30.09.2014.

О разним питањима духовног живота

За духовна дела пре свега је потребан Божји благослов, а он се може задобити само ако су нам побуде чисте, а не ако у позадини наших намера стоји угађање нашој сујети. Несрећна случајност може да прерасте у несрећан обичај. Неопходно је да једноставност не буде нез мудрости. Како још ниси схватио да једноставност ослобађа, а да свака компликована префињеност пре или касније ствара мучнину. Срамота је што неправославни боље поштују недељу него они који себе називају православнима. Понекад се овај хаос не може исправити људским средствима, па би требало да се уплашимо да ће нас са Неба стићи још страшније казне од оних које већ трпимо. Служење Богу састоји су и у томе да не инсистирамо сувише на томе да спроводимо своје, па макар и добре жеље и да чиста срца слушамо оно што нам други, добронамерно и са љубављу предлажу. Не би требало да се устежемо да чинимо добро ближњима, уздајући се у Бога, а не у себе. Ономе ко овако поступа Господ неће ускратити Своју заштиту и милост. Искрену отвореност не би требало да примамо као чин слободног разума, са истим оним поштовањем и страхом Божјим, са којим се прима тајна хришћанске, Божије душе. Треба се чувати да не напишемо или кажемо више, или мање од онога што каже истина. Ова обазривост није тешка, а само је она потребна. Само се на истини и на правди може градити мир, и за себе, и за друге. Наравно, лакше се подноси добровољно понижење, него ли оно које нам наносе други. Тако је са сваким подвигом. Али, шта је корисније? Када видимо да пате они који су добри, то изазива посебну жалост. Она није оштра, али је дубока. На затворена врата се куца са молитвом. Са саветима се може ући само на отворена врата. Све се рађа и расте у ћутању. Дела која су пре времена обзнањена, често се завршавају само звекетом речи. Добро је ћутање са кротошћу и смирењем, добра је и реч која изражава љубав према добру и стремљење ка правди. Радујте се Господу и онда када нам овај свет не улива радост, или када нас, шта је још горе, саблажњава весељем што је налик пуцкетању грања које гори испод котла. Чврстој истини слаби докази не само да не користе, него јој и штету наносе, пошто непријатељима откривају рањива места. Ма какве да су околности, не треба да очајавамо. Чамотиња неће учинити да околности постану боље, а нама може бити само горе. Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо. Да ли је добро позивати друге да иду и дају душу своју за браћу, а своју душу носити тамо куда она хоће и где је њој лакше? Будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овај савет нам је дат за све животне прилике, па и за оне најтеже. Велики је подвиг принети Богу на жртву све оно шта нас жуде, у овоземаљском животу забавља и увесељава. Много је корисније да се бринемо о томе како да дочекамо свој крај у миру и у доброј нади, него да мислимо о томе где ће нас покопати, или да правило скупе гробнице. Ако и нехотице осећамо да нам је живот постао терет, требало би да подигнемо поглед ка Господу и да се не жалимо како нам је живот досадио. Бог нам га даје и продужава ради нашег спасења, па треба да га схваимо као дар. Ономе ко нас дарује треба да се захвалимо, а не да се жалимо. Не треба се подвизавати на сваки начин о којем нешто чујемо. Није свакоме сваки подвиг на корист. Ако је речено да богатство треба да се стиче само од себе, а не да у њега улажемо своје срце, зар није погибељно ако наше срце жуди за њим? Искусна мудрост каже: у радости не заборави да се припремаш за жалост, а у жалости не заборави да се надаш бољем. Ако вам је Господ даровао радост, да у вашој души буде рај, настојте да тај рај тамо и остане. Не престајте да радите на њему и да га чувате, трудећи се да, према својим способностима, чините добро и да се уздржавате од свега што не бива по Божјој вољи, него по људској самовољи. Не слаже се са душевним миром мисао да некога не волимо. Зато не треба ни да мислимо о томе. Треба да се молимо за ближњега и да не заборављамо своје обавезе и вољу Божју. Научите да будете једноставни. Не ословљавајте људе посебним именима која су изнад њих. Не заносите се непотребним идејама. Ономе од кога желимо да чујемо истину, а посебно духовну истину, треба и само да приступамо са простом истином и да га не величамо узалуд,јер ако он буде слаб и полакоми се на величање, неће више бити у истини па више ни ми нећемо моћи да од њега чуј емо истину. А ако буде строг, може  се дестити да нам и не одговори. Заповест да не волимо сина и кћер више него Господа може извршити и онај ко живи заједно са сином и кћерком, а може је прекршити и онај ко не живи заједно са њима. Размислите, у каквој ситуацији ћете моћи боље да извршите ову заповест, па тако и живите.

29.09.2014.

О хлађењу срца

Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке. Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје. Понекад охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху. Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински). Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: „Остани са оним у шта се уздаш". Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога. Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот.

28.09.2014.

И ми би били светитељи

Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они". Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује. Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином. У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима" . Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проловеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?! Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванћеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити". А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24). Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тама не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу. Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака. Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу. Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?! Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!" Зар је далеко Онај Који тако говори!? 

27.09.2014.

О лажима

"Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а. остависте што је претежније у Закону; правду и милост и веру, а ово је требало чинити и оно не остављати. Вође слепи који оцеђујете комарца а камилу прождирете. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слепи, очисти најпре изнутра чашу и зделу да буду и споља чисте. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробову, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња. (Матеј 23, 23-28; Зач. 95) И ове речи и оне које чусмо јуче (Мт. Зач. 94) су прекор књижевницима и фарисејима као лицемерима који су себе лажно представили побожнима, а у ствари побожност су само употребљавали за оне своје најниже интересе. Свакако да је у време у којем ми живљасмо било и тешко показати праву побожност због непријатеља који су били моћни и који су на сваки иачин хтели да веру униште. Да не буде сада, кад је ипак лакше, да ми своју веру показујемо на начин као ови фарисеји! Господ нас на другом месту опомиње да не показујемо себе и своју побожност пред људима него у тајности пред Богом који види тајно и платиће нам јавно (Мт. 6, 6). Закон Мојсијев је наредио да се даје десетак, али од плодова земаљских, од онога што је човек сејао и зашто се трудио и од стоке, и ево фарисеји су давали десетак и од метвице, једног зачина, једне биљке и од копра и од кима, а оставили су оно што је важније у закону - правду и милост и веру. Па онда Господ каже: Ово (правду и милост и веру) требало је чинити, ал' оно не остављати". Важније је оно што треба чинити него оно што не треба остављати. Исто тако говорити о чишћењу споља чаше и чиније. Важнија је чистота унутрашња, а када се она постигне онда ће она дати вредност и спољашности. И онда као на крају: "Тешко вама књижевници н фарисеји, што сте као окречени гробови; споља изгледате лепо, а унутра пуни сте костију мртвачких и сваке нечистоте'. Видите сами по себи и по мени и по другима људима како се трудимо да споља будемо не само учтиви, него да будемо луксузно обучени и шта све друго не чинимо! Није ту реч о томе да не обраћамо пажњу на чистоту и на поштовање кад пођемо некоме у походе, да покажемо и оделом своје поштовање према њему, или кад нам неко дође, него је реч о томе да се лажно представљамо, а унутра је као у гробовима пуно мртвачких костију и нечистоте. Људи овога света, они себе споља украшавају, а остављају оно што је најважније, што нас чини људима - правду и милост и веру, истину и љубав. На то да обратимо пажњу! - јер је "сва лепота кћери цареве изнутра" као што се вели у Светом Писму (Пс. 45, 13). Да наша душа буде као кћи Небеског Цара, да њена лепота буде изнутра! Бог вас благословио!

26.09.2014.

О вери

Пре свега потребно је веровати у Бога, јер "онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који Га траже" (Јевр. 11, 6). Вера је, по учењу Преподобног Антиоха, почетак нашег сједињавања са Богом: онај ко истински верује, камен је храма Божијег, приправљен за здање Бога Оца, узнесен на висину силом Исуса Христа, тј. крстом, благодаћу Духа Светога. "Вера, пак, без дела је - мртва", а дела вере јесу - љубав, мир, дуготрпљење, милост, смирење, одмор од дела својих, као што је Бог од дела починуо, ношење крста и живот по духу. Само таква вера признаје се за истинску. Праве вере нема без дела. Онај ко истински верује, неизоставно има и - дела.

25.09.2014.

Три степена гнева

Гнев нас све савлађује! Тешко нашој глави! Али да говоримо, по Светом Јовану Лествичнику, који су степени гнева. Гнев се дели на три врсте. Постоји гнев који је на грчком назван holos, што значи брзо - када се човек брзо разгневи и такође брзо прође. То није опасан гнев. То је оно што Дух Свети каже у Псалтиру: Гневите се и не грешите. То је природни гнев. Погрешио је једном, заискао је опроштај, мири се. Човеково срце је подељено на три дела: гневни део, рационални део и желатељни део. То је божански гнев, јер је по природи усађен у човекову душу, да се гневи на грех. Св. Јован Златоуст вели: Гнев твој нека не буде на брата, него на змију којом си пао". Када видиш човека да те кори или ти чини зло, немој се љутити на њега, јер није он крив. Да је било тако, не би био постављен закон љубави према непријатељима. Мрзи његову болест, не човека, јер није крив човек, ђаво га подстиче. Мрзи болест, јер болест је од ђавола, тиме га натерају да те мрзи, да те кори, да ти штети, да те бије. Он није крив, јер човек је створен по лику и подобију Божијем, али онај кога ђаво подстиче чини тако. Праведни гнев не мрзи, него испуњава заповест Божију, која каже: Љубите непријатеље своје. Благосиљајте оне који вас куну (Упор. са Мт 5, 44). Овај гнев, холос, јесте први степен гнева. Други степен гнева јесте гнев који се назива katos, или злоба на румунском. То је зла змија. Када ова угризе наше срце, не само да се гневимо, него задржавамо гнев по недељу, две, на онога који нам је учинио зло. Ово је тежак (гнев). Када човек задржава гнев и размишља: "Нека, претурићу ја њему план; нека, рећи ћу му ја; нека, удесићу га ја"; и када будеш то видео у свом уму, знај да си прешао на други степен гнева. Угризла те је за срце већа аждаја. И иди да тражиш опроштај, да се помириш с братом, казујући: "Опрости ми, супруже; опрости ми, супруго!", јер ако не прође тај гнев, не можемо читати "Оче наш". Онда би требало да се молимо овако: "... и немој нам опростити, Господе, грехе наше, као што ни ми не опраштамо..." Тако би требало да се молимо, јер ако не опростимо, не можемо иначе читати "Оче наш". Ни у једној врсти гнева не можемо читати "Оче наш". Услов је поставила мудрост Бога Логоса. Апостол вели: Сунце да не зађе у гневу вашему (Упор. са Еф 4, 26), а ко је прешао на други степен гнева, не затиче га само сунце у гневу, затичу га и два, три дана, и седмица, и месец дана. Затим постоји гнев најтежи од свих, zakos, који се на румунском зове срџба. Овај је гори од ђавола. То је ђаво гори од свих ђавола: срџба. Нека нас Бог сачува таквога гнева! Али због чега се назива закос? Због тога што дуго пребива у човековом срцу. Када је човек стигао на трећи степен гнева, не задржава гнев само два-три дана или седмицу, него годинама. Било је људи болесних овом болешћу, срџбом, који ни на својој самрти нису опростили брату. Тле, тај и тај је умро, и на самртном одру тражила му је опроштај ћерка или унука, и није хтео да јој опрости". Да Бог сачува! То је аждаја закос или срџба, и божански Јован Златоуст, у Слову о Саулу и о Давиду, казује о њој да је гора од сатане. Саул беше Цар Израиљев и беше болестан од епилепсије, од нечистога духа, јер често падаше на земљу и ствараше му се пена на устима, јер га беше напустио Бог, од када беше убио цара Ахава. Давид долажаше и певаше му псалме уз харфу, и изгањаше злог духа од Саула, и исцељиваше га, и он се смириваше. Но да ли је Саул благодарио Давиду што је изагнао ђавола из њега? Не. Ђаво, чујући силу псалама, напуштао је Саула и бежао. А Саул се смиривао, али завист у њему - не. Јер девојке Јерусалимљанке, након што су чуле да је Давид, једно дете, поразио Филистејца Голијата и одрубио му главу и скинуо увреду са синова Израиљевих, ударале су у бубњеве и викале овако: Саул згуби хиљаде, и Давид десетине хиљада, То јест, више су прослављале Давида него Саула. И од тада Саула je обузела мржња, исто из славољубља, обузела га је велика срџба, и плашио се да ће од сада Давид бити цар. И толико је срџбе имао, иако га је Давид исцељивао и одгонио ђавола од њега, да је, када би устао, питао:" Где је Давид, Да га убијем?" И три пута се бацио копљем за Давидом. Кога је хтео да убије? Свога лекара, који га је исцељивао. Јеси ли видео да је ђаво одлазио од Саула, због псалама, али срџба из његовог срца није одлазила? Хтео је да убије Давида, да овај не би постао цар. Због тога кажу Свети оци, и особито Св. Василије Велики: 'Завист је гора од ђавола". То је гнев закос, и када човек буде помућен срџбом, жуч излива отров око срца, јер је словесни део душе у срцу. Тада се помрачи разум, и мозак, и сентиментални део човекове душе, и узалуд му кажеш да је овде бело, јер он види црно. Више не види добро, јер су му се од зависти помрачили ум и срце. Закос, пребива дуго у човековој души. Срџба је гора од свих. Само је ђаво срџбен и има срџбу од почетка света према људима и према Богу, а човекова (срџба), каже Св. Јован Златоуст, гора је од ђавола. Нека нас Бог сачува, јер срџба је ђаво који истрајава у човековом срцу, и ако се човек не исповеда и не моли се Богу да га изагна, има многих који ни на самртном одру неће да опросте ономе који им је згрешио. Ово је трећи степен гнева, који је најопаснији; а то је ђаво срџбе, који је гори од свих ђавола. Дакле, није довољно да кажеш само уснама: "Бог нека ти опрости", а твоје срце да буде пуно зависти и гнева; то није опраштање. Бог гледа на срце. Узалуд се молимо, када је наше срце пуно злобе, срџбе, отимачине и свеколике зле ревности. Дакле, да се трудимо својим срцем, да га убедимо да треба да љубимо свога брата и тражимо помоћ Божију да то чинимо, и онда имајмо смелости у својим молитвама к Богу. Ако ли не, има да се збуде што вели Св. Исаак Сиријски: "Семе на камену јесте молитва онога који има гнев према своме брату". Нека нас Бог сачува сваке врсте гнева, али особито гнева закос. Амин.

24.09.2014.

О миру Божјем

Мир љубљени, слатка ствар и име. Љубљени мир, моје старање и мој украс, за који нам је речено да је од Бога и чији је Бог Бог и који је и сами Бог. Мир сједињен са правдом божанско је добро. Највећа радост радосних је мир, а њега ако нема, неће ни радост имати силе онда кад рат одагна мир. Богу и Божјем близу су сви који воле мир и који се гнушају и клоне раздора. Ништа није равно миру и слози. Истински је мир мир са Богом. Никаква нам корист није ако смо са свима у миру, а са Богом ратујемо, као што нам никакав губитак није ако са свима ратујемо, а са Богом мир имамо. Ако би се ко причестио миру који Бог дарује, неоскудно свакога би добра имао. Мир је богодано добро, дар са Небеса и сам Божји благослов. Мир од Христа је постојан, неизмењив, крепак, непролазан, бесмртан и бесконачан. Зато и нема конца томе миру, јер он је неземаљски дар. Да је од овога света, он би припадао саставу света. А ко је сада примио тај мир и сачувао га, у векове ће са добрима у миру живети. Мир Соломонов беше ограничен годинама, а мир од Бога пружа се у век века. Мир светски бива и зла ради, док мир Христов не само да учи да будемо у миру са другима, него и са самима собом, да се не би плот подигла против душе. Нека нико не помисли да кажем да треба волети сваки мир, јер знам да као што постоји неслога добра, тако постоји и погибељна слога. Није сваки мир беспрекоран и добар, него често уме да буде и погубан и да удаљи од Божје љубави, што бива када смо са неким у миру и сагласни око затирања истине. Постоје и рат без кривице и мир мучнији од сваке непомирљиве борбе. Миротворац води у себи самоме борбу плоти и духа и тај унутрашњи рат природе настоји да оконча миром, где више не делује телесни закон који се побунио против закона ума, него онај који се потчинио већем цару и постао слуга божанских заповести. Мир је почетак добра, којима је Бог благоизволео да обилује земља; ангеоски лик сведочи истину. Господ наш Исус Христос мир Свој даде Апостолима: Мир Свој остављам вам, мир Свој дајем вам. Мир као Божји дар пребива у очишћеним срцима, док нечиста и огађена напушта. Ко је лишен мира, лишен је божанске благодати. Мир онога ко га је примио и ко му служи узноси у висине славе, облачи га у хаљину части, обасјава му лице, чини га великолепним и зорним. Његове су речи благе, а дела достојна дивљења.

23.09.2014.

Спасавај самог себе

Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути.

22.09.2014.

О јунаштву

Јунаштво је смели покрет душе на делање врлине, доброг и честитог, праведног и доличног. Неразумна храброст је дрскост, наглост и непромишљен покрет душе у нерасудном пориву. Јунаштво је врлина, а неразумна храброст грех. Храбар је муж врлинаст, разуман, умерен, истинољубив, праведан, делатељ доброг, честитог и достојног, а неразумно храбар је човек дрзак и лукав, срља, непромишљен је, нагао, лажељубив, неправедан и делатељ зла. Нерешеност је, опет, кукавичлук, малодушност и недостатак одлучности. Нерешен се не подузима ничега, одлаже испуњење одлука, оклева, реши се па премишља, крене па опет стане, ступи па устукне, спор је, сметен, обећа, па повуче реч. Неодлучан човек не напредује, јер чини само оно за шта је сигуран да не крије опасност.

21.09.2014.

О чувању сазнатих истина

Без нужде не треба другоме откривати срце своје. Мећу хиљаду могуће је наћи само једнога који би сачувао твоју тајну. Када је ми сами не чувамо у себи, како се можемо надати да ће је сачувати други. Са човеком душевним, треба говорити о стварима људским, а са човеком који има разум духовни, треба говорити о стварима небеским. Људи испуњени духовном мудрошћу, расуђују о духу неког човека сходно Светоме Писму, гледајући јесу ли његове речи саобразне вољи Божијој, и потом о њему закључују. Када се деси да се нађеш мећу људима у свету, о духовним стварима не треба говорити, особито ако код њих не примећујеш жељу да те слушају. У том случају, треба следити учење Светог Дионисија Ареопагита (у књизи о Небеској јерархији, гл. 2): поставши сам божанствен од познања божанствених ствари, и у тајности ума свога сакривши светињу од неосвећеног народа, чувај је, јер - како Писмо каже - није добро пред свиње бацити чисти, светолики и скупоцени накит духовног бисерја. Треба држати на уму реч Господњу: Не мећите бисера свога пред свиње да их не изгазе ногама својим и, вративши се, не растргну вас" (Мт. 7, 6). Због тога на све начине треба да се трудиш да скриваш у себи ризницу дарова Божијих. У противном, изгубићеш их и нећеш их више наћи... А када потреба изискује или ствар дотле стигне, треба отворено деловати у славу Божију, сходно речи Божијој: "Ја прослављам онога који је Мене прославио" (1. Цар. 2, 30), зато што се пут већ отворио.

1 129 130 131 132 133 146