Највећа тајна хришћанске вере
Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: "Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв пребива у Мени и Ја у њему". С Телом и Крвљу Својим улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот.
Грешне душе - мртве душе
Сетимо се једне беседе преподобнога аве Јустина Ћелијског из давних шездесетих година прошлога века у којој је људе лишене вере називао живим лешевима, ходајућим живим лешевима. Уистину, човек без Христа у свом срцу и јесте човек мртвог срца, живи мртвац. А откуд то мртвило у срцу човечијем што га чини живим ходајућим лешом?
Мошти светих
Према учењу Православне Цркве, тело је нужно за наше спасење. За нас, верујуће, процес обожења душе јесте уједно и процес обожења тела, јер се ми с телом спасавамо. Наше тело узима све оно од чега живи душа, узима и грех, и добро, ругобу и светост. Црква је установила поштовање светих моштију, прво, зато што су оне сасуди пуни благодати, и, друго, зато што су оне залог тога да ће свети пребивати с нама не само душом, већ и телом.
Опроштај
Чим схватимо да је у нашој моћи да опраштамо увек, сваки пут, свима и сваком, стећи ћемо слободу и унутрашњу снагу. Тек онда ћемо престати да будемо рањиви пред властитим незадовољством. Тек онда ћемо престати да будемо затвореници сопствене осетљивости. Више нећемо морати да будемо спутани због сопственог достојанства и части, плашећи се да сви око нас желе да нам их одузму. Можемо прихватити све људе, јер ако знамо како да опростимо све, више ником није могуће да нас повреди.
И биће глади и поморa
Где год да крочимо у овом богатом развијеном свету, сусрешћемо се са хипермаркетима, мегамаркетима, луксузним ресторанима и шоповима који врве богатством. Обиље и разноликост хране уверава нас да живимо у времену сигурности у којем чак ни помисао о глади и немаштини не може наћи себи места. А, да ли је то реална слика света и, особито, пада ли нам на памет да у будућности може и да не остане тако?
Што год вам рече – учините
Мајка Божија зна шта треба људи да чине да би изазвали смернога Сина Њеног на чудотворну делатност: „Што год вам рече – учините.“ Ова реченица упућена слугама на свадби у Кани Галилејској, постала вечно начело у људском обраћању Богочовеку за помоћ, посредовањем Пресвете Богородице. То је знамење за сва времена и за сва чудеса Исусова у свим временима. Богoмајка посредује, а Он чудотвори.
Архимандрит Андреј (Конанос): О малим делима
Волим када идем у цркву у недељу ујутру и видим људе на улици, који упркос хладноћи, чекају аутобус да се довезу до храма. Кажем им: то што радиш је твој подвиг: устајеш из топлог кревета, упркос томе што си уморан и желиш да спаваш. Касно си легао, али упркос томе идеш у цркву. Твој труд и твој подвиг нису узалудни. Моли се Христу и чућеш: „Опет ти опраштам. Волим те и поправићу те и све твоје грехе ћу заборавити. Довољно ми је да видим да се трудиш. Бар мало...
Религиозно писмени, а губимо доброту
Много тога се радикално изменило у нашем односу према хришћанским вредностима и, уопште, хришћанском погледу на свет и начину постојања. Међутим, оно што се уочава јесте да се све то одиграва на површини ума, али не и и у дубинама срца. Дакле, неупоредиво више знамо, а неупоредиво мање деламо.
Хришћанска аскеза
Побеђивање себе, потчињавање свог ега, приближавање Христу, односно, живот за оног другог заправо је истинска хришћанска аскеза. Телесна аскеза, дакле, није суштина хришћанског поста. Његова суштина је управо – љубав. Љубав је несебично исхођење из самога себе, целодневна несебична делатност за ближњег.
Вера и поверење
Након што се Петар три пута одрекао Христа и покајао, Христос га није упитао: „Да ли ти је жао због онога што си учинио?", него: „Да ли Ме волиш?“ Да ли и ми умемо овако да поступамо? Да ли умемо да поверујемо у то да човек који је према нама рђаво поступио има право да каже: „Да, волим те! Нисам имао довољно храбрости, нисам имао довољно дубине, нисам имао довољно снаге духа, али те ипак волим“. Кад бисмо могли једни према другима тако да се односимо, све би било могуће међу људима, све реформе, и за човечанство би наступио нови живот.
Време се убрзава
Сви знамо да ће на крају Господ скратити време. И време данас лети брже, много брже него раније. Да ли сте то приметили? Немамо времена да прочитамо књигу, да размислимо о нечем свом, не остаје нам времена чак ни за то да будемо мало с децом и са својом сапутницом на раскршћима овог живота. Да се време заиста убрзало говоре научници, али и атонски подвижници наших дана. Дани теку као сати, недеље као дани, месеци као недеље, а године као месеци. И монаси са Атоса, током ноћне молитве, приметили су једну необичност. Раније су током ноћи имали времена да потпуно испуне целокупно молитвено правило, а пре јутарње службе имали су и времена за одмор. Сада, са истим бројем молитава, пре јутра не могу да их заврше.
Радуј се, Испуњење Творчевог Домостроја!
Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса. У Старом Завету храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније.
Фудбал и Срби
Српски народ, иако малобројан, важи за светску спортску силу, како у појединачним тако и у колективним спортовима. Деценијама доминирамо у кошарци, ватерполу, одбојци… али, када је фудбал у питању, ту већ деценијама таворимо. И никако да забележимо неки озбиљнији резултат. Много је разлога нашем неуспеху, али, можда се неки налазе и у духовној сфери…
Због чега треба да опраштамо увреде
Требало би да опраштамо увреде из три разлога: ако не опростимо, онда ни Господ нама неће опростити; потом ако будемо сурова срца, Господ неће примити наше молитве; и на крају узајамно опраштање је потребно, јер доноси неизрециву духовну радост.
Време без савести
Уместо Вараве, јеврејски народ је осудио Христа. И ми данас такође радије бирамо барабе за узоре, уместо љубави бирамо суровост и безверје. У својим умовима постали смо “цареви”, а у ствари ништа више од “бараба”. Зато молимо Господа да не дозволи да Његов лик љубави ишчезне из нас, да нам да сијамо светлошћу Његовом и сведочимо Истину Христове љубави целом свету.
У срцу је извор живота и смрти
Савремено човечанство је оболело од тешке болести, која се условно може назвати „хронични замор душе“. Пројаве ове несреће су разноврсне, али је у свима њима један заједнички симптом: човек је несрећан, уморан од живота, живи по инерцији, чини му се да лута по мртвој месечевој долини, не знајући куда ни зашто. Који је узрок ове болести која прелази у епидемију и прети да уништи нашу планету?
Икона уцртана у камену
Најпоштованије иконе имају дугу историју која понекад се мери вековима. За разлику од њих, икона "убијених беба у материци" насликана је недавно, али има своју невероватну причу. Пронађена је као цртеж на камену поред реке, на коме су се јасно видели ликови Богородице, Христа и убијеног детета које у свом наручју држи анђео. Када је икона осликана и постављена на поклоњење у храм, једна од оближњих икона Богородице изненада је „заплакала“. Икона је изазивала плач и покајање свих који су је видели, а који су починили грех абортуса.
Данас (ни)је тешко бити Хришћанин
Tоком овог поста, ми који себе сматрамо Хришћанима више него икад морамо да искочимо из себе, свог живота и проблема, својих демона и искушења, и без изговора се посветимо људима око себе. Преплашеним људима око нас потребна је утеха. Усамљенима је потребно друштво, блискост, несебичност. Болеснима је потребна помоћ. Себично би било да се под изговором поста склонимо од онога што нас окружује, и, како би рекао блажени Серафим Роуз “дивимо својој духовности у огледалу“.
Љубав и (не)поверење
Ограничени природним односима са људима који подразумевају породичне, пријатељске, кумовске везе и блискости, склони смо да подразумевамо да љубав можемо давати само њима. Они који са нама нису у таквим везама, остају ван домашаја наше љубави. Гледајући на ово са становишта хришћанске духовности, поставља се питање: може ли се волети човек а да му се притом не верује?
Грех и слобода
Ако је Бог знао да ће човек пасти, зашто га је уопште и стварао? Да би био слободан, да би био по Његовом лику! Бог никада не нарушава слободу човека. Бог управо зато и воли, јер је слободан, па стога исто очекује и од човека. Јер само слободан може да воли.