаженство које се језиком не може изразити и које наш слаб ум не може да појми. Зато се после причешћивања светим Христовим Тајнама на Литургији, у олтару, увек узноси молитва која се пева у дане Васкрса: «О, Пасха велија и свјашченејшчаја Христе! О! Мудросте и Слове Божиј и Сило! Подавај нам истјеје Тебе причашчатисја в невечерњем дни Царствија Твојего.» («О, Пасха велика и најсветија Христе! О! Мудрости и Речи Божија и Сило! Дај нам да се савршеније причешћујемо Тобом у незалазном дану Царства Твог.») 

Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом. Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако, у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта. Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је патребно још много труда да уложи.