Сукоб са родитељима личи на подсецање корена дрвета. Мали сукоб са родитељима - подсецање дела корена и, као последица, сушење дела грана. Велики сукоб - одсецање целог корена и потпуно сушење дрвета. ... Поштуј оца свога и матер своју - прва је заповест, са обећањем да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
Савремени однос према животу је дубоко егоистичан. Све је укорењенији став у људима да је други човек, наш ближњи, потребан онолико колико можемо да га ''искористимо''. Традиционални поглед на свет, данас све више избледео, имао је потпуно супротни поглед на друге људе...
Господ никада неће одузимати Себе од нас ако Га будемо благосиљали. Зато Га ми и благосиљамо у свако време, у свим околностима - да би Он свагда био са нама и испунио Собом наше срце. Он не може ући у наше срце, као у Свој дворац, док је оно испуњено нечим другим, нпр. неком острашћеношћу, жељом, љутњом. А, када благосиљамо Господа, ми се сами одричемо свега тога и чистимо дворе нашег срца за Јединога Христа.
Псалтир сам од себе моли Бога више од свих других књига. Псалми моле за будућност, уздижу садашњост, кају се за прошлост, радују се за добра дела, сећају се радости небеског царства, противе се ђаволским силама, показују светлост истине, стварима су утеха, младима украс, савршено искуство стараца, којима је сам Христос Бог помогао и кроз чија је уста, као пророка научио нас да се пажљиво молимо.
Окултизам је унакажена духовност у којој уместо причасности Богу и укрепљивањем Његовом благодаћу човек стреми ка афирмацији уз помоћ „скривених" сила. Појављивање окултизма се увек одигравало у периоде кризе, социјалних потреса, када су људи желели да реше своје проблеме некаквом невидљивом помоћи, да сазнају будуће, да од себе отклоне невоље простим, магичним начином, а то су користили заљубљеници у лаку зараду.
Христова заповест, позната као „Златно правило“, са мало речи указује да је врлина једноставна, прикладна и позната свима: чините другима оно што бисте желели да други чине вама. Ово правило подсећа и на важност моралних вредности у свакодневном животу и одражава суштинске идеале емпатије и доброчинства. Оно је урођено сваком човеку - наша савест нам говори шта треба да чинимо, тако да се не можемо оправдавати незнањем или његовим неразумевањем. Јер шта може бити једноставније од њега? И шта може бити праведније?
Неопходно је да свако од нас на личном плану очистити своју веру и разграничи се од разних паганских веровања, која се нажалост, ко нас преносе с колена на колено. Под називом "обичај" и са паролом "ваља се", неретко се данас манифестују разни ритуали, који су кроз народна веровања, надри ТВ документарце, митове и сујеверја, присутни међу народима читавог Балкана и према којима је неопходна велика доза опреза на сумњиво порекло!
Тешка и оскудна времена кроз која пролазимо, велика неизвјесност и несигурност у којој живимо, не остављају нас равнодушним. Мало их је међу нама који за себе могу рећи да су на сигурном и да их криза не погађа и не дира.
Не ступамо у брак да би нам цео живот био песма, или да бисмо направили децу и подигли породични дом. Не, главни смисао брака је да заједно уђемо у Царство Божије, а то значи да треба да будемо спремни да у било ком тренутку платимо било коју цену, принесемо било какву жртву и да претрпимо било какву потешкоћу у браку. Зато не смемо рушити свој брак када се суочимо са првом потешкоћом, па чак и ако проблеми настављају да нас море, ми смо дужни да га сачувамо.
Узроци страдања човека у овом животу нису бесконачни. Нема их превише. Или су плићи и тичу се самога човека и људи који га окружују, или су дубљи и односе се на првобитно неверство према Богу, мржњу духа зла или на саму милост Божију. Одакле год да долази, из којих год дубина, страдање ваља прихватити са смирењем, јер је оно лек који Отац шаље ради исцељења.
Када је у времена давна запретила несрећа православном народу грчком, народ се обраћао Пресветој Мајци Његовој и од Ње заштиту добијао. Она је и многострадалној, али верној Богу, Русији показивала свој покров. А шта Срби данас, у ова времена несрећна, чине да несрећу своју од себе одгурну? Свака псовка, свака прљава реч бачена на Сина Њеног, мач je који пробада душу Њену. Али у безнађу у којем се нађосмо, ако уопште икакве наде више може бити, клекнимо и заридајмо Мајци Божијој, да умоли Сина Њеног да одврати гнев Његов уперен на нас, да нас до конца не истреби. Амин.
Да би се Тајна Вечера продужавала до краја историје, потребни су елементи за сваку Тајну Причешћа - хлеб и вино, па и храм. А, да бисмо имали хлеб и вино, неопходни су земљорадници, млинари, пекари, виноградари. На подизању храма раде многи таленти. У зидању и одржавању Божијега храма учествују све часне људске професије, и ту човеков рад добија врхунско просвећење - благослов Божији.
Ако хоћемо да живимо као победници, потребно је бити веома селективан према томе чему ћете посветити време и пажњу. Морамо знати које мисли треба да игноришемо, које коментаре и, уз све поштовање сваког, морамо знати и које људе је потребно избегавати.
Скоро да нема духовне теме о којој се кроз историју Цркве није више говорило него што је то молитва. Већ сама чињеница да је о њој изречено и написано толико речи, сведочи да молитва и јесте суштина и смисао хришћанског начина постојања. Осим тога, молитва не сведочи само и једино о односу човека према Богу; она још и више сведочи о односу Бога према свом најљубљенијем бићу – човеку.
Покајање је обнова крштења. Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је извор смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је самосудна мисао и брига о себи без бриге о спољним стварима. Покајање је кћер наде, и порицање безнадежности.
Жалосна је чињеница да огромна већина у нашем народу, који себе сматра православним хришћанима, у светој Тајни Крштења не види никакво тајинство вере и суштински нови почетак живота. Остаје се у домену некаквих обичаја који имају сасвим другачији смисао, а пречесто и пагански.
Иако смо већ два миленијума крштени и тиме, како се каже у стихири на крштењу „у Христа обучени“, нажалост, још увек нисмо у стању да одолимо старим паганским навикама. Ово је особито видљиво приликом сахрана упокојених. Зато, свака опомена, ма колико пута поновљена, има увек додатну снагу подсећања и призив на достојанствено хришћанско понашање.
Неки кажу: „Никоме нисам згрешио“. Али, Бог вас неће питати да ли сте некоме нанели неправду, већ када су вама нанели неправду, како сте узвратили. Пре него што било шта учините, погледајте како је Христос поступио. И пре него што реагујете на нешто што су вам учинили, погледајте како је Христос реаговао.
Човек толико често заборавља своје достојанство, бива ситничав, постаје недостојан и самог себе, а да не говоримо о његовом божанском призвању. А, Бог га не оставља. Целокупна историја човечанства говори о томе како човек осећа тајну Божију и како у овој тајни, кроз њу, у дубинама ове тајне, налази самог себе, налази своју величину, налази образ или одраз оног човека какав треба да постане на крају.
Као што сваки власник може располагати својим власништвом по сопственом нахођењу, тако и Господ, Творац и Власник свега видљивог и невидљивог чини. Но, никако безусловно и без смисла. Према заслугама народа Он даје једном народу земљу или је од њега одузима. Зашто Господ узима земљу од једних и даје је другима? Само за један разлог: због греха народа чија је земља била. Зар ово није довољно да се, као народ, замислимо над нашим Косовом и Метохијом.