Главна одбрана од враџбина је вера у Бога, који нам каже: "По вери вашој нека вам буде". Ако особа верује у враџбине и плаши се тога, онда ће таква његова вера сигурно добити потврду, писао је монах Макарије Оптински. Човек ће поверовати да му је врач послао болест, почеће да брине и – разболеће се. За правог хришћанина клевете и зле радње нису страшне, јер Бог не даје моћ врачарима.
Шта су мисли? Да ли су мисли део нас самих, део нашег размишљања и како се оне јављају у нашем свакодневном животу? Како оне настају, како да их препознајемо и управљамо њима и како да се боримо против њих? Ово су нека питања на које одговоре нуди старац Јефрем, игуман манастира Ватопеда на Светој Гори Атонској.
Када дајемо, не губимо, јер сваки дар, сваки саосећајан гест је улагање у вечност, благодат коју ћемо понети са собом када напустимо овај свет. Искористимо овај живот да будемо милосрдни и не дозволимо да нам други одузму ову драгоцену прилику, тако што ће они то чинити уместо нас. Нека наше доброчинство буде као светла звезда, која ће обасјавати и наш пут ка вечном спасењу.
У бескрајном пространству небеском, када се прошапће Име Господа Свевишњег, Небеса се умирују, звезде се разбукте, а анђелски хор отпочиње са химном: "Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот!" Светитељи и праведници падају ничице, обузети страхопоштовањем. Али шта је са нама, смртним људима? Да ли се и ми односимо са једнаком преданошћу и поштовањем према овом светом Имену?
Кажу: Васкрсење Христово је измишљотина, јер мртви не васкрсавају. Да, али само ако нема Бога. Међутим, ако Бога има, онда и смрт мора бити побеђена, јер Бог није Бог распада и смрти. Но, они настављају: али Бога нема, јер Га нико није никада видео. Али, шта значи онда – питамо их ми – све то искуство милиона људи који радосно тврде да су видели Бога, али не физичким, већ унутарњим, дубљим и поузданијим видом?
Да ли сте се икада запитали шта се крије иза пољупца руке свештенику у Православном хришћанству? Овај древни обичај, који је издржао тест времена, далеко је од обичног геста учтивости. У њему се крије дубока духовна симболика, која спаја вернике са њиховом вером и са божанским. Шта овај пољубац говори о природи вере и о улози свештеника у православном хришћанству?
Свако сматра да је његов проблем највећи. Престани да стално будеш незадовољан, престани да се жалиш да преживљаваш „неправду“. Знаш ли колико људи тренутно страда, баш овог момента? Зато, реци бар једном: Хвала!
Већина модерних хришћана једноставно не верује да натрприродни свет има било каквог утицаја на наш свакодневни живот. Знају за анђеле и да их има много, али сматрају да они не живе овде, већ у некој далекој земљи која се зове “Небо” и интервенишу само у изузетним приликама. Али Библија каже другачије!
Мученици су радо ишли на муке, чак и мала деца. Ко се не боји лава и џелата са секиром? Али, они нису гледали лава или џелата, већ Христа, Који се налазио иза лава или џелата и – нису се плашили. Сваки човек кад му је тешко треба да стави Христа као противтежу. Онда ће, као што је у Старом Завету Мојсије горку воду претворио у слатку, и вода искушења добити сласт, ако у њу ставиш Христа, ако Га се сетиш и ако Га ставиш испред себе.
Наше тело је сејано у трулежи, а васкрснуће у нетрулењу; оно је посејано у понижењу, а биће подигнуто у слави; сеје се у слабости, устаје у снази; сеје се природно тело, васкрсава духовно тело. Стога ће васкрсло тело бити нетрулежно, озарено небеском светлошћу, снажно, ослобођено људских слабости и потпуно прожето духовном енергијом. И упркос томе што ће стећи друга својства, задржаће особине које су му карактеристичне и у земаљском боравку.
Иако си у гроб сишао Бесмртни, уништио си Адову моћ и Васкрсао си као Победилац, Христе Боже. Женама мироносицама си рекао: Радујте се! Твојим Апостолима дарујеш мир, а палима васкрсење.
Загрлимо један другога, рецимо браћо, и све који нас мрзе опростимо са речима Христос Васкрсе. О колико радости и љубави у овоме светоме дану. О колико неизреченога милосрђа Божијега према грешноме човјечанству. Син Божији васкрсава из мртвих и својим смрћу уништава смрт и онима који су у гробовима живот дарује!
У овако поремећеном свету списак онога што можемо препознати као аждају је предугачак. Сигурно је једно – морамо поћи од онога што је аждаја до сада успела да прогута од сваког од нас. Морамо се борити против сопствених страсти које нас лажу да су наше битне особине, а не болесни поремећаји настали од рана које нам је аждаја нанела. Иначе, аждаја расте, прогутаће нас ако нисмо као Свети Георгије. А ако се не боримо – нестаћемо. Бићемо прогутани.
Васкрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија. Оснивачи свих других религија су смртници, док је Глава Цркве васкрсли Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење реалности вечнога живота.
Питаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21).
Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих.
Грех врши свој посао, грех увек хоће да убије Бога; и твој и мој грех и свачији грех само то жели. То му је крајња мета. Да ли смо свесни тога? И ђаво помоћу греха увек потисне из тебе нешто Божије, нешто Бесмртно. Сваки пут убије у теби мало Божанскога. Тако један грех, тако други, тако трећи... Ако се не кајемо, ако се не исповедамо, грех нарасте као Јудин грех, и убије Бога у твојој души. Али, Христос је као Богочовек данас победио грех за све нас.
Гледајући Онога који је висио на крсту, разбојник је као у огледалу видео свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је схватио да царство пониженог и срамној смрти препуштеног Исуса из Назарета "није од овога свијета". Али управо то царство разбојник је сада и тражио. Затварала су се за њим врата земнога живота, отварала се вечност. Свео је рачуне са земаљским животом, сада је мислио на живот вечни.
Докле год вас људи повређују, Христос ће вас пратити, све док вам људи осујећују снове, Богородица ће бити у свој ширини вашег срца, и у Њеном наручју биће места за све нас, и за издајнике и издане…
Рече Господ: Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јов. 6, 54). Прошло је пуна два миленијума какоје Господ поставио трпезу и, ево, она још увек стоји пред нама постављена. Нити се икада дизала нити ће се дићи до скончања времена и историје. Ту је и чега да јој се приђе и благује.