Сваки рибар, када оде у риболов, жели да ухвати још рибе, тако да има довољно и за храну за породицу и за продају. Али једног дана, пре двије хиљаде година, на обалама Галилејског језера догодила се чудна прича: искусни рибари нису били задовољни богатим уловом, већ су га се уплашили. Шта се уствари догогодило?
Из приче архимандрита Силуана Висана јасно се види шта значи волети по светоназору хришћанства. „Волети значи имати мудро срце. Волети значи владати науком која исцељује, а не умртвљује, пружа утеху, а не уништава“, поручује румунски духовник.
Нема живота ван давања, ван Љубави, ван свакодневне жртве за своје ближње, своју породицу, своју школу, свој град, своју земљу и Савину децу, ван борбе за очување светосавске културе. Чувајмо нашу културу, нашу писменост и ћирилицу јер је она једно миленијумско културно сведочанство о нама, нашег бивствовања и нашег идентитета.
Ако је човек изнутра сабран, занет молитвом, испуњавањем заповести, тражењем Христа, онда се он не љути на ближње. Уопште, сваком човеку склоном увредљивости може се посаветовати да више помаже ближњима. Човек који се вређа узалуд троши своје време и не расте духовно. Он је сав погружен у међусобне односе са људима уместо да општи са Господом и испуњава заповести.
Ми много причамо о души, зар не? Када одемо на парастос или помен, молимо се за спасење душе слуге Божјег. Ако отворимо Стари завет видећемо да се на пуно места говори о души, али не толико и о телу. А човек је, признаћемо, и тело.
Пораст броја психичких обољења се, пре свега, може објаснити тиме што су многи људи изгубили истински смисао живота. Духовни. Главни узрок неурозе нису стресови и непријатности, већ човекова личност. Филозофија хедонизма “једи, пиј, забављај се” исисава задовољство из таквог живота. Пре или касније, човек постаје свестан лажности овог пута.
Истина је да је човек је религиозно биће, али, са друге стране, истина је и то да премноги немају нити веру у Бога нити било какав однос са Њим. Зато им и појам Суда Божијег не оставља скоро никакав утисак осим, можда, по нека духом магизма изнуђена маштарија. Међутим, сусрет са Богом на Суду биће за све њих огромно изненађење.
Ми, православни хришћани смо врло незгодни људи за свет. Зато што не говоримо о некаквим земаљским променама и законима, него о љубави која би све учинила једнакима. Зато што је наш Цар – Христос. Зато што је Он увек исти – и јуче, и данас, и сутра. И зато што идемо за Њим. И зато немојмо се уморити да подижемо крст насупрот свим непријатељима. Подижимо га својим срцима, својом молитвом, својом љубављу према Господу.
Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео је Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету...
Анђео у људском телу, највећи од жене рођени, син Јелисаветин и васпитаник пустиње, последњи старозаветни пророк, Претеча и Крститељ Господа Исуса Христа, Јован, засигурно је најузвишенија историјска личност. После личности самога Христа Спаситеља и Његове Мајке Марије, Јован представља најпоштованију и најпрослављанију личност свега хришћанског света. Тако је и код нас.
Дан има 24 часа, а седмица 168 часова. Врло је важно шта ћете урадити са тих 168 часова и како ћете их употребити. Ви имате само одређени број дана које ћете провести на овој планети и у овом животу, и ако их улудо потрошите, потрошили сте их заувек. Друге прилике неће бити. Ако узалуд губиш своје време, узалуд губиш свој живот.
Оно што је најбитније за нас хришћане и најважније је да знамо да ниједна длака не може пасти са главе на земљу без допуштења нашег Господа Христа, да је Он Алфа и Омега и Онај којим живимо, који је жила куцавица нашег бића, свачијег бића у универзуму, заједно са својим Пресветим Оцем и Пресветим и Благим и Животодавним Духом и да је Он тај који одлучује и који има коначну реч, јер је напокон и Реч, Слово, Син и Логос Живога Бога.
Има, нажалост, много верних људи међу хришћанима који сматрају да је врхунац и крајњи циљ њиховог подвига – видети Христа. Али, не на начин на који је Он сам означио да ћемо га видети, већ на неки свој, чулни, уобразиљски, рекли бисмо самообмањујући начин. Ко такво виђење Христа тражи, на путу је велике пропасти.
Прво станиште човеково по његовом саздању јесте утроба мајчина; прва светлост коју угледа новорођени човек јесте светлост очију мајчиних; први залогај и срк јесте млеко мајчино, прва и последња реч јесте реч – мајка, први корак је онај који води у загрљај мајке... Све прво у људском животу замирисано је – мајком!
Деца су данас постала играчке. Родитељи децу узимају не као равне себи, него као играчке које треба да их забаве. Због тога и нема васпитања. Деца служе за забаву а кад одрасту - почиње непријатељство. Људи су почели да се боје породичног живота, навикли су да живе у свом личном свету, ни од кога зависном, расте егоизам. Породица налаже обавезе, а обавезе се избегавају…
“Ја сам сам, и немам никога” – ова жалба се може чути не само од старијег човека, који је сахранио све рођаке и пријатеље, већ и од младих људи чак потпуно успешних. У Библији је написано да је Господ, створивши првог човека, рекао: «Није добро човеку да буде сам» (Пост. 2:18). Заиста, када човек нема с ким да подели своје радости, невоље, туге, онда му постаје веома тешко. Како, дакле, превазићи осећање усамљености и да ли у њему има нешто позитивно?
Ход по води у свести свакога човека може се разумети као синоним за нешто што је немогуће, натприродно и изузетно, али, што је ипак оствариво. Оно што и немогуће чини могућим и остваривим јесте вера. Али, вера у којој је Христос, Живи и делатни, смисао, снага и циљ. Отуда и Његова порука нама да без Њега не можемо чинити ништа.
Наша цивилизација је цивилизација ритуалног плеса око малог детета које стоји на пиједесталу. Дечји луна-паркови, дечји телевизијски канали, наменски супермаркети пуни и препуни дечје козметике, играчака и одеће... Изгледа да се читав свет одраслих људи договорио, по први пут у историји човечанства, да деци да све и одмах. Какви ће бити плодови ових напора сад видимо делимично, а у потпуности ћемо видети касније.
Из године у годину, око празника Рођења Господа нашег Исуса Христа, све се више истиче оно што је наше људско, а све мање оно што је Божије. У опасности смо од комерцијално-фолклорног празновања и слављења које потискује суштину празника. Држањем само наших обичаја, наша срца, погружена у властите немире и буре овога света, и даље ће остати далеко од Господа, далеко од Богомладенца Христа.
Тајну доласка Бога на земљу у лику Детета можемо осетити искључиво по мери нашег повратка детету које и даље наставља да тајно живи у нама. Јер, Богодете нема ни власт, ни моћ, Оно не жели да Га се ми бојимо. Оно улази у наше срце искључиво љубављу. Христос нам се предаје као Дете и ми Га можемо заволети само као Дете и предати Му се само као Детету.