16.11.2014.

О гордељивом и кротком

Нико, па ни сам Господ Бог, не поучава радо гордељивога. Нико не мари да даје поуке ономе ко виче да он зна све. Кроткима се откривају тајне, вели мудри Сирах (3, 19). А Давид опет говори да Бог наставља кротки истини, учи кротке путу своме (Пс. 24, 9). Гордељив је онај ко хоће свакога да учи а сам се не да ни од кога поучити; а кротак је онај ко не жели никога да учи а жели непрестано да буде ма од кога поучен. Празан клас са издигнутом главом изнад све њиве, и пун клас са главом обореном! О гордељиви човече, кад би некако ангел хранитељ твој скинуо завесу с твојих очију и показао ти бескрајну пучину свега онога што ти не знаш, ти би клекнуо пред сваким човеком пред којим си се гордио и кога си подништавао и узвикнуо плачевно: опрости. Опрости! Ја ништа не знам! Смерном и побожном често се открива и кад ће умрети, а гордога смрт сналази изненадно. Св. Григорије Двојеслов прича о неком епископу Карпу, који сваки дан служаше литургију, како му се једном јави неко из онога света и рече: „Продужи чинити то што чиниш, и служећи мени, нека ти не сустану ноге. и не ослабе руке. А у дан Успенија Богородице доћи ћеш к мени, и ја ћу ти дати плату у царству мом небесном, заједно са свима онима, за које си се на службама молио.“ После године дана на дан Успенија епископ Карп одслужи службу Божју, опрости се са својим свештеницима, и предаде дух свој Богу. И лице се његово засветли као сунце.

15.11.2014.

О причешћу

Треба да имамо на уму да страхопоштовање пред тајном Светог Причешћа не треба да прерасте у неувереност, тугу и мрзовољу, што у нашој души може да изазове сумњу у неопходност причешћа. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: „Бојим се да се причестим као недостојан, али још више се бојим да останем без причешћа да не бих погинуо“ Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао: - Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе „достојном“ тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите. Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се“. Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: „Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши“. Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао: - Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова….

14.11.2014.

О карактеристикама поноса

Један од најистакнутијих стручњака за дубине људске душе, св. Исак Сирин, каже у својој 41. бесједи: "Онај који дође до спознаје властитог гријеха већи је од оног који подиже мртве молитвом; ко год је у стању да спозна себе, већи је од оног ко је добио визију анђела." У сврху самоспознаје ћемо испитати наведено у наслову. Понос, егоизам и сујета - чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност - све су то различите врсте основне појаве: "окретања према себи." Из свих ових ријечи двије имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Према "Љествици" они су као младић и човјек, сјеме и хљеб, почетак и крај. Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити? Иста усмјереност према публици објашњава гријех самооправдања, који се често непримјетно прикрада и у нашу исповијест: "Нисам грешнији од осталих... само безначајни гријеси... нисам никога убио нити било шта украо." Демон сујете је пресрећан, каже св. Јован Љествичник, видјевши да се наше врлине увећавају: што више успјеха имамо, више је хране за таштину. "Када држим постим ташт сам, када кријем своје духовне напоре ташт сам преко побожности. Ако се лијепо облачим сујетан сам, а ако облачим стару одјећу још сам сујетнији. Ако почнем говорити обузет сам сујетом, а ако ћутим постајем још сујетнији. И без обзира на коју страну да окренете ову бодљикаву биљку, она ће увијек подићи своје бодље горе." Чим се добар осјећај или искрен покрет појави у човјековом срцу, одмах се јавља сујета која гледа у себе. Тако ови најдрагоцјенији покрети душе нестају, топећи се као снијег на сунцу. Они се топе, што значи да умиру; дакле, због сујете умире оно најбоље у нама. На тај начин сами себе убијамо сујетом, и мијењамо прави, једноставан и добар живот варкама. Повећање сујете даје повода за понос. Понос је врховна самоувјереност и одбацивање свега што не произилази из властитог ја. То је извор бијеса, свирепости и злобе; то је одбацивање Божије помоћи; то је "демонско упориште". Понос је "жељезна завјеса" између нас и Бога; то је непријатељство према Богу; то је извор сваког гријеха; и он је присутан у сваком гријеху. Сваки гријех представља попуштање своје воље пороцима, свјесно кршење Божијег закона, дрскост против Бога. "онај који је предмет поноса очајнички треба Бога, јер га се ниједан човјек не може сачувати" (Љествице). Одакле долази овај порок? Како почиње? Чиме се храни? Кроз које фазе пролази у свом развоју? По чему га можемо препознати? Ово посљедње је нарочито важно јер поносна особа обично не види свој гријех. Мудри старац једном је савјетовао једног од својих монаха да избјегава понос. Монах, заслијепљен својом памећу, му одговори: "Опрости ми оче, али у мени апсолутно не постоји понос." Мудри старац му рече: "Нема бољег доказа твог поноса, дијете моје, од таквог одговора!" У сваком случају, ако је неком тешко да тражи опроштај од других, ако се лако увриједи и ако је неповјерљив, ако је злобан и ако осуђује друге, све су то, несумњиво, знаци поноса. У "Бесједи против пагана" св. Атанасија Великог записано је сљедеће: "Људи су пали у самољубље, радије размишљајући о себи него о божанском." Ова кратка дефиниција открива суштину поноса. Човјек, ком је до тада центар и предмет његове жеље био Бог, окренуо се од Њега; он је пао у самољубље; он је почео да више воли себе него Бога; он се одлучио да радије размишља о себи него о божанском. У нашем животу ово окретање према размишљању о самом себи и својим жељама постало је дио наше природе, и често се може видјети као снажан инстинкт за самоодржањем, како у нашем свјетовном тако и у нашем духовном животу. Баш као што раст канцера често почиње безазленом модрицом или сталном иритацијом одређеног мјеста, тако и духовна болест поноса често почиње изненадним шоком (на примјер због неке несреће) или сталним порукама нечијег ега усљед успјеха, добре среће или сталним истицањем нечијег талента, итд. Често се ради о такозваном "темпераментном" појединцу, који је страствен, талентован и који неодољиво привлачи. Таква особа је као вулкан при ерупцији, са својим непрекидним активностима које га одвајају од Бога и људи да му се приближе. Он је пун себе, потпуно се прожимајући у себи, трујући се сам са собом. Он не види и не осјећа ништа осим свог ватреног талента из којег црпи велики ужитак и задовољство. Тешко било ко може учинити ишта са таквим људима, све док не буду исцрпљени и док им се вулкан не почне гасити. То је опасност свих талентованих и надарених људи. Таленат треба бити избалансиран дубоком духовношћу. Иначе, у обрнутом случају, у ситуацијама велике туге добија се исти резултат: особа постаје потпуно прожета властитом несрећом; у њеним очима околни свијет постаје празан и мрачан; она не може мислити или говорити ништа друго што није предмет њене туге; она се дави и напослијетку се грчевито држи за то као јединим разлогом за живот што јој је преостао. Често ово окретање према себи се развија код људи који су тихи, покорни и повучени, чији лични живот је потискиван још од дјетињства. Ова "потиснута" субјективност се компензује изазивањем склоности према егоцентризму" (Јунг, "Психолошки типови") у најразличитијим испољавањима: брзина којом се увриједе, неповјерљивост, кокетирање, тражење пажње, па чак и облицима директне психозе као што су манија гоњења, мегаломанија, итд. Дакле, опсједнутост собом води особу далеко од свијета и од Бога; он постаје одсјечен, да тако кажемо, од свијета, вртећи се у празном простору. Напредовање духовне болести Покушајмо навести основне фазе развоја поноса, од ситних самозадовољстава до есктремног духовног мрака и потпуне деструкције. У почетку то изгледа као честа усмјереност пажње према себи, што је скоро нормално, праћено добрим рапсоложењем које се граничи са лакомисленошћу. Особа је задовољна собом, пуно се смије, звиждуће, пјевуши и пуцкета прстима. Воли да буде оригинална, да забавља друге духовитошћу и необичностима, показује необичан укус и избирљивост у храни. Радо даје савјете и пријатељски се мијеша у послове других; несвјесно испољава изузетно интересовање за себе сљедећим фразама (прекидајући разговор): "не, пусти ме да ти кажем," или " ма не, ја знам бољу причу," или "имам навику да...," или "ја обично имам правило...". У исто вријеме таква особа у великој мјери зависи од одобравања других зависно до чега ће или процвјетати, или увенути и постати огорчена. Међутим, генерално у овој фази њено расположење остаје прилично добро. Овај облик егоцентризма је обично одлика младости, мада се понекад може видјети и код одраслих. Таква особа је срећна ако у овој фази наиђе на озбиљне бриге, нарочито за друге (брак, породица), посао или неки пројекат. Или уколико уђе у духовни живот и, привучена љепотом духовног напора, спозна своје духовно сиромаштво и пожели стећи благодат. Ако се то не појави, болест даље напредује. У њему се јавља искрено вјеровање у властиту супериорност. Често се то изражава кроз незадржљиву рјечитост. Шта је рјечитост ако не, у једну руку, недостатак скромности и, у другу руку, радости у самом себи? Егоистична природа рјечитости није умањена примјерима разговора о озбиљним темама; поносна особа може лако да држи проповиједи о понизности и тишини, величајући пост и расправљајући о предностима добрих дјела наспрам молитве. Самопоуздање се брзо претвара у страст за уређивање других; оваква особа намеће своју вољу другима (али је нетолерантна да потчини своју властиту вољу); усмјерава пажњу, вријеме и напоре других и постаје дрска и одвратна. Само су послови те особе важни, док су послови других од мале вриједности. Она покушава да уради све и мијеша се у све. У овој фази се расположење поносне особе почиње кварити. У својој агресивности он се природно суочава са противљењем и одбијањем, постаје иритантан, тврдоглав и зловољан; он постаје сигуран да га нико не разумије, чак ни његов духовни отац, и његови сукоби са цијелим свијетом се повећавају доводећи поносну особу да чини коначан избор: "Ја" против других (али још увијек не против Бога). Душа постаје мрачна и хладна; она постаје боравиште ароганције, презира, љутње и мржње. Ум постаје помрачен; разликовање између добра и зла се смућује мијењајући га разликом између "моје" и "није моје". Он бјежи од свих послушности постајући нетолерантан према свим сегментима друштва; његова сврха је да преноси своја властита гледишта, да покори и обрука друге; он бијесно тражи славу, чак и озлоглашеност, освећујући се свијету за недостатак признања. Ако се ради о монаху, он напушта свој манастир који му постаје неподношљив, тражећи свој властити пут. Повремено је ова сила самопотврђивања повезана према стицању материјалног; каријери или друштвеној и политичкој активности. Понекад, ако постоји таленат, он је усмјерен према креативности; у том случају кроз напоран рад, поносна особа чак може постићи и неку мјеру успјеха. На овом истом темељу настали су раскол и јереси. Коначно, у посљедњој фази се особа одваја од Бога. Ако је претходно он згријешио из несташлука и побуне, он сада себи све дозвољава: гријех га више не мучи већ му постаје навика. Ако осјећа олакшање у овој фази за било шта, онда је то његов пријатан однос са демонима и његов лак приступ тамним путевима. Стање његове душе је суморно, безнадежно и потпуно усамљено. Међутим, у исто вријеме постоји искрено убјеђење у исправност његовог пута и осјећање потпуне сигурности упркос чињеници да је на црним крилима пожурио у пропаст. Уистину, такво стање ума се не разликује много од лудила. У овој фази поносна особа живи у стању потпуне изолације. Погледајте како он говори и како се свађа: он или не чује ништа што му други говоре, или чује само оно што се подудара са његовим властитим ставовима. Ако се неко успротиви његовом мишљењу он постаје бијесан као да је изузетно увријеђен, и све жестоко побија. У онима који га окружују он види само оне квалитете које им је он сам приписао, тако да чак и у својим похвалама он остаје поносан, егоцентричан и неприступачан за објективност. Карактеристично, најчешћи облици психолошке болести - мегаломанија и манија гоњења - потичу директно из "повећане самосвијести" и потпуно су незамисливи код особа које су скромне, једноставне и самопожртвоване. Чак и психијатри вјерују да је параноја заснована на основу претјеране свијести о самом себи, непријатељском ставу према другима, губитку нормалне способности за прилагођавање и неразумним вјеровањима. Класична параноична особа никад себе не критикује: у његовим властитим очима он је увијек у праву, изузетно је незадовољан људима око себе и условима свог живота. Ево савршене илустрације дубине одлучности св. Јована Љествичника: "Понос је крајње сиромаштво душе." Поносан човјек доживљава пораз на свим фронтовима: Психолошки: туга, бол и туробност. Морално: самоћа, недостатак љубави и бијес. Психолошки и патолошки: болести нервозе и лудила. Са теолошког становишта: смрт душе претходи физичкој смрти; искуство пакла још у овом животу. Да закључимо, природно је поставити ово питање: Како се можемо борити против ове болести, против уништења које пријети онима који слиједе тај пут? Одговор извире из суштине овог питања. Најприје, понизност, затим послушност према онима које волимо, старијима, законима у свијету, према објективној истини и свему оном што је добро у нама и око нас; послушност према Божијим законима и коначно послушност према Цркви, њеним правилима, заповијестима и светињама. Постизање овог значи стајати на почетку хришћанског пута: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе..." (Мт. 16:24). Он се мора одрећи себе и наставити са одрицањем себе сваки дан. Сваког дана он мора преузети на себе свој крст: крст подношења увреда, стављати себе на посљедње мјесто, подносити тугу и болест, тихо прихватати неправду, и нудити потпуну и безусловну послушност - тренутну, добровољну, радосну, неустрашиву и сталну послушност. Онда ће пут који води у царство мира и најдубље мудрости, који уништава све страсти, постати отворен. Слава Богу нашем, Који се противи поноснима а благодат даје понизнима!

13.11.2014.

Да ли се треба бојати Бога

”У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави.” (1. Јов 4, 18). Када љубите Исуса, упркос вашим многобројним слабостима, будите уверени да сте победили смрт, јер сте у општењу са Његовом љубављу. Требало би да осетите да је Господ ваш пријатељ. Он је то сам потврдио рекавши: ”Ви сте пријатељи моји...” (Јов. 15, 14). Треба да Му верујемо и да Му се приближимо као пријатељу. И ако паднемо, ако учинимо преступ, приступимо Му с љубаљу и храброшћу, преиспуњени поверењем у обострано пријатељство, без страха од Његове казне. Требало би да Му кажемо: ”Да, Господе, учинио сам то, пао сам, опрости ми.” У исто време, требало би да осетимо љубав којом нас Он воли, да нас прима с нежношћу и љубављу и да нам опрашта. Не дозволимо да нас преступи наши одвоје од Исуса. Ако верујемо да нас Он воли и ако ми волимо Њега, нећемо се осетити као странци, одвојени од љубави Његове, чак и када учинимо грех. Осигурали смо Његову љубав и без обзира шта учинили, ми знамо да нас Он воли. Јеванђеље, говорећи алегоријски, упозорава да ће грешници бити узети на место где је ”плач и шкргут зуба.” (Мат. 25, 30). И засита ће бити тако онима који живе далеко од Господа. Неки свети Оци говоре о страху од смрти и паклу. Они веле:”Свагда се сећајте смрти.” Од таквих речи, дубље анализирано, проистиче страх од пакла. Онај, који покушава да не греши, негује овакве помисли, а његова душа је преиспуњена страхом од смрти, пакла и ђавола. Све има своју важност у одређеном тренутку и у правим околностима. Страх од смрти је исправан у раним фазама духовне борбе. Он је исправан код почетника, код оних код којих је старо ”ја” још увек присутно. Почетник се овим страхом чува од сагрешења. Страх је неопходан, јер ми имамо физичку природу, подложну слабостима. Међутим, ово је рана фаза нашег односа с Божанским. На овом нивоу однос са Господом јесте нагодба: да би стекли рај и избегли пакао. Ако ово настојање испитамо, видећемо да је себично. Не свиђа ми се овај пут. Чим човек напредује и ступа у љубав Христову, зашта ће му страх? Шта год чини нек чини с љубављу и то је најважније. Није вредно да неко постаје добар из страха од Господа, а не зато што Га љуби. Када се молите, немојте да ико види и наслути шта чините. Чините то у тајности, као подвижници. Сећате ли се када сам говорио о славују? Он пева у шуми, када је тишина, како га нико не би чуо и хвалио. Какво дивно појање у дивљини! Да ли сте приметили како се његово грло напрегне? Исто се догађа и са онима, који љубе Господа. Чим искусе ту љубав, њихово грло и језик напрегну. Они трчи у дивљину, у пустињу, и опште с Богом у тајности. Не обраћајте пажњу на страсти; не бавите се демонима. Окрените се Исусу. Божанска благодат ће нас научити одговорностима. Ми морамо да имамо љубав и чежњу како бисмо привукли Божију благодат. За благодат Господњу потребан је Божански ерос. Једном, када смо стекли љубав, спремни смо да се молимо. Господ сам долази таквој души, чим пронађе у њој добру намеру, понизност и љубав. Без добре намере, понизности и љубави нисмо у стању да кажемо:”Господе Исусе Христе, помилуј ме.” И најмања критика коју упутимо другом човеку утиче на нашу душу и нама постаје немогуће да се молимо. Свети Дух се не усуђује да приђе таквој души. Ми треба да допустимо Господу да учини оно што Он жели са нама; ово је корисније и исправније и за нас и за оне за које се молимо. Исус ће придодати све друго. Међутим, ако испољимо и најмању себичност, ништа се не може догодити. Господ има своје спствене разлоге - зашто нам не да оно што тражимо од Њега. Он има своје сопствене ”тајне.” Ако не покажемо потпуно послушање своме духовном оцу и смирење, Исусова молитва ( Господе Исусе Христе, помилуј ме) неће деловати, а истовремено, у опасности смо да будемо обманути. Не изговарајте ову молитву рутински. Ако у творењу ове молитве користите силу, можете бити повређени. Неки људи су се разболели, јер су творили Исусову молитву под притиском. То није здрава молитва. Не морате да се усресредите претерано, како би изговарали Исусову молитву. Не треба вам посебан напор када имате Божански ерос. Свако место је погодно за молитву: док седите на ниској столици, у фотељи, у колима, на путу, у школи, у канцеларији, свуда. Само нежно изговарајте ”Господе Исусе Христе, помилуј ме”, без силе или осећаја било какве тескобе. Молитва у трајању од пет минута, али принесена Господу с љубављу и чежњом вреднија је од свеноћне молитве без љубави.

12.11.2014.

Ако си поново пао поново устани

Не тугуј чедо моје. Не буди тако неспокојан. Ако си поново пао – поново устани. Ти си призван на пут небески. Ништа није чудно, ако се онај који трчи понекад и спотакне. Само треба да у сваком тренутку има трпљење и покајање. Стога се покај кад год погрешиш, и не губи време. Колико оклеваш да затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корене. Не допусти му да те изнервира на твоју штету. Дакле, не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, како кажеш, али пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио. Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док духовно расположење покајника говори: Сагреших, и опрости ми Оче, и на тај начин прогони тескобу. Зар ја, каже, нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним? Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости. Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан, и не плаши се. Видиш ли како је брат, о којем пишеш, претрпео искушење? И ти тако исто чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи, јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити. Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се. Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао. Искушења су лекови и исцелитељске траве, које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране. Ти, дакле, имај трпљење, да би свакодневно био на добитку, да би сабирао награду, починак и радост у Царству Небеском. Доћи ће ноћ смрти, када више нико не може да дела. Зато пожури – јер времена је мало! Нека ти ово буде познато – бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер, један дан подвига (борбе) у познању и чувствовању душе, вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања. Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђено нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља срца твога. А када је земља натопљена, лако ћеш искоренити трње. старац Јосиф Исихаста

10.11.2014.

О дуготрпељивости и смирењу

Када су ме упитали да ли да користе снагу магнетизма, ја сам одговорио да су Хришћанима подарене и веће и много поузданије силе: вера и молитва. И свако спуштање на нижи пут, који ето човек открива тако што га попут слепца напипава својим самовољним и гордим размишљањем, не представља ништа друго него пад.  Речено је да не волимо језиком, него делом и истином. Зато, запамтимо, љубав од ћутања не постаје мања. Истина не нестаје ако заћуте речи. Као што верујемо речима, тако исто треба да верујемо и ћутању. Помолимо се да Господ благослови и наше речи и наше ћутање, тако да не буду ни речи празне, ни ћутање бескорисно.  Свако од нас, у мањој или већој мери, шири онакав живот каквим сам живи, тј. нови или стари. Највећи је дар када неко у другим људима шири узвишен живот. Благо ономе ко у овоме служи као оруђе благодати Божије. Не усуђујући се да себи ово припише, човек може да жели да бар, лажном речју и недостојним примером, не шири лажни живот, живот по телу, живот греховни и лицемерни. Реч "лажни", потпуно пристаје лицемерном животу, животу који само наизглед делује као побожан и бого угодан.  Благо вама ако вас узасрамоте. Благо вама! Зар не би требало да се трудимо да се што ближе примакнемо блаженству? Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни ако се за нас каже да смо под истрагом или да нам се суди, иако још нисмо ни осуђени? Много је оних који су осуђени, а који нису осрамоћени.  Када себе пажљиво проматрамо, не би требало да нам пажња слаби и за небројене жалости око нас, које настају због сиромаштва и других ситуација које нам праведни Творац даје. Такве невоље су нам дате да би се једни људи научили трпљењу, други да би се поправили, трећи да би се научили да помажу другима. Оне који су себе посветили Богу, такве недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе и за наше незнање.  Има на жалост тужних људи који своју тугу не разблажују утехом. Има људи који су се утешили и који, на жалост, своју утеху не разблажују са мало туге, која извире из љубави и смирења. Има људи за које као да не постоји ништа што је невидљиво и који се тако узалуд скривају од онога што је неминовно. Ипак, има људи који су снагом воље начинили својеврстан пробој у духовни свет, или бар мисле да су то учинили. Да ли је то потребно? Да ли тако треба? Зар није скромније да са надом чекамо пред затвореном градском капијом, да чекамо када ће отворити врата Онај Који има Давидов кључ?  Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу и тек тада ће моћи да осушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божије као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци.  Не могу да прекоревам осетљиво срце које воли. Зар је боље срце које је хладно? Камено срце треба размекшати, хладно – загрејати, а осетљиво и оно које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне. За овакво срце најбољи је пут тиховања који даје промисао Божији, да ово срце, утонувши у породичне везе, не би било сасвим загушено само том природном љубављу. Није увек страшно када срце остане као у детета. И Господ нам је заповедио да будемо као деца. И Апостол нам каже да будемо безазлени као деца, да будемо добри попут деце, да волимо простодушно као деца. Не треба се жалити на оно што је Бог дао кроз природу, него га уздизати до благодати, па ће све бити добро.  Често се догађа да онај човек који пажљиво гледа, нађе у свом природном карактеру нешто што би требало поправити и нешто што је потребно постепено мењати. Потпуно је исправно да он у таквој ситуацији тражи помоћ од Бога. Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа и истовремено се подвизавати, да би се зауздали лоши нагони срца и воље. Када нас запљусне негодовање и гнев, не треба да допустимо себи да тако говоримо и да по томе поступамо, него је потребно да се уздржимо и да размишљамо о свему томе, као и да кроз молитву утишамо страст. После тога можемо да ономе ко је згрешио, одмерено укажемо на грешку, и да му снисходљиво одмеримо казну.  Семе правде сеје се у миру који ствара мир. Мноштво чуда не мора да нас доведе ни до каквог закључка. И само једно чудо може бити доказ да постоји Бог. Хиљаде чуда могу да укажу само на пророка. Лазарево васкрсење показује нам чудотворца Бога, али да бисмо то могли да видимо, потребно је да у овом чуду откријемо оно што га уздиже изнад свих оних чуда која су учинили Богоносни људи, а која су, на први поглед, иста као и поменуто чудо Господње.  Зашто мислите да је радост далеко? Она је ту, близу. Она је иза жалости, као што је, у Песми над песмама, женик иза зида близу своје невесте. Увече плач, а ујутро радост. Потребна је велика обазривост када се спаја слатко са горким, радост и страх, да у радост богопознања уносимо страх јер смо свесни своје недостојности, која и чисти кладенац може да замути својим комешањем, и која може да помрачи светлост, или да је претвори у некакав слаби бљесак или привиђење.  Понекад човеку није лако да види своје невидљиве, али несумњиве грехе јер их заклањају врлине које тај човек лако уочава, али које су само привидне.  У наше време често се дешава да неки људи мисле да исправно и корисно поступају, приносећи службу Богу, а у ствари само прате, и то не увек успешно, моду која је тренутна и коју пропагирају други. Тако они служе тој моди, надајући се да ће им она послужити на корист.  Замаљска радост бива проткана тугом јер душа потајно осећа да јој овоземаљско није довољно, те да чезне за бољим. Тугујући за Господом, душа осећа и радост јер осећа да, као што каже Апостол, туга за Господом доноси спасење. Нека да Бог да тражимо радост у којој се неће скривати жалац туге. Нека да Бог да се не плашимо туге која ће се претворити у радост.  Увек треба видети и показивати истину, па макар она била и жалосна јер се и од такве истине учи, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава збога нашег немарног односа према њој.  Кажете да онај ко није убеђен у своју победу, да ће тај бити побеђен. Ипак се не слажем са тим. Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда, може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају наду на успех. Има примера када је, уз извесне губитке, битка ипак добијена, и то само због тога што се није смело допустити непријатељу да нас баш сасвим победи и уништи.  Покушајмо да се барем на кратко отргнемо од свега што је земаљско и пролазно и за шта смо нужношћу привезани, или својом вољом, и покушајмо слободно, али озбиљно да продремо погледом у оно шта је небесно и вечно. Из тродневног гроба устаје Светлост вечнога живота. Једни виде, и верују. Други не виде, и верују. И сви су блажени јер верују.  Када Господ узима добре душе, оне са собом односе делић милости Божије, која је на њих и кроз њих силазила са Небеса. 3ато нама који остајемо више него раније прети гнев Божији.  Треба на време да мислимо куда нас води живот и куда нас је однео, не без учешћа промисла Божијег, а сада треба ту да мирујемо, или да корачамо путевима истине.  Добро је ако у болести осетимо да више не припадамо овоме свету и добро је то осећање задржати у себи и онда када оздравимо. Није чудо што се то осећање после болести појављује теже него за време болести. Док је човек болестан, Бог му дарује оно што му је потребно док је немоћан, а када човек оздрави, Бог од њега захтева да се подвизава и да се труди не би ли задобио то осећање.  Насупрот нашој немоћи, греховности и ништавности стоје бесконачна благост и свемогуће милосрђе Божије. Бог нам је дао да се против лењости боримо нечим што је у нама Он створио. Ако умемо да победимо лењост и да се неуморно трудимо да би смо задобили овоземаљска добра и привилегије, зашто не бисмо могли да подстакнемо себе и на подвиге зарад Царства Небеског? Онолико колико се трудимо, онолико нам Бог показује на праведно и свето дело и дарује нам снагу да то остваримо. Истина, није нам увек дато да то одмах видимо, али је сасвим довољно то што нам Бог помаже да нас не поразе препреке и очајање. Уосталом, за дом који се гради у души нашој може се рећи да расте онако како се у причи казује за цркву Кијево-Печерске лавре: док је градња била у току, стално је била тек нешто мало изнад земље, а када' су радови били готови, одједном се указала цела.

09.11.2014.

О љубави према ближњем

Нећу од вас сакрити разлог због кога Господ даје Своју благодат. Нећу много писати, само вас молим – волите једни друге и видећете милост Господњу. Заволимо ближње, па ће и нас Господ заволети. Немој мислити да те Господ воли, ако ти некога попреко погледаш. О, не. Пре ће бити да те воле ђаволи, јер си постао њихов слуга. Али, немој оклевати. Покај се и моли од Господа силу да волиш брата, и осетићеш мир у души. Свим силама тражите од Господа смирење и братску љубав, јер због ње Господ даје Своју благодат. Сам испитај – једног дана моли од Бога љубав према братији, а другог живи без љубави, па ћеш видети разлику. Духовни плодови љубави су јасни: мир и радост у души. Тада ће ти све бити рођено и мило и проливаћеш много суза за ближње, за сва створења и сву твар. Често за један једини љубазан поздрав човек у души осећа неку радосну промену. И напротив, за један једини презрив поглед губи се благодат и љубав Божија. Тада се што пре покај да би се поново вратио мир у твоју душу. Блажена је душа која је заволела Господа и од Њега се научила смирењу. Господ воли смирену душу која се чврсто узда у Њега. Она сваког тренутка осећа милост Његову. Чак и када разговара са људима, она је занета љубављу према Господу. Од дуге борбе са злим дусима она је заволела смирење више од свега и не допушта демонима да из ње изагнају љубав према братији. Ако будемо свим силама волели братију и смиравали душу, победа ће бити наша, јер Господ пре свега даје Своју благодат због љубави према ближњем.

08.11.2014.

О самољубљу

Самољубље је страсна и неразумна приврженост телу, којој су супротне љубави уздржање. Ко има самољубље очевидно има све страсти. Самољубље сили самољупца да се брине о много чему излишном. Самољубље многа зла крије. Самољубац све ради само себе ради. Самољубац једино за себе живи. Јован Дамаскин каже о самољубљу ово: “ Они који једино себе ради све чине, самољубље, највеће зло, негују, зло противно заједници, мрско, неправедно и нечасно; људе је природа створила не као усамљене звери, него као стада, као оне који се заједно напасају, као део заједнице и не да би сами живели, него и оцу и мајци, браћи, жени и деци и другим сродницима, и пријатељима, суграђанима, саплеменицима и отаџбини и свима људима, целоме свету, а пре свих Богу и Творцу. Јер човек. ако је словестан, треба да је заједничар, да љуби свет и да је богољубив, да би постао и богољубљен. Самољубив, побуђен славољубљем које све мрзи, ништа не воли нити и за кога брине.“ А Платон вели: “Највеће од свих зала многим је људима усађено у душе и за њега свако себи смишља оправдање, мада томе нема никаквог изговора. То је оно што кажу како је сваки човек себи по природи драг и да је добро што је тако. А, заправо, обично је свакоме узрок свих грехова снажна љубав према себи. Јер оно што воли слепо је за оно што воли, тако да погрешно суди о томе шта је праведно, часно и добро, сматрајући увек да је његово истинито… зато ваља бежати од сваког човека који себе превише воли.“ (Платонови Закони 4).

07.11.2014.

О храбром исповедању вере

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи и, као што су предсказивали Свети Оци, тада на архијереским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога – учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове “типике” приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао: “По плодовима ћете их познати“. И то по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо “не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом месту“, као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима. Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка знај да су се јеретици већпојавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје зловерје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчјој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне. Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да иноке привуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер тада ће верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: “Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским“. Бој се Господа, сине мој! Да не изгубиш припремљени венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ… и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: ” Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити”. Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат. Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника. И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2. Тим. 11,1 – 3), Који рече “Буди веран до смрти и даћу ти венац живота” (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин.

06.11.2014.

Учите да се молите

Учите да се молите. Принуђујте себе на молитву. У почетку то пада тешко, али, уколико се више присиљавате, утолико она постаје све лакша. - Шта је то молитва? То је окренутост срца и ума Богу; то је посматрање Свемогућег, Сведоброг и Свемудрог. Молитва је разговор створа са својим Творцем, у пуном срахопостовању, а при најобилнијој свести о својој слабости и ништавности, при најдубљем покајању срца и чврстој одлуци да се изменимо; у поверавању свемогућој Божијој помоћи. Ако се молите помоћу молитвеника, онда не журите, него се трудите да сваку реч искреним срцем искажете. Ваше ће се срце повремено успротивити, остајаће хладно, понекад ће се страшно узбудити или се удаљити. Срце морате да обуздавате и да га сабрано окрећете Богу. Упућујте Господу и сопствене речи у молитви. Наше сопствено муцање Њега нарочито радује. Са мало наших, свесрдно изоворених, речи ми се наслађујемо блаженством више него при дугој туђој молитви. При свему је одлучујућа близина срца Богу. Дајте Богу ваше срце које Га искрено воли, као што волите своје родитеље, добротворе и пријатеље, и осетићете блаженство те праве, чисте љубави. Бог говори: "Сине, дај ми твоје срце", јер срце је наше средиште, да сам човек. Ко се не моли од свег срца, тај се уопште не моли. Код молитве све зависи од искрености. Срце мора жарко да чезне за оним што моли. - Моли се верно и чврсто. Изнеси своје потребе јасно, свесно и од свег срца. Веруј при том, непоколебљиво, да Господ над тобом бди, колико си уверен да те твој отац гледа са разликом, да те небески Отац у свим покретима твога бића у потпуности прозире. - Пажљива, искрена молитва сједињује вас с Богом и испуњава Његовим даровима - истином миром и радошћу, смирењем и љубављу. При мољењу треба чврсто веровати у снагу молитве; треба имати поверења у то да нас испуњење молбе прати као сенка што прати наше тело. Код Бога је реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку реч наших молитава, само ако од срца долазе. Мораш ли јутром рано на посао? Устани онда раније и моли се ревносно, добићеш мир, снагу и пун успех. Јеси ли увече уморан и хоћеш, што је могуће брже да паднеш у постељу? Одвој, ипак, времена и моли се од свег срца - спаваћеш спокојно и мирно. Гони ли те жеља твојим дневним задацима - приморај себе на сабрану молитву, навикни се мировању у Богу и све што ти је на срцу успеће.

1 132 133 134 135 136 154