Западне националистичке идеологије теже стицању моћи и земаљској доминацији. Насупрот томе, Светосавље, као начин на који српски народ проживљава Православну веру, нуди сасвим другачији приступ питању националног идентитета. У њему нема места за мржњу и освајања, већ се све земаљско, укључујући државу и њене институције, подређује вредностима попут љубави, праштања и заједништва. Како се ова фундаментална разлика огледа у разумевању нације и државе у светосавском контексту?
Мошти светитеља у Православној Цркви имају посебан значај и поштују се као светиња. Зато, спаљивање моштију Светог Саве није само био физички чин уништења, већ и симболички напад на српски идентитет, духовност и континуитет. Ипак, пепео Савиних моштију, развејан посвуда, учинио је сву србску земљу светом и неразоривом. Остаје нам да будемо достојни потомци спаљенога и свагда васкрсавајућег нашег оца и учитеља.
Царство земаљско обасјава се Царством Божјим. Ова мисао, прожета духом Светосавља, поставља питање о месту српског народа у савременој Европи. Савремена европска цивилизација се изгубила у лавиринту секуларизма и материјализма, док је за српски народ Светосавље компас, који указује да је пут очувања нашег идентитета у контексту европских интеграција повратак вечним вредностима Бога и Цркве, морала, породице и образовања.
Браћо и сестре, имајмо на уму бесконачну љубав Божију, Сина Божијег, који је ради нас сишао у свет, постао човек, претрпео страдања и смрт на крсту, из љубави према нама. Одговоримо Му љубављу, принесимо му чиста срца и душе, да би нас Он познао као своје, и да би се преци наши обрадовали нашем доласку пред њих.
Често размишљамо о монашком животу као о идеалу духовности. Али, да ли је тај идеал примењив у савременом свету, и шта се дешава када покушамо да га пресликамо у своју свакодневицу? Да ли заиста проналазимо мир и испуњење, или се удаљавамо од суштине?
Веома је важно запамтити да се Господ смирио и постао као један од нас, да је пошао на велике муке нас ради Сам будући безгрешан, да је душу Своју положио за нас - све то је Он учинио управо зато што ни наша добра дела, ни наша знања о Богу, нити уопште било шта друго није могло нити може да нас спаси.
Од детињства обележеног бекством и скривањем, до мученичке смрти, живот Јована Крститеља био је испуњен изазовима и страдањима. Његове проповеди о покајању уздрмали су тадашње друштво, а његова судбина као Претече Христовог, није само прича о трагедији, већ и о непоколебљивој вери и бескомпромисна посвећеност истини,
После Богородице, којој је посвећен највећи број црквених празника, Свети Јован Крститељ је један од ретких светитеља чије рођење Црква прославља. Његове мошти, а посебно глава, одувек су имале изузетан значај. Међутим, кроз векове се поставља питање где се заправо налази ова светиња?
Празник Богојављења обележава се као дан када су се небеса отворила и свету се открила тајна Свете Тројице. Крштење Исуса Христа у реци Јордану представља прекретницу у историји спасења и темељ Православне вере. Кроз обичаје попут Великог водоосвећења, овај празник наставља да живи у срцима верника. Шта нас то Богојављење учи о суштини наше вере и каква је његова порука за данашње време?
Зимски Крстовдан и Богојављење су празници када се освећује вода и када се верници подсећају на Крштење Господа Исуса Христа. Шта је заправо освећена вода, које су заблуде везане за њу и како се правилно користи?
Безброј брига брине човек у овоме свету. Од колевке до гроба, чини се као да живот тече кроз низ тунела, од бриге до бриге, до саме смрти. Али зар је то истинска сврха човековог постојања? Бог је створио човека као свето биће, са вечним циљем: Царством Небеским.
Сва суштина духовног живота се своди на то да не пропустимо садашњи тренутак дат нам за спасење. Какав си у својим мислима, жељама, намерама у садашњем тренутку, такав си заправо. Сада, у овом тренутку, бити веран Богу, чувати чистоту душе, искорењивати зло из себе и са љубављу се односити према ближњима - ето шта је хришћански живот.
Можемо ли се заиста молити увек и свуда? Иако је молитва стање духа, постоје елементи који јој дају облик и усмерење. Шта је то молитвено правило и зашто је важно за наш духовни раст?
У овом свечаном дану, када се сећамо обрезања Господњег и славимо Светог Василија Великог, суочавамо се са једним болним питањем: колико је Христос заиста присутан у нашим животима? Да ли Га се сећамо чешће од свега осталог, или је Његово име постало удаљено и заборављено?
Живимо у времену криза, али једна се издваја - криза идентитета. Изгубили смо везу са својим коренима, заведени лажним обећањима успеха. Можемо ли се вратити истинским вредностима и пронаћи пут назад ка себи?
Апостолство Цркве није само записана историја, већ живо путовање кроз време, вођено сведочењем оних који су ходили са Христом. Гледати свет њиховим очима значи кренути на пут вере, пут који нас води ка самом извору истине.
Замислите врт врлина, у којем љубав најлепши цвет. Замислите дугу на небу Јеванђеља, где је љубав најсјајнија боја. Замислите круну вере, где је љубав најскупљи бисер. Али, шта је заправо права, истинска љубав, она која долази од Бога, а не од искривљених људских представа? Шта је то што ту љубав чини кључем свих врата и леком за све ране?
Божићна радост није обична забава, већ радост са сузама захвалности у нашим очима. Знамо кроз каква искушења треба да прође Божанско Дете, као што је и Он знао за то. Али то не умањује наша осећања, већ их чини трезвенијим и свеснијим. У атмосфери божићног ватромета, светлећих излога и празничних славља, ово помаже да се сачува унутрашња тишина те витлејемске ноћи и да се чује анђелско певање: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. (Лк 2, 14).
Чудо Христовог оваплоћења, превазилазећи законе природе, изненадило је целу земљу, обновило цео свет, поделило историју и, летећи кроз двадесет векова, и данас нам остаје познато. Месија је рођен данас! И ова порука, коју су Анђели донели са Неба и први примили пастири, разлегла се као муња на све крајеве света.
У тишини божићне ноћи, док се слави рођење Спаситеља, учесници су нам добро познати: Марија, Исус, анђели, пастири... Али, једна личност често остаје у сенци, иако је била од кључне важности. Ко је био тај праведни човек који је прихватио улогу заштитника Свете Породице, и шта нам његов живот говори о истинској величини?