Божији Промисао - Уметност над уметностима
Понекад се у животу ''сложе коцкице'', све је у реду и све иде нестварно добро, а онда изненада налети велико искушење, мука или проблем. Од овог дуализма састављен је сваки човечији живот, а Бог је тај који њим савршено управља. Међутим, човек се тешко мири с тим да живот са собом носи и тешкоћу и патњу и тугу, те, да су оне корисне исто колико и радости.
Зашто се чудеса не догађају свима?
Зашто се чудеса не догађају свима? Колико болесних људи и њихових рођака моли Бога и светитеље са вером за исцељење. Али не видимо увек да им се дешавају чуда. Зашто је то тако?
Највећа замка духовног живота: побожност без покајања
Права вера почиње тамо где престаје глума и потреба да се пред другима, па и пред собом, изгледа савршено. Највећа замка је постати „духовни спортиста“ који само ређа правила и обичаје, док срце заправо остаје гладно и празно. Тек када се искрено призна сопствена слабост, измишљена побожност уступа место стварном сусрету са Христом.
Проповед без корена
Када би се свети Павле сада поново јавио на Западу, зачудио би се и заплакао кад би видео како се разврат, под именом љубави шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће – у његово време и непознате – начине и путеве. Слепи код очију, на западу не виде оно што православни виде сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божија. Не виде руку Божију која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна правда Божија и Суд.
О благодарењу Богу
У нашим молитвама више се жалимо и тугујемо него што смо задовољни оним што нам је дато. Заборављамо да треба да величамо и захваљујемо се Господу што нам је омогућио да видимо још један дан Његове доброте. Кад год легнемо у кревет, треба да захвалимо Богу за дан који је прошао, било добар и радостан, или тежак и жалостан, јер већ сутра Господ може сваку тугу претворити у радост. Уосталом, и кроз невоље које нас чисте од греха, отвара нам се пут ка духовној радости у Небеској Вечности.
Вратарница: Икона која не пита ко смо, него где смо
Данас се прославља Иверска икона, коју вековима зову „Вратарница” јер не стоји у средини цркве, већ на самој капији. Она носи видљиву рану на лицу као подсетник да светост није далеко од бола. Ова икона не чува само зидове манастира, већ људе који више немају где да оду. И баш на тој граници, где се завршава људска снага, почиње тиха заштита која не одлази.
Између дијете и подвига: Како пронаћи своју праву меру поста?
Пост се често погрешно своди на кулинарску дисциплину, иако је гастрономија само помоћно средство за сусрет очи у очи са сопственим срцем. Истинска вредност овог периода није у буквалном праћењу правила, већ у проналажењу реалног подвига који човека неће учинити гордим фарисејем, већ добрим и смиреним хришћанином. Уздржање од хране има смисла само ако постане основа за најтежу битку – ону која се води за преображај унутрашњег човека и потпуну преданост вољи Божијој.
Када бука утихне
Живот је постао непрекидна бука – телефони звоне, вести се смењују, мисли не стају. У тој гужви човек често изгуби себе, а да то и не примети. Велики пост није само промена јеловника, већ прилика да се стане, утиша и поново преузме волан свог срца. Када бука утихне, почиње најважнији разговор – онај унутрашњи, који води ка слободи и радости.
Више од привремене куће: Тајна нашег тела
Сутра почиње Велики пост – време када све снаге усмеравамо на очишћење душе. Али, шта се у том подвигу дешава са нашим телом? Да ли је оно само терет који треба укротити или храм који треба осветити? Хришћанска вера нас подсећа да човек није душа која привремено носи тело, већ јединство створено за вечност. Наша коначна нада зато није бекство из тела, већ његово потпуно преображење и васкрсење.
Светост живота: Између мача и милости
Тешке странице Старог Завета откривају да је историја човека испуњена вечном борбом између живота и смрти. Данас се та борба не води мачем, већ у тишини савести и у одлукама које доносимо о нерођеном животу. Црква нас подсећа да свако зачеће носи име које Бог већ воли, и да ниједан грех није већи од Његове милости. Пут повратка увек почиње покајањем и поверењем у Христа, који је дошао да спасе, а не да осуди.
Скрушеност спасава од ђавола
Све почиње са сумњом, наставља запиткивањем и пребацивањем, а онда следи – осуда. После изрицања осуде више ништа није као што је било. Следе контраосуде, зла крв струји брачним животом и све се завршава распадом брака и породице. Ово би могло да представља матрицу начина на који лукави непријатељ човека засејава смутњу у брачне односе. Тако ђаво разбија породице.
Опроштај
Чим схватимо да је у нашој моћи да опраштамо увек, сваки пут и свакоме – стећи ћемо слободу и унутрашњу снагу. Тек тада ћемо престати да будемо рањиви пред сопственим незадовољством и престаћемо да будемо затвореници сопствене сујете. Више нећемо бити спутани бригом за своје достојанство и част, плашећи се да ће нам их неко одузети. Можемо прихватити све људе, јер ако знамо како да опростимо све – више никоме није могуће да нас повреди.
У свету, али са Богом – Исусова молитва за свакодневни живот
Исусова молитва носи у себи огромну снагу – може да умири срце и донесе светлост чак и у највећој буци савременог живота. Али ако се твори без пажње и покајничког духа, може пробудити гордост и унутрашњу смутњу. Она је истовремено дар и ризик: пламичак који греје, али и огањ који тражи расуђивање.
Страшни Суд као суд љубави
Могуће је проживети читав живот без иједног прекршаја, а ипак пасти на последњем испиту. Није довољно не чинити зло, ако срце остаје хладно пред туђом патњом. Када Син Човечији дође у слави, неће се бројати наша спољашња исправност, већ љубав коју смо заиста показали. Јер Бог већ сада стоји пред нама у лику гладног, болесног и заборављеног ближњег – и од нашег одговора зависи вечност.
Растанак и развод
Данас је постало неупоредиво лакше развести се него склопити брак. Особито је то лако учинити у нашој земљи јер правне основе за развод брака у нашем законодавству спадају међу најлибералније у свету. Довољно је рећи да је дошло до неслагања нарави супружника и Закон постаје – немоћан. Али, ко је онда моћан да сачува брачну заједницу мушкарца и жене и дометне јој снаге да одоли сваком искушењу?
Човек који није могао да умре док није видео чудо
Данас прослављамо Светог Симеона Богопримца – човека који је живео три века и није могао да умре. Не зато што је то желео, већ зато што није поверовао да је „немогуће“ – могуће: морао је да чека док не види оно што је желео да избрише. Чекао је Девицу и Дете, да би схватио да Бог не пита да ли је нешто логично, већ да ли је срце спремно да верује. Понекад једна сумња продужи пут, али један сусрет донесе мир.
Двобој који је постао љубав: Када Бог прихвати изазов
Многи су покушавали да докажу да Бога нема. Стављали су Га на пробу, изазивали Га на двобој, решени да једном заувек добију одговор. Али шта се догоди када Бог прихвати изазов и заиста дође? Да ли тај двобој завршава поразом човека – или раном из које почиње љубав?
Господ зове!
Чекање да човек постане „довољно добар“ и потпуно чист често је само замка која га годинама држи подаље од самог Извора живота. Искрена жеља и радост у срцу најсигурнији су знаци да сам Господ већ зове на Своју гозбу, нудећи опроштај и снагу за нови почетак. Света тајна није награда за савршене, већ неопходан лек и духовни дах без којег је немогуће победити свакодневне слабости и пронаћи прави мир.
Дозволимо Христу да нас пронађе
Човек живи као изгубљени новчић, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо.
Родити се за нови живот
Ми, православни хришћани смо врло незгодни људи за свет. Зато што не говоримо о некаквим земаљским променама и законима, него о љубави која би све учинила једнакима. Зато што је наш Цар – Христос. Зато што је Он увек исти – и јуче, и данас, и сутра. И зато што идемо за Њим. И зато немојмо се уморити да подижемо крст насупрот свим непријатељима. Подижимо га својим срцима, својом молитвом, својом љубављу према Господу.