О. Серафим Роуз: очигледно је сваком Православном Хришћанину, који је свестан шта се око њега дешава данас, да се свет ближи свом крају. Само погледај шта је у новинама, какви се филмови приказују, шта се пушта на ТВ-у, шта је то што људи сматрају забавним, чему се смеју. Затим, ратови и гласине о ратовима, сваки хладнији и суровији него претходни, све ово под сенком незамисливог, свеобухватног нуклеарног рата. Много је касније него што мислимо; Апокалипса је сада. Зато градимо наше Цркве уз помоћ вере, које никаква људска снага и моћ не могу срушити, Цркве којима је темељ Христос... Јер и ти си Петар, и Господ зида Своју Цркву на теби. И ти си камен Његове Цркве коме ништа неће одолети...
Тек када постанемо ревносни у испуњавању Христових заповести, посегнемо с љубављу према Господу свим својим срцем, душом и умом, у свако доба и сваког часа, са дубоком свешћу о нашој слабости - тада ће нам свако молитвено правило, чак и најједноставније и најкраће, Божјом милошћу, несумњиво донети духовну корист.
Када дођу невоље и погоде те као бесне олује, падни на колена и отвори своје срце свом Оцу. Молитва је извор снаге за тешке борбе које водимо сваки дан. После ње видећеш колико ћеш се променити! Видећеш плаво небо и море ће се смирити. Зато ти је веома потребна благодат Божија, коју можеш заслужити само на један начин - молитвом.
Скоро да нема човека који није чуо за ону стару добру изреку да је у добру лако добар бити, а да се на муци познају јунаци. Управо свака тешка ситуација или сусрет са, како ми то кажемо, тешким, незгодним људима. и није ништа друго до порука Божија да нам је то прилика да покажемо колико заиста вредимо.
Свештеник Пјотр Иванов дуги низ година бави се ангелологијом. Предаје догматску теологију на Универзитету Светог Тихона и служи као ректор храма Светог Сергија Радоњешког у Гољанову. Отац Петар зна за тајанствена духовна бића – представнике светлих и тамних сила не само из књига: са некима од њих је морао да се сретне лицем у лице.
Бити Христов следбеник није лагана ствар. Уједно, много пута није ни посебно радосна ствар. Мучени смо сопственом природом, која се опире и не жели да прати Христове заповести, али, такође, мучи нас и непријатељ људског рода, који константно поставља препреке у свакодневици. Ипак, Бог нам је обећао да нас никада неће оставити, нити заборавити, тако да можемо слободно да се радујемо у Њему, ма какве недаће да нас опкољавају.
Царство Божије је присутно у свој својој пуноћи у сваком детету, али се са годинама, уплашено нашим безбожјем, сакрило негде дубоко у срцу. Христос нам је поставио важан услов за спасење – да васкрснемо у себи дете које смо убили, да поново уђемо у ону исконску чистоту и лепоту коју смо својим животом дискредитовали.
Често се каже да је „све Божја воља“ - укључујући болест, рат и слично. Да ли је онда потребно лечити се или, на пример, бранити своју земљу, јер би то значило деловати против воље Божије?
Током године православни верници посте петком и средом. Петком, то знамо зашто – због Христове смрти на крсту. Зашто и средом? Због издаје. Христос је разапет у петак, а Јуда се решио да га изда у среду. Отишао је тамо где треба и понудио своје услуге коме треба и за то му је обећано колико треба, по тадашњој тржишној цени.
У свом земаљском животу буди спреман у сваком тренутку да Господу поднесеш рачун. Пази на душу своју и дневно прегледај своју савест; испитуј чистоту својих мисли, твојих намера, каже Свети Јован Шангајски и поучава нас следећом причом.
Међу безбројним религијама овога несрећног доба, сад смо добили и најновије вјере невјерних: еко-религију у разним њеним пројавама. Док патријарх Цариградски, кога је Ал Гор одликовао титулом ”зеленог” патријарха, тврди да је брига за планету продужетак свете Евхаристије, у додворавању паганима папа Фрања отишао је далеко даље, учествујући на миси на којој олтар каде жене, шамани полажу руке на болеснике да, тобоже, преузму болести и да их пренесу на пилиће које, на крају, жртвују маја божанствима. Миса се завршава ритуалним плесом као начином комуникације са ”боговима”, а папа ставља кип Пачамаме, ”Мајке Земље”, у олтар храма Светог апостола Петра...
Да ли желиш да разумеш да ли човек има веру или неверу? Ако осећаш топлину да долази из њега – из његових очију, из његових речи, из његових поступака – буди сигуран да је вера у његовом срцу. Ако опет, осетиш хладноћу која излази из целог бића његовог, то значи да он нема веру, без обзира шта ти он говорио.
Подржимо свој народ где год да је, подржимо га у праведној борби и у Црној Гори и данас на Космету, јер то јесте Љубав и љубав према свету, све друго је лаж, обмана и лажемо себе ако мислимо да волимо цели свет и мислимо да шаљемо љубав другима, а не волимо прво свој народ и не подржавамо га, посебно ако је још и у праведној борби!
Трик је сложен и мистериозан, али престаје да задивљује чим сазнате његову тајну. Чудо је једноставно и отворено за све очи, али оно не престаје да буде задивљујућа тајна и остаје заувек у сећању људи. Ако је Исус Христос Син Божији, онда је и сам Бог. И ако је Бог, онда, у било ком тренутку може да створи било шта, као што је некад створио читав овај огромни свет са планинама, рекама, шумама и звезданим небом изнад њих.
Да ли су ове катастрофе и ратови случајност, или су знак нечега дубљег? Да ли се човечанство коначно сусреће се са последицама сопствених грехова? Ни све ове несреће, знане и незнане, данашњег залуђеног човека не могу да опамете да схвати сопствену немоћ. Погордили смо се и поверовали да човек може све, и да нам Бог није потребан. Ипак, бар ми православни, колико год да нас је мало, и свакога дана све мање, морамо да будемо свесни да је Господ близу (Флп. 4, 5) и да се крај приближава.
Нема тог православног хришћанина који на почетку свог живота у Христу није био дариван изобилном благодаћу Божијом, која је уносила велику радост. Исто тако, скоро да нема хришћанина кoји, после првих месеци благодатног озарења и радости, није почео да мало по мало губи ту радост. Шта да учинимо да свагда будемо у радости…?
Колико пута смо чули од људи који ни у руке нису узели Јеванђеље, а камо ли да су га читали, речи Христове како „није гријех оно што улази у уста, него оно што из њих излази“. Те речи њима су врхунски аргумент против поста и веома је распрострањен у народу коме, иако крштеном, Јеванђеље ништа не значи.
Света Црква је увек држала учење о призивању Светитеља, будући потпуно уверена да се они залажу за нас пред Господом на Небесима. Сведочанства о овоме налазимо како у јеванђелским текстовима, тако и у апостолским посланицама, литургијским молитвама, али и сведочењима Учитеља Цркве.
Важно да стално имамо на уму да бол или жалост које осећамо данас неће трајати заувек. Све око тебе и у теби тада ће бити другачије него што је данас, јер ти је Бог припремио дарове које данас не можеш ни замислити. Верујеш ли ти у то? Верујеш ли у то да Бог још увек није ставио тачку на твој живот, у то да ће ти Он још много тога дати? Ако дубоко у себи имамо такву веру, наш живот ће бити смислен и испуњен.
Постоји у ово наше безбожно доба једна фраза коју многи људи употребљавају у разговору о Богу и Цркви. Она је попут неке формуле која гласи: „Ја у Бога вјерујем и молим му се. Бог је свуда и на сваком мјесту и не треба мени никаква црква нити попови.“ Особито је то типично за вајне интелектуалце којима ни једна, такозвана институционална, црква није довољна. У свом уображењу и самодовољности и не слуте да су непромашиво погодили промашај.