Једна од емоционално најтежих тема јесте смрт нерођеног детета. Овде није реч о деци која су убијена абортусом, већ о деци чије су рођење будући родитељи веома очекивали и желели, међутим, смрт се догодила пре њиховог рођења из разлога који нису зависили од самих родитеља. Уобичајени назив за ову врсту догађаја је – спонтани побачај.
Овај човек, кога наша Црква данас прославља, провео је у пећини 91 годину. А његов живот је важан подсетник за све нас...
Наш први књижевник и просветитељ, Свети Сава, све своје списе саставио је на ћириличном писму, а ти списи су велико сведочанство наше вере, историје и културе. А они Срби који су се одрицали у прошлости свог писма, одрицали су се и свог идентитета и данас су припадници неких других народа, док се ми данас стидимо свог писма, у јавном животу, па и на друштвеним мрежама.
Сваке године на светосавским академијама слушамо више-мање исту причу о лику Светог Саве. Знамо скоро све битне детаље из његовог живота. Знамо скоро све о њему као просветитељу, дипломати, књижевнику, духовнику и црквоградитељу. Једно, изгледа, да нам никако није допало размишљања: какав је био као човек?
Тешко је понекад и најразумнијем разумети зашто једном човеку бива овако, а другом онако: зашто се побожан мучи, а безбожан благује. Неисказано је милостив Бог наш, и допушта неправедницима оно што они желе, е да би се кад-тад досетили да је то од Бога и застидели се неправде своје, и поправили. Он чека да се залутали сам врати на прав пут. Гледа и ћути. Чека и не доцни. Чудан је у мудрости, пречудан у милости Својој...
Постоји велики број пророчанстава светог Пајсија Светогорца, Козме Етолског, преподобног Авеља и многих руских светаца и стараца из ХХ века о томе да нас очекује велики рат са многим жртвама. Многи ова пророчанства повезују с догађајима који се тренутно одвијају на Блиском истоку. Ова расположења појачавају се из дана у дан и све више испуњавају нашу свакодневицу.
Богојављење је још један у низу историјских догађаја који јасно и недвосмислено сведоче не само о појави Бога у телу и Његовом уласку у живот човечанства, већ открива да је Бог који се јавља Света Тројица, заједница вечне љубави Оца и Сина и Светога Духа. Осим што сведочи о Себи, очовечени Бог, Исус Христос, уједно одређује и токове предстојеће историје али и открива смисао, суштину те историје чији је крајњи исход живот у Царству Божијем.
Освећење воде има своје порекло у првим вековима хришћанства, о чему сведоче древни писани извори, као апостолске установе. Освећење воде извршава се помоћу одређених молитава, призивањем Светога Духа, као и крстоликим благосиљањем и погружењем у воду Часнога Крста, што и данас чини елементе сваког водоосвећења. То је свечани обред којем, скоро редовно, присуствује велико мноштво народа.
Сваки верујући, који хоће да буде сведоком Христовим, неће бити остављен од Господа никада. Нека нас никакво зло не плаши - то је најглавније што треба да схватимо. Јер, шта год да се деси - "то је од Мене било", каже Господ преко преп. Серафима Вирицког. И што су веће невоље, то је и Он милостивији.
Када на дан празника Крштења Господњег, Богојављења, погледаш на велике масе људи које се слежу у православне храмове и око њих, на гомиле које долазе по свету воду, чини се да готово читав свет верује и иде за Христом. Али, када се дељење богојављенске воде заврши, схваташ да велики број тих људи заправо не иде за Христом, него само за светом водом...
Црква ће увек од нечега боловати, то је у складу са људским делом њене богочовечанске природе. Али не можемо одбацивање и неприхватање Цркве свести само на њене мане. Наши непријатељи не ратују са нама због наших грехова, већ ратују са Христом због Његове светости. И зато нема краја њиховим мукама од Његових речи, које у свет долазе кроз уста Христова, кроз Цркву.
Човекова невоља је у томе што непрестано жури, али жури сујетно, бесплодно. Човек помера планине својом енергијом, подиже и руши читаве градове за веома кратко време. Али, ако се загледамо у у ту његову енергију и погледамо на њене последице, видећемо да она не умножава добро у свету. А оно што не умножава добро је бескорисно. Чак је и уништавање зла бескорисно, ако то уништавање није пројављивање добра и не доноси плодове добра.
Кад вам је тешко због тога што чине ваша деца, тада плачете, тада се Богу молите да вам помогне. И молитва остаје бесплодна. Зашто? Зато што се своје обавезе не могу наметати Богу, зато што сте ви сами морали да се бринете о својој деци и да их васпитавате, а не да чекате да ће Бог то испунити. Ако ваш слуга не ради ништа, зар ћете ви радити уместо њега, или ћете се на њега разгневити? Шта хоћете од Бога, ако сами не марите за децу вашу?
Покајање са сузама многе је грешнике духовно препородило и уздигло у светитељске висине. Међу светитељима које Црква прославља има и таквих, и то у приличном броју, који су један део живота у гресима провели, неки од њих били су пали до дна зла, али су се покајали, променили начин живота и, уз помоћ благодати Божје, уздигли се у светитељске висине.
Ако неко даје предност својим страстима а не вољи Божијој, и ставља своје лично добро изнад добра свога ближњега, онда ће он чинити све што може да одбаци све што иде у прилог вери. Спаситељ је указао на то да је зла воља главни узрок неверовања када је рекао: "Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла" (Јн. 3, 20).
Осим лепих жеља, које упућујемо ових дана, морамо схватити да ниједно време неће бити боље, ако се ми сами у партнерству са Богом не боримо за њега. Живот је поклон који морамо узети и отворити.
Нас, хришћане, свети Апостол назива синовима светлости и синовима дана а не ноћи нити таме. Због тога смо, као хришћани, позвани да све што чинимо, чинимо тако да свако наше дело може, у свако доба, бити изнето на светлост дана а да се ми не застидимо од њега. И не само то, него да наша дела буду подстицај другима; да други, преко нас, спознају Господа.
Данашњем човеку, а извесно је и свим људима свих времена, немогуће је схватити како је то могуће да се Бог јави у људском телу. Тајна оваплоћења Божијег непојамна је тајна која своје разрешење може имати само и једино у човековом срцу. А одатле, већ је много лакше схватити зашто је Бог то и учинио!
Амин, Господе! Буди с нама, јер тонемо. Јављај се што чешће и у што више срца људских. Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру Витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.
О светој Тајни Причешћа се последњих деценија много говори. Света Тајна Причешћа је предмет и тема многих разговора, чак полемика па и опречних ставова. Сви значајнији ставови су изнети, све опаске изречене, па се чини као да се више нема шта рећи о овој теми. Ипак, нешто смо заборавили.