22.06.2014.

У молитви је неопходна простота срца

Труди се да дођеш до детиње простоте у обраћању и са људима и у молитви Богу. Једноставност је највеће благо и највећа врлина човекова. Бог је савршено једноставан, зато што је савршено духован и савршено добар. И нека је твоја душа слободна од подвојености на добро и зло. За време домаћих и саборних молитава против лукавства ђаволског и расејаности мисли опомињи себе на једноставност истине и говори себи: просто, тј. ја верујем у све тражено простотом срца, и молим све просто; а твоја, непријатељу мој лукавства, твоје хуле, подлости, уображења одбацујем. Ђаво се обично усељава у нас кроз једну лажљиву помисао и мисао лажну и грешну жељу, а затим делује у нама и онеспокојава нас: тако је он прост. Нe усељава ли се Господ Бог духова у нас кроз једну мисао и љубав истинску и свету, и са нама обитава, и у нама делује и бива за нас све? Према томе, моли се без сумње, просто, тј. у простоти срца, без сумње; као што је лако да се мисли, тако треба да буде лако и да се моли. Благодарим Теби, Господе, Владико и Судијо мој, јер ме учиш да се просто молим Теби и слушаш мене, који вапијем Теби, и од грехова мојих и невоља мојих спасаваш ме и на пространом месту поставио си ноге моје. Призвао сам Те у лукавству греха мога речима црквене молитве: Господе Боже наш, покајањем опроштај људима дарујеш... и само што сам је завршио, мир и лакоћа настанили су се у мојој души.

21.06.2014.

Због чега наступа охладнелост у вери код црквених људи

Охладнелост у вери догађа се када човек живи не по заповестима Еванђеља, већ по својим страстима, када се ограничава само испуњавањем обреда и заборавља на очишћење свог срца од греха. Када мисли да се само напором ума може достићи тајна вере, а не подвигом целокупног живота, посебно молитвом и покајањем. Свети Оци су говорили да се благодат враћа путем којим је отишла. Неопходно је уз помоћ духовног руководитеља схватити зашто се охладила вера, које неправилности је човек допустио. Вера просвећује ум кроз догмате, срце кроз храмовно богослужење, учешће у тајнама и домаћој молитви; она снажи вољу кроз испуњење еванђелских заповести. Неретко охлађење наступа због скраћивања, а затим и напуштања неопходних молитви. Зато свети Теофан Затворник поучава: "окружи се правилима". У та правила улазе јутарње и вечерње молитве, читање Еванђеља и апостолских посланица, такође и Псалтира. Најбоље је да правило не саставља сам човек, већ да се руководи саветима духовног оца или парохијског свештеника код кога се исповеда. Треба знати да у човековом животу постоје периоди охладнелости, некакве богоостављености, које допушта Промисао, да би човек памтио да само својим силама, без благодати, не може да учини ништа осим греха. То је лекција смирења коју човек треба да памти цео живот. Постоји још један узрок такве охладнелости: на почетку духовног пута благодат делује особито јавно и снажно у људској души, буквално као да је носи на крилима. Али затим, по мери духовног узрастања, благодат као да одступа, да се човек не би олењио, да би у духовном животу све више учествовала његова воља. У таквим неизбежним периодима, човек не треба да упада у чамотињу (униније) већ да настави да се моли и да посећује храм.

20.06.2014.

Лењост је смртни грех

Лењост је велики порок и рачуна се међу смртне грехе; зато и треба себе приморавати на извршавање својих обавеза, молити Бога за помоћ, не уздајући се у своју снагу. Он ће, видећи такву нашу добровољност, дати снагу и чврстину и помоћи ће да се савлада ослабљена лењост; али без нашег старања и добровољности и Бог неће помоћи. А у случају слабости и немоћи нека наше неделовање замене: саосећање, самилост и смиреност. Жалите се на лењост. Да, она често напада оне који се труде у побожности, а ако се погреши често превладава. Ради изгона те страсти Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних, руководећи се при томе смиреношћу, која, спуштајући на нас милост Божију, потпуно ослобађа ропства лењости. Противници су лењости бодрост и страх Божији.

19.06.2014.

Хришћанин не треба да буде фанатик

Питао сам једном неког човека: “Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача? Знаш ли да постоје борци за кушача?” Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: “На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.” Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. “Пази” рекох му, ”ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде” Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан. Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром “слову закона”, а “слово закона убија”. Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи “ја” него “помисао ми каже” или “Оци кажу”, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.

18.06.2014.

Како постити

Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.

17.06.2014.

Духовни пост

Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.

16.06.2014.

О посту

Утемељитељ хришћанскога подвига, Спаситељ наш Исус Христос, уочи ступања на подвиг искупљења рода људскога, укрепио је Себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису другачије ступали на пут Крста но спроводећи - пост. Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост се не састоји толико у томе да се једе ретко колико да се једе - мало. Неразуман је онај посник који ишчекује одређени час, а онда се за трпезом сав предаје ненаситој наслади, и телом и умом. Што се тиче хране, треба се чувати и тога да не будемо пробирљиви, гледајући које је јело укусно а које није... Храну уопште треба узимати свакога дана толико да се тело укрепи и буде пријатељ и помоћник душе у вршењу добродетељи (врлине). Иначе, може да се деси да од изнурења тела, и душа занемоћа. Не може свако да прими на себе строго правило уздржања или то да се лиши свега што му може послужити за олакшање немоћи. Петком и средом, нарочито у време четири велика поста, храну узимај једном дневно, а Анђео Господњи ће се приљубити уз тебе.

15.06.2014.

Уметник и грех

Уметник је радио слику, на којој је требало представити анђела. За модел изабере једног младића прекрасне лепоте. Кад је слика била готова, многи су долазили да се диве лику анђела и налазили да он у потпуности одговара нашој представи о анђелима. Али уметник је зажелео да поред анђела наслика и ђавола, као сушту противност. Но одговарајући модел никако да нађе. Пуних десет година тражио је и најзад га нашао међу затвореницима. Боље супротности анђелу није могуће замислити. Али како се уметник силно изненадио, кад је сазнао да је овај затвореник био исти онај дечак, који му је раније послужио као модел анђела! Шта га је тако нагрдило и унаказило? Грех. Био велики или мали, грех оставља свој печат на нашем лицу.

14.06.2014.

Расејаност и безосећајност за молитву

А која су средства за сам зачетак дара молитве? Људи се обично жале на безосећајност и расејаност као на главну препреку за молитву. Зато је пре свега потребна борба с узроцима од којих проистичу ова непожељна својства. Ови узроци су двојаки. Као прво, расположење пуно бриге, нарочито кад је сједињено са сагласношћу ума, који ове или оне бриге признаје за главне у животу и које на молитву, на усредсређеност у Богу гледа као на другостепену ствар у односу на самоусавршавање у наукама и уметностима или достизању циљева земаљског уређења. Ако у човековој души постоји нека испразна помисао која обузима његову пажњу и енергију, он бива неспособан за молитву. Друга препрека за молитвено расположење је непобеђена чулна или друга преступна страст. Кад рђава, похотна жеља несметано влада човеком, он није у стању да се моли. Дух Божји је одступио од Саула кад се код овог формирао преступан завидљив однос према Давиду. За борбу с наведеним препрекама за молитву човек пре свега треба да се учврсти у убеђењу да је узношење духа ка Богу, молитва, главно у животу, а све остало је другостепено. Док човек не стекне свесно убеђење да је чување срца, усредсређеност на Бога - главна ствар у животу, никада се неће усавршавати у молитви. Горе наведена и даља указивања пастиру Цркве могу служити ради пожељног односа према молитвеном подвигу. Али, уверивши се свим срцем у животни значај овог подвига он мора имати на уму да док хришћанин којег мучи чулна или друга страст, не омрзне ову страст и док не ступи с њом у борбу неће стећи дар молитве. Исто тако, и кад је у питању расејаност, којој чак могу бити стране грубе страсти, делатник молитвеног подвига треба да ступи у силну борбу, скрећући своју мисао од свих спољашњих утисака и зауздавајући своју уобразиљу, и да обавља молитвени подвиг од најнижих ступњева до највиших. Учитељи побожности разликују три облика молитве: молитву воље, молитву ума и молитву срца, осећања.

13.06.2014.

Последице клеветања

Не клевећи! Клеветник наноси штету, барем тројици. Пре свега самом себи, јер прљавштина клевете, пре него што се оваплоти у речима пролази кроз његово сопствено срце. Затим ономе кога клевеће, зато што има мало људи који би могли да подносе клевету спокојно и великодушно, а већина пада у униније и гнев, а често одговара онима који су их увредили истом мером. И на крају, ономе ко слуша клевету: он мислено и сам почиње да осуђује као да га гута живо блато. Наслушавши се клеветника он губи љубав према човеку и претвара се у учесника у очигледно неправедном суду над својим братом. Онај ко беспоговорно верује свакој речи клеветника најчешће није саучесник, већ својеврстан "медијум" клевете, као да је зомбиран клеветом. Због тога су свети оци волели да понављају псаламски стих: да не возглагољут уста моја дјел человјеческих.

1 134 135 136 137 138 141