25.06.2014.

О смислу искушења

Слободна воља свих разумних бића, била је кушана и до сада се искушава, док се не потврди у доброти. Јер без искушења, доброта није чврста. Сваки Хришћанин је потчињен некој врсти испитивања: неко сиромаштвом, неко болестима, неко различитим нечистим мислима, неки пак неком врстом несреће или понижења, док су неки збуњеношћу. Ова испитивања јачају човекову веру, наду и љубав према Богу, то јест, показују тежње особе, њене привржености, било да он тежи ка жалостима, или је још увек прилепљен за земаљске ствари. На тај начин, човек-Хришћанин, сам може видети у ком се стању налази, какво је његово расположење и принудно смирити себе. Јер без смирености, као што сви Богомудри Свети Оци једногласно потврђују, сва дела су некорисна. Чак је и слободна воља Анђела била кушана. Ако Небески житељи не могу избећи испитивање, онда још више мора бити испитивана, слободна воља оних, који живе на земљи. 

24.06.2014.

Реч младима

А млађи рече свом оцу, „Оче! Дај ми део имања што припада мени.“ (Лука 15:12). Прича о блудном сину је најпоучнија лекција за младе. У блудном сину, видимо истински карактер безбрижне омладине: лакомислени, непромишљени, жељни независности, укратко, све што одликује већи део нечије омладине. Млађи син расте у кући родитеља и достиже адолесценцију, замишљајући да је његов живот у кући исувише ограничен. Мисли да је живот под правилима његовог оца и мајке био непријатан.  Жели да опонаша своје другове, који су себе предали бучним задовољствима света. Он је одлучио, „Ја сам наследник богатог имања. Зар не би било боље ако бих примио сада своје наследство? Могао бих другачије располагати својим имањем, него што мој отац то ради.“ Према томе, лакомислена омладина је већ под утицајем бљеска светских задовољстава и одлучује да одбаци јарам послушања и да се одвоји од родитељског дома. Данас су многи покренути сличним импулсима и ако не напусте родитељске домове, зар се они не одвајају од дома њиховог Небесног Оца, зар се не одвајају од послушања Светој Цркви? Христов јарам и Његове заповести изгледају тешко незрелим умовима. Они замишљају да није потпуно неопходно, следити оно што Бог и Црква Његова заповедају. Изгледа им, да они могу служити и Богу и свету у исто време.  Они говоре, „Ми смо већ довољно јаки да издржимо разарајућа искушења и привлачности. Можемо сами да се држимо истине и исправних учења. Дозволите нам да унапредимо наше умове многим врстама знања. Пустите нас да ојачамо нашу вољу усред искушења и замки. Кроз искуство наш разум ће бити убеђен у прљавштину греха!“  Такве жеље нису ништа боље од неразумно постављеног захтева млађег сина своме оцу, „Оче! Дај ми део имања што припада мени.“ Данас имамо лакомислену омладину која престаје да пази на заповести и савете Свете Цркве. Престају да проучавају Реч Божију и учења Светих Отаца и окрећу своју пажњу „мудрости“ лажних учитеља, на тај начин уништавајући боље делове својих живота. Они одлазе у цркве све ређе или присуствују са мање пажње, растројени. Нема времена да се буде побожан и да се живи врлински, пошто су презаузети одласцима у биоскопе, одлажењу на журке, итд. Укратко, предају себе свету све више и више, сваки дан, док коначно не оду у далеку земљу. Шта је последица таквог одвајања од Свете Цркве? Иста као резултат одвајања блудног сина из очеве куће. Лакомислена омладина расипа своје сјајне енергије и таленте своје душе и тела врло брзо, уништавајући за овај живот и вечност, све добро што су урадили. У међувремену појављује се опака болест у земљи – празнина и незадовољство – неизоставна последица дивљих задовољстава. Појављује се жеђ за задовољством, која је још више појачана задовољавањем ниских страсти, које коначно постају неутољиве.  Често се дешава да несрећни љубитељ света, прибегава потери за оним што је ниско и срамно, са циљем да задовољи своје страсти, али још увек не долази себи, супротно блудном сину; он се не враћа путу спасења, већ употпуњује своју пропаст, и привремену и вечну! 

23.06.2014.

Основне врлине

Благодат Божија увек помаже борцу, али то не значи да је борац увек у положају победника; понекад, звери не додирују праведнике, али никако није тачно да их никада не додирују. Оно што је битно није победа, или положај победника, већ пре труд тежње према Богу и оданост и посвећење Њему.  Велики је Апостол Павле, али је он молио Господа много пута („три пута“ значе не једном, већ пуно пута) да се гласник Сатанин помери од њега, јер му је „пакостио“, чинећи неке врсте напада који су били тешки и противни његовом духу. Али Господ га оставља у таквој позицији: „Доста ти је Моја благодат“ (2 Кор. 12:7-9) – довољна је помоћ благодати и дарова који су му обезбеђени. Господ жели од Апостола тежњу, која очишћује његову душу. Оно што је битно је стање душе, тежња према Богу, а не став пробедника. „Сила се у слабости показује сасвим“ (2 Кор. 12:9). Иако се човек може наћи у немоћи, то уопште не значи да је он напуштен од Господа.  Господ Исус Христос, према погледу света, био је у невољи, али када Га је грешни свет сматрао потпуно уништеним, у стварности Он је био победник над смрћу и паклом. Господ нам није обећао положаје победника, као награду за праведност, већ нам је рекао: „У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја надвладах свет“ (Јован 16:33). Помоћ Божија је делотворна, када човек моли помоћ од Бога, познајући немоћ и грешност своје природе. Из тог разлога су смиреност и тежња према Богу основне врлине Хришћанина. 

22.06.2014.

У молитви је неопходна простота срца

Труди се да дођеш до детиње простоте у обраћању и са људима и у молитви Богу. Једноставност је највеће благо и највећа врлина човекова. Бог је савршено једноставан, зато што је савршено духован и савршено добар. И нека је твоја душа слободна од подвојености на добро и зло. За време домаћих и саборних молитава против лукавства ђаволског и расејаности мисли опомињи себе на једноставност истине и говори себи: просто, тј. ја верујем у све тражено простотом срца, и молим све просто; а твоја, непријатељу мој лукавства, твоје хуле, подлости, уображења одбацујем. Ђаво се обично усељава у нас кроз једну лажљиву помисао и мисао лажну и грешну жељу, а затим делује у нама и онеспокојава нас: тако је он прост. Нe усељава ли се Господ Бог духова у нас кроз једну мисао и љубав истинску и свету, и са нама обитава, и у нама делује и бива за нас све? Према томе, моли се без сумње, просто, тј. у простоти срца, без сумње; као што је лако да се мисли, тако треба да буде лако и да се моли. Благодарим Теби, Господе, Владико и Судијо мој, јер ме учиш да се просто молим Теби и слушаш мене, који вапијем Теби, и од грехова мојих и невоља мојих спасаваш ме и на пространом месту поставио си ноге моје. Призвао сам Те у лукавству греха мога речима црквене молитве: Господе Боже наш, покајањем опроштај људима дарујеш... и само што сам је завршио, мир и лакоћа настанили су се у мојој души.

21.06.2014.

Због чега наступа охладнелост у вери код црквених људи

Охладнелост у вери догађа се када човек живи не по заповестима Еванђеља, већ по својим страстима, када се ограничава само испуњавањем обреда и заборавља на очишћење свог срца од греха. Када мисли да се само напором ума може достићи тајна вере, а не подвигом целокупног живота, посебно молитвом и покајањем. Свети Оци су говорили да се благодат враћа путем којим је отишла. Неопходно је уз помоћ духовног руководитеља схватити зашто се охладила вера, које неправилности је човек допустио. Вера просвећује ум кроз догмате, срце кроз храмовно богослужење, учешће у тајнама и домаћој молитви; она снажи вољу кроз испуњење еванђелских заповести. Неретко охлађење наступа због скраћивања, а затим и напуштања неопходних молитви. Зато свети Теофан Затворник поучава: "окружи се правилима". У та правила улазе јутарње и вечерње молитве, читање Еванђеља и апостолских посланица, такође и Псалтира. Најбоље је да правило не саставља сам човек, већ да се руководи саветима духовног оца или парохијског свештеника код кога се исповеда. Треба знати да у човековом животу постоје периоди охладнелости, некакве богоостављености, које допушта Промисао, да би човек памтио да само својим силама, без благодати, не може да учини ништа осим греха. То је лекција смирења коју човек треба да памти цео живот. Постоји још један узрок такве охладнелости: на почетку духовног пута благодат делује особито јавно и снажно у људској души, буквално као да је носи на крилима. Али затим, по мери духовног узрастања, благодат као да одступа, да се човек не би олењио, да би у духовном животу све више учествовала његова воља. У таквим неизбежним периодима, човек не треба да упада у чамотињу (униније) већ да настави да се моли и да посећује храм.

20.06.2014.

Лењост је смртни грех

Лењост је велики порок и рачуна се међу смртне грехе; зато и треба себе приморавати на извршавање својих обавеза, молити Бога за помоћ, не уздајући се у своју снагу. Он ће, видећи такву нашу добровољност, дати снагу и чврстину и помоћи ће да се савлада ослабљена лењост; али без нашег старања и добровољности и Бог неће помоћи. А у случају слабости и немоћи нека наше неделовање замене: саосећање, самилост и смиреност. Жалите се на лењост. Да, она често напада оне који се труде у побожности, а ако се погреши често превладава. Ради изгона те страсти Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних, руководећи се при томе смиреношћу, која, спуштајући на нас милост Божију, потпуно ослобађа ропства лењости. Противници су лењости бодрост и страх Божији.

19.06.2014.

Хришћанин не треба да буде фанатик

Питао сам једном неког човека: “Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача? Знаш ли да постоје борци за кушача?” Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: “На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.” Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. “Пази” рекох му, ”ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде” Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан. Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром “слову закона”, а “слово закона убија”. Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи “ја” него “помисао ми каже” или “Оци кажу”, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.

18.06.2014.

Како постити

Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.

17.06.2014.

Духовни пост

Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.

16.06.2014.

О посту

Утемељитељ хришћанскога подвига, Спаситељ наш Исус Христос, уочи ступања на подвиг искупљења рода људскога, укрепио је Себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису другачије ступали на пут Крста но спроводећи - пост. Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост се не састоји толико у томе да се једе ретко колико да се једе - мало. Неразуман је онај посник који ишчекује одређени час, а онда се за трпезом сав предаје ненаситој наслади, и телом и умом. Што се тиче хране, треба се чувати и тога да не будемо пробирљиви, гледајући које је јело укусно а које није... Храну уопште треба узимати свакога дана толико да се тело укрепи и буде пријатељ и помоћник душе у вршењу добродетељи (врлине). Иначе, може да се деси да од изнурења тела, и душа занемоћа. Не може свако да прими на себе строго правило уздржања или то да се лиши свега што му може послужити за олакшање немоћи. Петком и средом, нарочито у време четири велика поста, храну узимај једном дневно, а Анђео Господњи ће се приљубити уз тебе.

1 133 134 135 136 137 141