Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом. Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако, у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта. Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је патребно још много труда да уложи.   

Везаност за пролазни живот, здравље, води многим одступањима од заповести Божјих, повлађивању телу, кршењу постова, унинију, нестрпљивости, раздражљивости. Несрећан је онај који воли превише удобан живот. Обезбедивши се свим могућим комфором, он неће моћи да поднесе ма и најмању неудобност, размазиће се и неће се научити стрпљењу. А живот хришћанина је сва неудобност, узак пут и нераван, крст који захтева неудобност и велико трпљење. Његово срце ће заволети удобности овога света, а не Христа Крстоносца. Трпи неудобности, навикавај се на неудобности. Јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам каже апостол.  

Смирен човек је кротак. Али то не значи да је онај који је кротак да је и смирен. У кротости би требало да буде и смирење, јер ако њега нема онда човек може и да се чини споља кротким, али унутра да буде испуњен гордошћу и да говори о другима: „Они су ненормални, не треба на њих ни да обраћам пажњу, нек сами себи причају“! Као онај монах којег оци никада нису видели да је био разгневљен, и који никада није одговарао када су му досађивали. И зато су га једном упитали: „Какве помисли има у свом срцу, да будући подвргаван клеветама, или трпећи увреде од неког он показује такву дуготрпељивост“? На шта је овај одговорио: „Зар треба да обраћам пажњу на њихове недостатке... То су пси који лају“. Односно он је презирао друге. 

Лењост је велики порок и рачуна се међу смртне грехе; зато и треба себе приморавати на извршавање својих обавеза, молити Бога за помоћ, не уздајући се у своју снагу. Он ће, видећи такву нашу добровољност, дати снагу и чврстину и помоћи ће да се савлада ослабљена лењост; али без нашег старања и добровољности и Бог неће помоћи. А у случају слабости и немоћи нека наше неделовање замене: саосећање, самилост и смиреност. Жалите се на лењост. Да, она често напада оне који се труде у побожности, а ако се погреши често превладава. Ради изгона те страсти Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних, руководећи се при томе смиреношћу, која, спуштајући на нас милост Божију, потпуно ослобађа ропства лењости. Противници су лењости бодрост и страх Божији.

Кад  год је неко гладног нахранио или жедног напојио, кад год је болесног посетио, кад год је некога за опроштај замолио или неком опростио, кад год је неко неког утешио или није неког осудио и оклеветао, кад год се неко радовао успеху и части другог... Учинио је царство Божје опипљивим и реалним.  

Оно што је горко не може се горким осладити, него само оним што је слатко. Тако се и горки коментари не могу осладити горким речима. Кротост, трпљење и љубав не могу само да осладе оно шта извире из горког источника, него и сам горки извор могу да промене у слатки. Ако је наша душа подвргнута неком лишавању, Бог тражи стрпљење и наду да би се душа искушала и очистила.   

Када те други понижава, и ти то прихваташ ето тада имаш право смирење, због тога што је право смирење – смирење на делима а не на речима. Једном је свети Козма Етолски упитао људе који су се окупили око њега: „У коме од вас нема гордости?“ –  „У мени“ –  рекао је један човек. „Ходи овамо, ти у којем нема гордости – рече свети Козма. „Одрежи један брк и тако изађи“. „Е, не могу то урадити“ – одговорио је овај. „Онда у теби нема смирења“, - рекао му је светитељ. Овим је свети Козма хтео рећи да је потребно делатно смирење.  

Буди лаган, реци све грехе Богу. Све болести, све туге, све бриге предај Богу. И бићеш лаган, ослободићеш се. Бог све већ зна о теби. Он је већ одлучио шта ти је потребно, каква је твоја судбина и какав је твој животни пут. Због чега се узнемиравати, страдати, главу разбијати? Никако. Треба живети овако: како буде, биће - како Бог да. 

Једног поподнева, кад се враћао из Халкиде, пролазио је поред cркве Преподобног Јована. Побожно је ушао, запалио велику свећу и продужио ка главном храму, који се налази са леве стране. Крипти се приближио са страхопоштовањем и радошћу и затим клекнуо испред ње. Ту се неко време молио. Неки људи, који су такође дошли у светилиште, почели су да негодују због његовог оклевања. Старац је устао, целивао свете мошти и прешао у други део светилишта како не би сметао осталима. Стајао је тамо и с радошћу посматрао лобању преподобног. Међутим, приметио је да се свете мошти покрећу и да мењају свој положај, зависно од особе која им се поклања. Отац Јаков се зачудио, усредсредио пажњу и приметио да се то уистину догађа. Тада се одважио да запита преподобног: "Преподобни мој, зашто некима допушташ да те додирну уснама, некима пружаш своју руку, некима окрећеш главу да би је гледали, некима се осмехујеш а од неких одвраћаш главу?" Истог часа добио је одговор: "Знај, Јакове, да нису сви овде дошли да би ми изразили своје поштовање. Неки су дошли због истинске побожности, неки су дошли држећи руке на леђима а неки су овде из пуке радозналости." Отац Јаков удостојио се оваквог дара још неколико пута. Другим речима, виђао је да свете мошти заузимају или положај добродошлице или положај одбијања, што је зависило од унутрашњег стања особе која им је приступала.

Ништа боље није него сећати се Христа. Сећати Га се сваки дан, сваки час. Онај ко Га се сећа неће погрешити, и што је главно, никад му живот неће бити тежак и несносан. Зашто би се ја угледао на људе, који, не знам како да су добри, ипак имају свих мана, које вешто крију? Христос се за то и родио као човек да би нам могао послужити као пример живота. Живот Његов испреплетан је био радошћу и жалошћу, Он се замарао и одмарао, гладнио и жеднио, веселио и туговао, исто као и ми. За сваку прилику у животу пружа нам Он пример поступања. Зато и велим: треба се увек сећати Христа!