Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и разликује истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука, као што каже началник саме нам истине – Христос, и препознаје глас свога Пастира. Сведочећи својим животом Христа, сваки хришћанин, заправо, сведочи Истину бивајући једно са Њом.
Постоји само један научник у историји који је био назван био назван „шампион и икона атеизма“. Реч је о др Ентонију Флуу, који је био идол свим светским атеистима, а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. А онда се за све њих десило нешто неочекивано, шокантно… Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „постао сам верник!“
Један монах са Свете Горе је у шали приметио: „Господе, спаси нас од побожних...“ Другим речима, људи овог типа само испуњавају своје дужности према Богу, али не покушавају да ступе у било какав однос са Богом, па им Бог ништа не даје. Морам признати – и то говорим из сопственог искуства – да никада нисам видео горе непријатеље Цркве од „религиозних људи“. Њихова „побожност“ је формализам, а плод тога је лицемерје, осуђивање и гордост. Само следећи Христов пример љубави, саосећања, праштања и толеранције можемо постати истински хришћани, а не само „побожни“ људи.
Ко ће одредити нашу судбину на Страшном суду? Да ли ће то бити Бог или ми сами? Испоставља се да ће човек сам себи одредити своје место у вечности, повезујући свој земаљски живот и духовно стање са Богом. Ако је човек целог живота ишао ка Богу, чак и ако је посрнуо и пао, онда ће бити срећан да нађе Оног Кога је тражио. Али, ако није волео ни Бога ни ближње, ако је још на земљи створио свој лични пакао, онда ће и близина ђаволу у вечности постати природни наставак његовог постојања.
Свако од нас сања о Рају. У сновима, његови златни ходници и предивна природа маме нас обећањем вечног мира, среће и љубави. Али да ли би смо заиста бити срећни у вечности без љубави према Богу и ближњима, чак и према онима који су нас повредили? Архимандрит Андреј (Конанос) објашњава шта је истински рај, зашто је љубав кључна за спасење и како је можемо пронаћи и створити рај већ овде на земљи.
Ако бисмо данас питали поједине људе шта је за њих најважније у животу, сваки би одговорио на свој начин, сваки би говорио о ономе чему тежи, што мисли да јесте, свако ће помињати оно чиме је оптерећен. Сваки човек има неку посебну жељу. И то је добро, то Бог не ускраћује већ благосиља, поготову кад су наше жеље и наше намере добре.
Када синови ваши краду и пустоше баште, чупају туђе, не остављају плодове да сазру у вртовима а ви спокојно одговарате - па шта, деца су мала? Господ ће вас питати зашто сте дозволили деци да краду од најранијег узраста, и нисте их учили заповестима Божијим...?
Јеромонах Венедикт (Емеличов): Као православни свештеник, током много година служења у Цркви, често сам се сусретао са људима под утицајем секти и демонских ентитета. Ако у кући почну да вам се дешавају чудне ствари: предмети се померају, чују се необјашњиви звуци или гласови, то је велики проблем. Једино решење је да се одмах оде у Православну цркву, исповеди се, а кућа освешта.
Свети Јован Златоусти каже да је православна породица зачуђујуће сродна манастиру: и једно и друго постоје ради спасења душа. Из тог разлога сваки млади, заљубљени пар, треба да постави себи следеће питање: да ли ће ми особа коју волим помоћи да спасем душу или ће ме спречити у томе?
Живимо у времену које ствара арогантне, самољубиве, себичне и похотне људе, склоне задовољавању својих потреба, ако треба, и по сваку цену. Сваки онај ко се не уклапа у ово, ко у себи носи иоле смирености и одмерености, одбацује се као слабић и неспособњаковић.
Није велика ствар чинити чуда, није велика ствар видети Анђеле; велика је ствар видети своје грехе. Онај који осећа свој грех ближи је спасењу од онога који васкрсава мртве својом молитвом. Видети све своје грехе и у свој њиховој подлости заиста је дар Божији, дарован као резултат усрдне молитве.
Нема ништа корисније за нас од тога да имамо добар однос са нашим анђелима чуварима. Ко од вас не би желео да има пријатеља који би вам увек био веран, коме бисте увек могли да верујете, да отворите своје срце и очекујете помоћ у најтежим тренуцима свог живота? Многи верници су усамљени, под стресом, притискају их разне недаће, али се не моле свом анђелу чувару и не верују у његову брзу помоћ.
О покајању је у духовној литератури објављено толико текстова богослова и пастира да их је као звезда на небу. Но, вероватно, нико реч о покајању није изразио са таквим поетском сликовитошћу као што је то учинио преподобни Исак Сирин.
Фарисејство је лажна, спољашња религиозност, лишена љубави, а потекла из чисте гордости. Кад год молитвена правила, физичка страна поста, одлуке о (не)причешћивању због (не)достојности, критике других због погрешака, или ма која друга спољашња манифестација вере, заузму главну трпезу наше душе, остављајући љубав да чека негде подаље од нас, ми идемо путем фарисеја.
Има случајева када много година човек себи не може да нађе духовника, иако га тражи. Али има и хришћана који свесно избегавају такво општење са свештеником, јер се боје да не могу да испуне неке строге услове који им се дају. Ако људи избегавају духовно руковођење само зато што их то много обавезује, како ће они своје обавезе испуњавати пред Богом?
Искуство сведочи да је веома мали број оних који се искрено труде да боље упознају своју Православну веру. У већини случајева ради се о мутним представама о њеној суштини, помешаних са разним сујеверјем, бесмислицама, лажним предањем. Уколико човек мисли да је духовни живот, не свакодневна борба са страстима, него виђања чуда, знамења краја света, „осећања благодати“, путовања по светим местима, купања у изворима, послушност разним старцима, онда хришћанство нестаје, а уместо њега се појављује незнабожтво православног обреда.
Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и „горућим питањима“ живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става, потпуна убеђеност у то да „ми једини знамо како би ствари требало да се раде“, и, што је можда најопасније од свега, идолатризовање одређене личности, јесу све симптоми лицемерја и духовне оболелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.
Не постоји човек да би беспоговорно и хладно испуњавао Божије заповести! Божије заповести постоје да би усмериле човека, али оне саме по себи нису циљ! Циљ је да волимо, а ако волимо – већ живимо по Божијој вољи, а Божије заповести нам нису тешке за испуњавање, јер „Ко воли, у Богу стоји и Бог стоји у Њему“ (1.Јн.4,16).
Благослов је спојен с преношењем стварне силе. Он је у стању да моћно утиче на живот оних који су примили благослов. Имао сам прилике да чујем многе приче верујућих људи о томе како је јако на њих деловала благодат после разумно узетог благослова.
Које кораке треба предузети након чињења греха који тешко оптерећују савест, што доводи до избегавања исповести? То је дилема са којом се суочавају многи, обележена дубоким осећајем стида према свом пароху и самом чином исповести. Да ли је тражење опроштаја од Бога пред непознатим свештеником одрживо решење, или се треба сам суочити са овом унутрашњом борбом? Колико треба бити детаљан када се исповедају такви греси, и зашто је кључно не одлагати исповест?