Да ли живимо нашом вером?
Живот једног хришћанина не сме се свести на угађање правилима, да попут фарисеја пости два пута недељно, даје прилог у храму, исповеда се према рецептима из брошура, слепо извршава наредбе духовника... Вера је нешто сасвим друго, чак супротно од овога. Постављамо ли себи питање: да ли верујемо? И, ако га постављамо, какав одговор дајемо себи?
Шта се дешава унутар нас?
Од када угледамо светлост дана, нашу душу опседају бриге и не допуштају нам да седимо на једном месту. Не можемо ни са ким да проговоримо како треба, чак ни да једемо на миру. Онда нас, преморене, ноћ обара, али нас у сну поново нападају сновиђењима пуна брига. Та се болест назива многобрижност. Она изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе.
Када размишљам о упокојенима
О мртвима мало ко да размишља. А смрт очекује свакога од нас појединачно. Зато, замислимо тескобу без утехе, грижу савести због учињеног зла или, још више, због неучињеног добра. Видимо све а не можемо - ништа. Нема промене. Постоји једино горчина због промашеног и протраћеног живота… Зато треба размишљати о упокојенима, треба се молити за њих, јер, како каже св. Теофан Затворник, њима су наше молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.
Шта је воља Божија?
Колико пута је свако од нас имао прилику да чује људе да на неки догађај реагују констатацијом: шта ћеш, воља Божија. Врло често ова фраза се употребљива да би се човек измакао од одговорности, да би се, напросто, утешио... Многи не разликују вољу Божију и Божије допуштење јер – није све воља Божија. Али, шта јесте Његова воља и како је препознати?
Бог хоће човека са ставом
Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ Ове речи забележене у Откровењу јасно нам дају на знање да Бог жели људе изјашњене, опредељене, укоријењене; људе чије је, по речима Христовим, да – да, а не – не!
Како је Бог је својом крвљу опрао наше грехе?
Како нас неопирање злу, прихватање свих искушења, може спасити 2000 година након Христовог распећа? Исус Христос се није одупрео злу, беспоговорно је прихватио страшну смрт на крсту, следећи вољу Бога Оца. То је оно што нас и данас спасава, јер је Господ заувек променио људску природу, учинивши је способном за телесно васкрсење, способном да потпуно обнови прекинуту везу са Њим, за све оне који то желе.
Религија или вера?
Религија подразумева спољашње елементе веровања у Бога - обреде, ритуале, културне обичаје, црквене законе. Религија се често поистовећује са институцијом или разним теологијама, а све су дизајниране, посебно на Западу, да говоре разуму и логици. С друге стране, вера је лични однос са Богом, невидљиви, стални сусрет са Њим. То је пре свега унутрашње осећање, неговано молитвом и искључиво ствар срца и душе - а не логике.
Христос je мир наш
Узалуд, браћо и сестре, лутамо, тражећи мир и спокој који од њега долази у богатству, у задовољствима и почастима и добрима овога света. Исус Христос је једини господар мира. Он мир даје свима, али мир борави само у онима који су њега достојни. Овоме је Сами Господ научио своје ученике. У који год дом уђете, говорио им је, најпре дајте Мој мир, говорећи: „Мир дому овоме! И ако буде ондје син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће се вама“ (Лк. 10:5-6).
О страховима
Данас влада епидемија разних фобија. Људи се плаше да уђу у лифт, у градски саобраћај, да буду на отвореном простору, боје се гужве, боје се свега. У тренуцима паничног страха се мисли: изгубићу разум, умрећу. Тада нам нико не може помоћи; сами смо под овом капом небеском, између нас и Бога је демон. Суочавамо се са злом које је неупоредиво јаче од нас, од психијатрије, од сваке науке. Међутим, морамо да знамо да је наше здравље у нашим рукама, али само уколико их пружимо ка Богу. И, када се најмање надамо, када мислимо да смо готови, да смо пропали, да смо доживели распад система, долази до силаска Божије благодати и, просто невероватно и неочекивано, долази до исцељења.
Оживимо срце за Бога
Наши велики празници нису само подсећања на овај или на онај еванђелски догађај или на догађај из црквене историје. То су светиљке које нам показују поуздан пут ка вечном животу, пут усавршавања наших душа. Господ је учинио све за наше спасење. Својим вазнесењем на небо, Син Божији нам је отворио пут у небеске обитељи. Међутим, само од нас зависи хоћемо ли ићи показаним путем или ћемо се зауставити на пола пута.
Дан у којем је све могуће
Уставши од сна, улазимо у нови дан који пре никада није постојао. И, пре него што ступимо у тај дан непромишљено, случајно, морамо да застанемо и да постанемо свесни, да примимо у своју свест, што је могуће дубље, то да је јучерашњи дан прошао, утихнуо, и да се сада налазимо пред апсолутном новином новог дана, и да нас у тај дан Бог шаље као веснике Њега самог.
Срећа није главни циљ брака
Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.
Избављање од духовног слепила
Већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи.
Православним српским родитељима
Мање ће увредити Бога онај ко каже: „зашто нам шаљеш кишу, не треба нам, не шаљи нам здравље, не примамо, не умножавај нам стоку, не желимо“, него ли онај родитељ који каже Богу: „Не шаљи ми децу, не требају ми“! То је велика хула на Бога који децу даје.
Све за Христа, Христа ни за шта
Чувена крилатица светих Отаца „Све за Христа, Христа ни за шта“ није обичан допадљиви мото и крилатица Христом одушевљених људи. Ова мисао представља кичму, вертикалу постојања хришћанина преточену у праксу свакодневног исповедања вере, а њен доказ су небројени мученици. Ова крилатица истинских подвижника љубави Христове потврђује реч Господњу да ће онај ко изгуби живот Њега ради, заправо га наћи у Вечности са Њим.
Живот није трчање по земљи, него пут ка Небу
Ми живимо зато што нас Бог воли. Његова љубав даје нам наду за будућност. Али заборављамо да Му благодаримо, сигурни да је Бог обавезан да нас увек чује и испуњава нашу вољу. Човек у храму се моли: “Излечи моје најближе, помози ми!“. И Бог помаже. Али како је дивно када се Богу обраћамо другачијим речима: „Господе, дај ми снаге да ти служим и да Те волим, не само у радости, него и у жалости, и не само у срећи и благостању, него и у болести!“
Не бавимо се делима таме, него будимо синови Светлости!
Када нападамо Цркву, нападамо себе и сечемо грану на којој седи цели свет, па и ми сами; нисмо тога свесни, а мислимо да све знамо. Зато се не бавимо делима таме, него будимо синови Светлости!
Да ли стварно знамо шта је срећа?
Када се помене реч срећа, човек некако по аутоматизму подразумева њено значење. Међутим, не слажу се сви у одређењу њеног појма и садржаја, извора, узрока, последица. Оно што је, међутим, заједничко свима јесте да под срећом подразумевају позитивно стање човека. Зато, ваљда, сви и желе да буду срећни и да им срећа буде крајњи циљ, шта год она значила.
Еманциповане жене
Губећи женску лепоту, оне нису добијале мушку снагу; губећи тананост и префињеност душе, нису добиле ширину мушког расуђивања. Феминисткиње које су демонстративно истицале једнакост са мушкарцима, тако што су возиле бицикле по улици са цигаретом у устима, изгледале су ми као издајнице женског достојанства, некакве живе карикатуре...
Чак и атеисти воле своје породице – зашто су хришћани бољи?
Ако желимо да будемо хришћани, морамо да волимо сваку особу - укључујући атеисте, непријатеље и потпуне странце. Ако желимо да будемо као наш небески Отац, морамо благосиљати оне који нас проклињу, чинити добро онима који нас мрзе и молити се за оне који нас вређају и прогоне. Морамо да покажемо милост према свакој особи - укључујући и оне који су немилосрдни према нама.